Манастир Никоље Кабларско
| Манастир Никоље Кабларско | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Место | Рошци |
| Општина | Чачак |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 15. век |
| Тип културног добра | Споменик културе |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| www | |
Манастир Никоље се налази у селу Рошци близу Овчар Бање, у Овчарско-кабларској клисури у подножју планине Каблар. Манастир Никоље је један од важнијих Овчарско-кабларских манастира - који се зову и Српска Света Гора.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]
Не зна се тачно ктитор никољске цркве. Према икони која се чува у народном музеју у Београду, може се видети да је иконописана у Никољу 1489. године.
Вук Караџић је забележио да је у манастиру Никоље некада живело и 300 калуђера.[2]
Гаврило Марковић био је игуман манастира у периоду од 1907-1927.
Манастир је кроз историју страдао од Турака. Уточиште у манастиру је нашао и Милош Обреновић са породицом, који се са народом крио од Турака. Милош Обреновић је у порти 1817. године саградио конак који се и данас по њему зове. Касније је манастиру поклонио и једну воденицу у Пријевору и нешто земље.[3] У то време игуман манастира је био Атанасије Радовановић.
Никољска црква је мала и необично је то што се у њу улази са јужне стране цркве. Манастирска ризница је значајна. У цркви су фреске из 1587. и 1637. године. Постоје и фреске из 19. века. Ризница поседује рукописане књиге и нешто вредних црквених старина.
Одавде је и чувено Никољско јеванђеље писано на малим листовима ћириличним словима, у кожном ��овезу, са „златним“ минијатурним илустрацијама. За време Првог светског рата рукопис је нестао из архиве Народне библиотеке у Нишу да би се касније појавио у Даблину у Ирској.[4]
Манастир је пре Другог светског рата имао 272,66 хектара земље, од чега 130 хектара шуме, а остало ливаде и њ��ве у селима Пријевор и Мијоковци.[5]
Монах овог манастира био је био је Мина (световно Милан Јовановић; 1888—1945),[6] Дамаскин Милићевић (1877—1964) као и монахиња Теодора Ристивојевић (1925—2017).
Данас је Манастир Никоље женски манастир. У периоду од 1954. игуманија је била Текла Мићић, до 1987. Ефросинија Симић, а од 1987. до 2018. Евпраксија Белић (1919—2018).[7][8]
Манастир Никоље слави славу Пренос моштију Светог Николе који се празнује 22. маја (9. маја по православном календару).[9]
Света Литургија се врши недељом и празником са почетком у 8 часова.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Манастирска црква, стари конак и део порте -
Источна фасада -
Улаз у манастир са западне стране -
Прозорски отвор на источној фасади -
Фреско декорација на јужној фасади -
Фреско декорација изнад иконостаса
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
- ^ Листа споменика
- ^ Епархија Жичка
- ^ „Дигитална копија Никољског јеванђеља”. Архивирано из оригинала 13. 09. 2009. г. Приступљено 19. 04. 2017.
- ^ „Политика”, 20. јул 1936
- ^ http://www.blmedia.rs.ba, BLMEDIA. „MANASTIR NIKOLJE”. www.manastir-lepavina.org. Архивирано из оригинала 16. 07. 2022. г. Приступљено 2020-06-05.
- ^ Осам деценија молила се у манастиру („Политика”, 9. март 2018)
- ^ „Никољска игуманија Евпраксија уснула у Господу (СПЦ, 10. март 2018)”. Архивирано из оригинала 11. 03. 2018. г. Приступљено 11. 03. 2018.
- ^ „Manastir Nikolje | Manastiri u Srbiji”. manastiriusrbiji.com (на језику: бошњачки). 2015-02-24. Приступљено 2023-01-30.
Литература
[уреди | уреди извор]- „Кроз Српску Свету гору”:Овчарско-кабларски манастири/приредила Гордана Петковић, Чачак:Графика Јуреш. 2002. ISBN 978-86-83575-09-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
- Листа споменика
- Епархија Жичка
- Велики глас а празна ћеса!.... "Политика", 27. дец. 1937
- Српска светиња у којој се кандило никад није гасило: Овај манастир у Србији одолева вековима (Б92, 5. март 2023)
