Главни рудници Валоније

Већа рударска места у Валонији
Већа рударска места у Валонији
Светска баштина Унеска
Званично име	Major Mining Sites of Wallonia ;
Место	Белгија
Координате	50° 26′ 07″ С; 3° 50′ 18″ И / 50.435278° С; 3.838333° И
Површина	11.807, 3.447 ha (1,2709×109, 371.000.000 sq ft)
Укључује	Blegny-Mine; Bois du Cazier; Bois-du-Luc; Grand Hornu; area of coal mines around Liège ;
Критеријуми	Културно добро: ii, iv
Референца	1344
Упис	2012. (36. седница)
Угроженост	не
Веб-сајт	www.sitesminiersmajeursdewallonie.be

Већа рударска места Валоније (фр. Sites miniers majeurs de Wallonie; хол. Belangrijkste mijnsites van Wallonië) група је од четири рудника у Валонији, у јужном делу Белгије. Сматрају се најочуванијим рудницима угља из 19. и 20. века у држави. Пошто представљају утопијски архитектуру ране индустријске ере Европе с крајње интегрисаним индустријским и урбаним комплексима, 2012. су уврштени на УНЕСКО-в списак Светске баштине у Европи.^[1]

Те посебности представљају рудник угља и Раднички град Гран-Орну, које је дизајнирао Бруно Ренар у првој половини 19. века, док је Бос-де-Лук, углавном изграђен од 1838. до 1909. године, садржи и један од најстаријих рудника угља у Европи из 17. века.

Списак главних рудника

У Валонији је некада постојало на стотине рудника угља, али су они углавном изгубили своју инфраструктуру, осим четири заштићена локалитета (који чине 170 км² дуг и 3-15 км² широк појас који пресеца Белгију од истока ка западу):

Број	Рудник	Општина (Покрајина)	Координате
Бр. 1	Гран-Орну	Бусу (Ено)	50° 16′ 01″ С; 3° 30′ 08″ И / 50.267° С; 3.5022° И / 50.267; 3.5022	Гран-Орну је изгради Енри Де Жорж од 1810—1830. године који је имао јединствен функционални план рударског града. У његовом кругу налазе се радионице, уреди и резиденција ”Дворац ждрела“ у неокласичном стилу с луковима, тремовима и полукружним прозорима. 2010. године насеље је прославило 200. година постојања.^[2]
Бр. 2	Бос-де-Лук	Ла Лувијер (Ено)	50° 16′ 53″ С; 4° 05′ 24″ И / 50.2814° С; 4.0900° И / 50.2814; 4.0900	Изграђен од 1838—1853. године, био је у употреби све до 1973. године, али је радничко насеље потпуно сачувано и још увек је насељено, док је рудник угља претворен у музеј 1983. године. Око рудника Сент-Емануел се налази још увек нетакнуто село Бос-де-Лук површине 2 хектара, шљаке гомиле, железничка пруга, радионице, уреди, дворац равнатеља, те виле инжењера и 166 рударских кућа, кафић и дворана, црква Свете Барбаре, школе и болнице.^[3]
Бр. 3	Бос ду Казијер	Марсинел (Ено)	50° 13′ 30″ С; 4° 15′ 48″ И / 50.2251° С; 4.2634° И / 50.2251; 4.2634	Рудник угља из 19. века је постао славан по, нажалост, најстрашнијој рударској несрећи у историји Белгије која се догодила 8. августа 1956. године када је страдало 262 рудара на 975 метара дубине у јами Сент-Чарлс. Узроци несреће су углавном били застарела опрема и слабо обучено особље, што је довело до построжавања сигурносних прописа за све руднике у Белгији. Рудник је затворен 1967. године и сада је спомендом и рударски музеј с улазом у рудник угља.^[4]
Бр. 4	Блени-Мин	Блени (Лијеж)	50° 24′ 40″ С; 5° 25′ 55″ И / 50.4112° С; 5.4319° И / 50.4112; 5.4319	Рудник је имао две осовине за вентилацију од спољне галерије висине од 8 спратова, с најдубљом тачком од 530 м² поред рудника Терил Блегни. Експлоатација угља је прекинута 1980. године, а потом је рудник отворен за јавност као туристичка атракција. Обилазак рудника могућ је с истраживањем галерија до 30 и 60 метара дубине.^[5]