Џисабуро Озава
| Џисабуро Озава | |
|---|---|
 Вицеадмирал Џисабуро Озава | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. октобар 1886. |
| Место рођења | Префектура Мијазаки, Јапанско царство |
| Датум смрти | 9. новембар 1966. (80 год.) |
| Место смрти | непознато, Јапан |
| Образовање | Поморски ратни колеџ, Царска јапанска поморска академија |
| Војна каријера | |
| Служба | 1909 — 1945. |
| Војска |  Јапанска царска морнарица |
| Чин | Вицеадмирал |
| Командант | Разарачи: Таке, Шимаказе и Асаказе Маја Харуна Поморска академија Јужна експедициона флота 3. флота Комбинована флота |
| Учешће у ратовима | Други светски рат *Индијско океански препад *Битка у Филипинском мору *Битка у заливу Лејте |
Џисабуро Озава (јап. 小沢治三郎; Префектура Мијазаки, 2. октобар 1886 – † 9. новембар 1966)[1] је био вицеадмирал у Јапанској морнарици за време Другог светског рата, и био је последњи командант Комбиноване флоте. Многи војни аналитичари и историчари сматрају Озаву за једног од најспособнијих Јапанских адмирала у Другом светском рату.[тражи се извор]
Рани период
[уреди | уреди извор]Озава је рођен у пољопривредној области Коју, префектура Мијазаки на јапанском острву Кјушу. Он је дипломорао у 37. класи на јапанској поморској академији 1909. године, и био је на 45. месту ранг листе од 179 кадета. Као подофицир служи на крстарици Соја, па на оклопном крсташу Касуга, а затим на бојном броду Микаса.
Након што је унапређен у чин Ensign (еквивалент: Потпоручник), Озава служи на разарачу Араре, бојном крсташу Хиеи и крстарици Читоше, а као Lieutenant (еквивалент: Поручник Фрегате), на бојном броду Кавачи и разарачу Хиноки. Он је био специјалиста за торпедно ратаовање и његово анализирање, а након дипломирања на поморском ратном колеџу у Јапану 1919. године и након унапређења у чин Lieutenant commander (еквивалент: Поручник Бојног Брода), постаје командант разарача Таке. Касније командује разарачима Шимаказе и Асаказе. Озава прелази 1925. године на бојни крсташ Конго, где служи као главни торпедни официр.
Озава се налазио на разним штабним местима у периоду од 1925. до 1933. године, осим 1930. године, када је прикључен јапанској делегацији која је посетила Сједињене Америчке Државе и Европу. Дана, 15. новембра 1934. године, он постаје командант крстарице Маја, а следеће године командант бојног крсташа Харуна.
Озава је 1. децембра 1936. године унапређен у чин контраадмирала. Он је наставио да служи на разним штабним местима, укључујући и место начелника штаба Комбиноване флоте 1937. године, као и место команданта јапанске поморске академије, а 15. новембра 1940. године је унапређен у чин вицеадмирала.
Други светски рат
[уреди | уреди извор]Након напада на Перл Харбор, Озава постаје одговоран за јапанске поморске операције унутар Јужнокинеског мора, као главни командант јужне експедиционе флоте, која је покривала инвазију Малаје. Почетком 1942. године (јануар-март), његова флота је ангажована у инвазији на острва Јава и Суматра.
Озава је био један од водећих официра који су подржавали морнаричко ваздухопловство у јапанској морнарици. Он је први високо рангирани официр који је предложио да се снаге јапанских носача авиона организују у ваздушне флоте, тако да могу заједно да вежбају, и да се боре.
Дана, 11. новембра 1942. године, Озава је постављен за команданта 3. флоте јапанске морнарице, смењујући адмирала Нагума са места команданта снага јапанских носача авиона. Он се показује као енергичан и спретан командант, али је био поражен од бројнијих и технолошки супериорнијих снага Сједињених Америчких Држава у бици у Филипинском мору. Након битке, Озава се повлачи ка Окинави, где подноси своју оставку, која није прихваћена.
Остатак Озавине флоте се борио у бици у заливу Лејте против снага адмирала Хелсија. Иако је Озава био старији адмирал у бици у заливу Лејте, њему није дато главно командно место, пошто је јапански план предвиђао жртвовање његових снага као мамац, како би Куритине централне снаге могле проћи кроз теснац Сан Бернандино и напале Макартурове снаге на плажама острва Лејте. И поред тога, Озава је одиграо своју улогу интелигентно и професионално до краја, премда је његова флота носача авиона уништена код Филипина, користећи је као мамац, са празним полетним палубама, због несташице авиона и обучених пилота.
Након битке, он је постављен на положају у јапанском Адмиралштабу, и постаје последњи командант Комбиноване флоте јапанске морнарице од 29. маја 1945. године. Он одбија унапређење у чин Адмирала, и остаје са чином вицеадмирала све до крајњег распада јапанске царске морнарице.
Озава је имао од својих људи надимак „Гаргојл“ (Онигавара), био је изузетно висок за Јапанца и важио је у морнарици за једног од три најружнија адмирала. Он је такође имао репутацију храброг официра и сажаљивог према својим људима.[2]
Озава умире 1966. године у 80 године живота.
Напомене
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Костело, Френк (2001). The Second World War. Harper Perennial. ISBN 978-0-688-01620-3.
- D'Albas, Andrieu (1965). Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9.
- Дул, Пол С. (1978). A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941-1945. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6.
- Фијлд, Џејмс A. (1947). The Japanese at Leyte Gulf;: The Sho operation. Princeton University Press. ASIN B0006AR6LA.
- Френк, Ричард (2001). Downfall: The End of the Imperial Japanese Empire. Penguin. ISBN 978-0-14-100146-3.
- Жилберт, Мартин (2004). The Second World War: A Complete History. Holt. ISBN 978-0-8050-7623-3.
- Киген, Џон (2005). The Second World War. Penguin. ISBN 978-0-14-303573-2.
- Спектор, Роналд (1985). Eagle Against the Sun: The American War With Japan. Vintage. ISBN 978-0-394-74101-7.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Нишида, Хироши. „Озава, Џисабуро”. Imperial Japanese Navy. Архивирано из оригинала 30. 01. 2013. г. Приступљено 14. 6. 2006.
- „Озава, Џисабуро”. The Pacific War Online Encyclopedia. Приступљено 14. 6. 2006.
- Фредмен, Кенет. „Озава, Џисабуро”. Battle of Leyte Gulf. Архивирано из оригинала 6. 02. 2006. г. Приступљено 14. 6. 2006.
- „Озава, Џисабуро”. Combined Fleet.com. Приступљено 14. 6. 2006.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
