Пређи на садржај

Марина Стојановић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Марина Стојановић
Лични подаци
Датум рођења(1961-00-{{{day}}})1961. (62/63 год.)
Место рођењаКрагујевац,  ФНР Југославија
Занимањеглумица
Званични веб-сајт
joakimvujic.com
Веза до IMDb-а

Марина Стојановић (Крагујевац, 1961) српска позоришна глумица. Чланица је ансамбла Театра „Јоаким Вујић“ од 1982. године.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена 1961. године у Крагујевцу. У родном граду завршила гимназију. Студирала је стоматологију у Београду где је почела да се бави глумом у Театру Лево. У периоду од 1985. до 1989. године чланица је Позоришта Тимочке крајине у Зајечару. Од 1989. године до данас у ансамблу је Књажевско-српског театра у Крагујевцу. Учествовала у поемама Поглед из сна Ж. Ђорђевића и Човечанство нека погледа на сат Б. Милановића и С. Павићевића на Великом школском часу у Шумарицама. Учествовала у Кабареу Супарница Сцене „Шелтер“ и Савеза драмских уметника Србије. Остварила је улоге у ТВ серијама Сељаци, Село гори а баба се чешља и Мој рођак са села.[2]

Наступала је у Немачкој у два наврата: у интернационалном аудио-визуелном перформансу Идентитет под палицом  уметнице Хани Голдхарт и у пројекту Überfliger у режији Пјера Валтера Полица као Пјеро.

Улоге

[уреди | уреди извор]

У Књажевско-српском театру остварила следеће улоге:[3]

  • Линда (Ф. Хаџић, Змија),
  • Анкица (Д. Пењин, Камени курир),
  • Смиља (М. Настасијевић, Код „Вечите сл��вине“),
  • Марина (Н. Н. Гернатова и Т. Гуревичова, Несташно паче),
  • Катарина (В. Јовичић, Био једном један човек),
  • Олга (Т. Партљич, Мој тата социјалистички кулак),
  • Агафја Тихоновна (Н. В. Гогољ, Женидба),
  • Учесник (М. Илић, Валцер поручника Нидригена),
  • Петар (С. Пешић, Град са зечијим ушима),
  • Друга дама (Б. Зечевић, 1918),
  • Дају све СА себе (Д. Радовић, Све је зезање – без зезања),
  • Приповедач (К. Стојановић, Мала принцеза),
  • Сељанка (Ј. Радуловић, Голубњача),
  • Собарица (Р. Куни, Бриши од свог мужа – Покварењак),
  • Плава вила (Д. Максимовић, Земља јесмо),
  • Катица (Ј. С. Поповић, Кир Јања),
  • Наташа Зец (Д. Бошковић, Бриши од свога брата),
  • Врачара (Б. Трифуновић, Цар и пастир),
  • Анчица (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква),
  • Филипина Вуковић (Ј. Вујић, Ла Пејруз или Великодушије једне дивје),
  • Виторија (Ђ. Бруно, Дангубе),
  • Хани (Е. Олби, Ко се боји Вирџиније Вулф?),
  • Јаворка (В. Савић, Чуј��ш ли, мама, мој вапај?!),
  • Елиза (С. Лазаревић, Они ниоткуда),
  • Миш (К. Стојановић, Ми-Ши-Ко и Ми-Ши-Сан),
  • Зец (С. Пешић, Гуска на месецу),
  • Гина (Б. Нушић, Ожалошћена породица),
  • Јула Караконџула (М. Ојданић, Живот је све што те снађе),
  • Викторија (Ж. Фејдо, Хотел „Слободан промет“),
  • Јуродива (М. Јеремић, Милош Велики),
  • Грофица Капулет (В. Шекспир, Ромео и Јулија),
  • Слепа жена и Цецилија (Л. Андрејев/А. Червински/С. Бекет, Реквијем),
  • Мефистофел (Џ. Мардок, Доктор Страп),
  • Вештица или жена манита (Ђ. Милосављевић, Контумац или Берман и Јелена),
  • Пјеро/Лија/Разбојник 2 (К. Колоди, Пинокио),
  • Мајка (Ф. Бордон, Последње мене),
  • Секунд секретар Волков и Лажна царица (М. Црњански, Сеобе),
  • Стана и Суђаја (Д. Поповић, Конак у Крагујевцу),
  • Живка (Б. Нушић, Госпођа министарка),
  • МЦ српско-немачки и Старица (Х. Пинтер/Х. Милер/Платон, Клуб Нови светски поредак),
  • Катарина 2 (Н. Брадић, Ноћ у кафани Титаник),
  • Морин (М. Макдона, Лепотица Линејна),
  • Кристина (Р. Бин, Један човек, двојица газда),
  • Госпођа Дјубоуз (Х. Ли, Убити птицу ругалицу),
  • Флоренс (К. Лудвиг, Преваранти у сукњи),
  • Демонстрант (Н. Брадић, Принцип суперстар – Месечари),
  • Филострат и Пук (В. Шекспир, Сан летње ноћи),
  • Војницка (А. П. Чехов, Ујка Вања)
  • Ташта-алтернација (Д. Петровић, Џаст мерид),
  • Мати (Ј. С. Поповић, Женидба и удадба),
  • Зорка (М. Мрачевић, Успомене на „Црвену заставу").

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Као чланица Позоришта Тимочке крајине награђена је наградом стручног жирија за најбољу улогу са најхуманијом поруком на Данима комедије у Јагодини 1986. као Агафја у представи Женидба
  • Као чланица зајечарског позоришта награђена је на Позоришним сусретима „Јоаким Вујић“ у Зајечару Наградом за младог глумца (улога Рене у представи Маркиза де Сад) 1987. године,
  • Као део ансамбла представе Ко се боји Вирџиније Вулф добила је Награду за неговање сценског језика на Позоришним сусретима „Јоаким Вујић“ у Шапцу, 2000. године,
  • Плакету за глумца вечери добила је за две улоге остварене у представи Сеобе на ревији представа „Театар на добром путу" у Шапцу 2007.
  • Награду за колективну игру добила је као члан ансамбла представе Клуб Нови светски поредак на ЈоакимИнтерФесту 2009
  • „Мала лиска“ за глумца вечери за улогу Морин (Лепотица Линејна) на Међународном фестивалу комедије „Мостарска лиска“ 2012. године,
  • Награда „Златно зрно“ за глумачку бравуру, улога Пука, Сан летње ноћи на Буциним данима у Александровцу Жупском 2016. године,
  • Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српсског театра 2017. године.[4]
  • На Сусретима „Јоаким Вујић“ у Врању 2020. добила је Награду за глумачко остварење за улогу Мати у Стеријиној Женидби и удадби.
  • Годишње награде свог позоришта добила је 2009. године за две улоге у Сеобама Црњанског и за насловну улогу у Нушићевој Госпођи министарки; и 2023. за улогу Зорке (Успомене на „Црвену заставу").

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Марина Стојановић”. Књажевско-српски театар. Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-03-26. 
  2. ^ „Марина Стојановић”. ИМДБ. Приступљено 2021-03-26. 
  3. ^ „КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР - Крагујевац - Представе”. www.joakimvujic.com. Архивирано из оригинала 28. 06. 2021. г. Приступљено 2021-03-26. 
  4. ^ „Политика”. politika.rs. Приступљено 2021-03-26. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Марина Стојановић на Викимедијиној остави.



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марина_Стојановић&oldid=28696030”