Инжењерска геологија
Инжењерска геологија (енгл. Engineering geology, фр. Géologie de génie civil, нем. Ingenieurgeologie, рус. Инженерная геология) је грана геолошке науке, чији је основни задатак одређивање геолошких услова за извођење инжењерских радова и експлоатацију објеката .[1]
Инжењерска геологија обухвата групу научних дисциплина које се баве изучавањем терена за потребе просторног планирања, пројектовања и грађења објеката у области грађевинарства, рударства и енергетике. Она изучава терен као природну конструкцију, радну и животну средину. Према предмету изучавања, принципима и методама она обезбеђује синтезу резултата изучавања за правилну оцену међусобних утицаја природне геолошке конструкције - терена и вештачке конструкције - објекта. У литератури позната је и под именом геолошко инжењерство тј. научна дисциплина која се бави применом геолошког знања на инжењерске проблеме.[2]
У светској литератури користи се дефиниција инжењерске геологије коју је усвојила Међународна Асоцијација за Инжењерску геологију: „Инжењерска геологија је наука која се бави истраживањем и решавањем инжењерских проблема и проблема заштите животне средине који могу настати као резултат интеракције геолошке средине и инжењерских радова, такође се бави и предвиђањем настанка тих проблема као и развојем превентивних или санационих мера геолошких хазарда“ .[3]
Развојем грађевинарства и рударства настала је и потреба даљег развоја инжењерске геологије. Интеграцијом инжењерске геологије и механике тла, потом настанком механике стена а онда и геотехничких мелиорација она је унапређена и прерасла у научно-стручну област геотехнику.
Предмет изучавања инжењерске геологије
[уреди | уреди извор]Инжењерска геологија проучава чврсте стенске масе и тло у циљу извођења техничких (разних врста инжењерских) радова. Она се бави изучавањем далеко мањег простора, до дубина од 1 km (кора распадања) него геологија, која се бави изучавањем целе Земљине коре. Такође, инжењерска геологија се бави изучавањем много мањих површина док се геологија бави изучавањем целе Земљине површине.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Геологија Србије VIII-2 Инжењерска геологија, Београд, (1978). pp. 1.
- ^ Драгутин Јевремовић, Срђан Костић, Инжењерска геологија, Грађевинско-архитектонски факултет, Универзитет у Нишу, Ниш, (2017). pp. 2.
- ^ Статут Међународне Асоцијације за Инжењерску геологију (IAEG), Кјото, 1992. Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
