Пређи на садржај

Божидар Ђаја

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Божидар Ђаја
Божидар Ђаја
Лични подаци
Пуно имеБожидар Доро Ђаја
Датум рођења(1850-05-24)24. мај 1850.
Место рођењаДубровник, Аустријско царство
Датум смрти3. октобар 1914.(1914-10-03) (64 год.)
Место смртиБеч, Аустроугарска
Књижевни рад
Најважнија делаНаши поморци

Божидар Божо Ђаја (Дубровник, 24. мај 1850 — Хинтербрил код Беча, 3. октобар 1914) био је српски капетан дуге пловидбе, заповедник брода, књижевник и капетан Првог Краљевског српског паробродског друштва.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Припада старој и познатој дубровачкој породици. Отац Иво био је поморац а касније трговац док је мати Петронела (дјевојачко Гргуревић) из трговачке породице из Мокошнице.[1]

Након завршене основне школе у Дубровнику и кратког помагања оцу у трговини укрцао се као шеснаестогодишњак на стричев брод у Трсту. Пловио је 12 година на дубровачким и пељешким трговачким једрењацима и затим полажио за поручника и капетана дуге пловидбе 1873.[1] Потом је био заповједник дубровачког брода "Срећни" (1878—1881), из­гра­ђе­ног у Ри­је­ци 1871, но­си­во­сти 565 то­на.[1] На једном од послова у Француској упознао је своју будућу супругу Делфину Оже.[1] Био је у ортаклуку у мануфактурној радњи у француској луци Авру са таштом, па је у истом мјесту касније радио као поморско-трговачки посриједник.

Усљед недостатка прихода у послу посриједника, вратио се старом послу куповином барке „Ni­co­lo G.“. Са новим бродом на који је био натоварен угељен, пловио је ка западној Африци и затим на Антиле. Са острва Хаити узима нови товар за Енглеску.[1] Након што се брод оштетио послије дугог путовања, Ђаја одлучује да га прода 1888. у Глазгову енглеским бродовласницима.[1]

На наговор брата Јована, народног посланика, одустао је од селидбе у Аргентину и у Београд је дошао са женом и два сина 1889. Марта 1890. преузео команду државног пароброда „Делиград“. Убрзо је покренуо оснивање дионичарског предузећа Првог краљевског српског паробродског друштва (1892) и постао први капетан првог српског паробродског предузећа. Српски привредници и политичари убрзо схватају значај ове бранше за економију земље и креће куповина и улгање у нове параброде.[1] Живио је у Београду до 1911.[1]

Оженио се други пут имућном Аустријанком Аном фон Зигл[2] и стално настанио у мјесту Хинтербрил код Беча (око 1909). Сахрањен је у Бечу.

Одликован је Таковским крстом.[1]

Први поморски белестриста

[уреди | уреди извор]

Бавио се књижевношћу. Објављивао је и под псеудонимом Поморац. У неколико књига белетристике писао је о животу помораца [[Бока Которска|Бокеља и Далматинаца.

Приповјетке је објављивао у новинама и часописима (Трговински гласник, 1906—1907, Срђ 1908).

У рукопису су му остали дијелови књиге Наши поморци (Вођа палубе, Капетан, Старост) као и драма Плава крв. Саставио је ријечник поморских термина и грађу поклонио САНУ.

Дјело На­ши по­мор­ци са­чу­ва­но је за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вој уну­ци, Ол­ги­ној ћер­ки Еми­ри Жив­ко­вић. Пр­ве три књи­ге ше­сток­њиж­ја На­ши по­мор­ци об­ја­вље­не су у из­да­њу За­ду­жби­не Или­је М. Ко­лар­ца, док су преостале три остале у рукопису.[1]

Ђајино ше­сток­њиж­ја је тешко жан­ров­ски од­рије­ди­ти. Књиге садрже елементе романа али и аутобиографије и путописа свјетског путника.[1]

Опис живота Срба с мора

[уреди | уреди извор]

Године 1935. ди­рек­тор По­мор­ске шко­ле у Ко­то­ру Ми­лош Ли­по­вац, по­ну­дио је сплит­ском удру­же­њу „Ја­дран­ска стра­жа“ да штам­па Ђа­ји­не На­ше по­мор­це, али по­ну­да ни­је при­хва­ће­на.[1]

Иг­ња­ти­је Зло­ко­вић у свом ра­ду „Је­дан за­бо­ра­вље­ни по­мор­ски бе­ле­трист“ (Го­ди­шњак По­мор­ског му­зе­ја у Ко­то­ру, XX, 1972) оци­је­нио је Ђа­ји­ну про­зу као дра­го­цје­ну и ис­та­као по­тре­бу да се об­ја­ви.[1]

У предговору прве књиге дијела Наши поморци Ђаја пише:

Же­љан да Ср­бин с коп­на за­ви­ри у жи­вот Ср­би­на по­мор­ца, те да мо­же оце­ни­ти бра­та мо­ре­плов­ца, ре­ших се да опи­шем жи­вот на­ших по­мо­ра­ца, с ко­јим сам до­бро упо­знат, про­вев­ши два­де­сет и че­ти­ри го­ди­не на сла­ној во­ди, те се на­дам да ће мо­је пот­пу­но по­зна­ва­ње пред­ме­та на­кна­ди­ти оно што мо­је сла­бо пе­ро не бу­де уме­ло укра­си­ти.

[3]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Његов брат био је књижевник и преводилац Јован Ђаја.[1]

Из брака са су­пру­гом Дел­фи­ном имао је че­тво­ро дје­це: Ива­на, Ро­бер­та (ко­ји је млад умро), Алек­сан­дра и Ол­гу.[1]

Син Иван (1884-1957) био је физиолог, ректор Београдског универзитета, почасни доктор Сорбоне и трећи Србин члан Француске академије наука (по­сли­је Ру­ђе­ра Бо­шко­ви­ћа и Јо­ва­на Цви­ји­ћа).[1]

Алек­сан­дар Ђаја био је агро­ном, аутор бројних дела и на­уч­ни са­вјет­ник у СА­НУ.[1]

Дио заоставштине Божидара Ђаје, прије свега породичне фотографије, налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Го­во­рио је ита­ли­јан­ски, фран­цу­ски и ен­гле­ски.[1]

Дјела

[уреди | уреди извор]
  • На ратним бродовима
  • Земун',' 1901.
  • Наши поморци. 1, Мали, 1903.[4]
  • Наши поморци. 2, Младић, 1904.[5]
  • Наши поморци. 3, Тимуњер (Крмар), 1909.[6]
  • L’eco delle onde, Belgrado, 1908.

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Портрет Божидара Ђаје, део Адлигатове колекције
    Портрет Божидара Ђаје, део Адлигатове колекције
  • Делфина, Божо и Александар Ђаја
    Делфина, Божо и Александар Ђаја
  • Божо Ђаја и Ана вон Сиегел, његова друга супруга
    Божо Ђаја и Ана вон Сиегел, његова друга супруга
  • Божо Ђаја у Дубровнику
    Божо Ђаја у Дубровнику

Извор

[уреди | уреди извор]
  • Шематизам Србије, 1890—1908.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Крстановић, Здравко (2014). „Pro memoria СРПСКИ ДУБРОВНИК: БОЖИДАР ЂАЈА (1850-1914), КЊИЖЕВНИК И ПОМОРАЦ Тај дивни страшни свет”. Србија - Национална ревија. 44. 
  2. ^ ​Пожртвована маћеха („Политика”, 5. август 2017)
  3. ^ Борозан, Игор П. (2017). „Политичка иконографија и скулптура у служби меморисања народног краља: Споменик краљу Петру I Карађорђевићу у Бијељини”. Зборник Матице српске за ликовне уметности. 45: 249. 
  4. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Наши поморци. 1,Мали :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26. [мртва веза]
  5. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Наши поморци. 2,Младић :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26. [мртва веза]
  6. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Наши поморци. 3,Тимуњер (Крмар) :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26. [мртва веза]

Литература

[уреди | уреди извор]

Д. Живаљевић, Мали, Б. Ђ., Коло, 1903, бр. 8, 497—502; Југословенски речни портрети, Београд 1931, 12—13; Милош Савин, Пароброд "Делиград", Београд [1963]; Младен Ст. Ђуричић, Историја југословенског речног паробродства до 1926. године, Београд 1965, 29—43, 128

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Божидар_Ђаја&oldid=28552797”