Pređi na sadržaj

Šangajski masakr

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Šangajski masakr

Prikupljanje komunista tokom čistki
Vreme12. april 1927.
Mesto
Šangaj
Ishod

• Podela unutar Kuomintanga
• Kraj Prvog ujedinjenog fronta

• Početak Ustanka jesenje žetve
Sukobljene strane
 Republika Kina
• Kuomintang
• Zelena banda		 Komunistička partija Kine
• Levi Kuomintang
Komandanti i vođe
Republika Kina Čang Kaj Šek
Republika Kina Baj Čongši
Du Juečeng		 Čen Dusju
Džou Enlaj
Žrtve i gubici
minimalni 5.000[1]–10.000[2] pobijenih

Šangajski masakr od 12. aprila 1927, poznat i kao čistka 12. aprila ili incident od 12. aprila, bio je nasilno suzbijanje organizacija Komunističke partije Kine (KPK) i levičarskih elemenata u Šangaju od strane snaga koje su podržavale generala Čang Kaj Šeka i konzervativne frakcije u Kuomintangu (Kineska nacionalistička partija ili KMT). Nakon incidenta, konzervativni KMT elementi sproveli su punu čistku od komunista u svim oblastima pod njihovom kontrolom, a nasilno potiskivanje je došlo u Guangdžouu i Čangši.[3] Čistka je dovela do otvorenih podela između levičarskih i desničarskih frakcija u KMT, pri čemu se Čang Kaj Šek uspostavio kao vođa desničarske frakcije sa sedištem u Nankingu, u suprotnosti sa prvobitnom levičarskom KMT vladom sa sedištem u Vuhanu, koju je vodio Vang Đingvej. Do 15. jula 1927. režim u Vuhanu je proterao komuniste iz svojih redova, čime je faktički bio okončan Prvi ujedinjeni front, savez KMT i KPK pod paskom agenata Kominterne. Do ostatka 1927, KP Kine će se boriti da povrati vlast, otpočevši Ustanak jesenje žetve. Sa neuspehom i slamanjem ustanka u Guangdžouu, međutim, moć komunista je u velikoj meri smanjena, bili su nesposobni da pokrenu još jednu veliku urbanu ofanzivu.[4]

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Koreni masakra sežu do saveza Kuomintanga sa Sovjetskim Savezom, koji je formalno inicirao osnivač KMT Sun Jat-sen nakon razgovora sa sovjetskim diplomatom Adolfom Jofeom u januaru 1923. godine. Alijansa je uključivala i finansijsku i vojnu pomoć i malu ali važnu grupu sovjetskih političkih i vojnih savetnika, na čelu sa Mihailom Borodinom.[5] Uslovi Sovjetskog Saveza za savez i pomoć uključivali su saradnju sa malom Komunističkom partijom Kine. Sun je pristao da pusti komuniste da se pridruže KMT kao pojedinci, ali je isključio savez sa njima ili njihovo učešće kao organizovani blok. Pored toga, zahtevao je da se komunisti, po ulasku u KMT, pridržavaju ideologije KMT-a i poštuju partijsku disciplinu. Nakon njihovog prijema u KMT, komunističke aktivnosti, često prikrivene, ubrzo su privukle protivljenje savezu među istaknutim članovima KMT.[6] Unutrašnji sukobi između levih i desnih vođa KMT-a u vezi sa Ujedinjenim frontom sa KPK nastavljeni su sve do pokretanja Severne ekspedicije.

Planovi za severnu ekspediciju nastali su od Sun Jat-sena. Nakon izbacivanja iz vlade u Pekingu, 1920. godine se vratio u vojsku i preuzeo kontrolu nad nekim delovima provincije Guangdong. Njegov cilj je bio da proširi svoju kontrolu nad čitavom Kinom, posebno Pekingom. Nakon Sunove smrti od raka u martu 1925. godine, vođe KMT-a su nastavili da guraju plan, i nakon što su očistili guangdžouske komuniste i sovjetske savetnike tokom „kantonskog puča“ 20. maja 1926. godine, konačno su pokrenuli ekspediciju tog juna. Nakon početnih uspeha u prvim mesecima ekspedicije su ubrzo videli da KMT−ova Nacionalna revolucionarna armija (NRA) kontroliše Guangdong i velika područja u Hunanu, Hubeju, Đangsiju i Fuđijanu.

Sa porastom autoriteta KMT-a i vojne snage, borba za kontrolu pravaca i vođstva Partije se intenzivirala. U januaru 1927. NRA, kojom je komandovao Čang Kaj Šek, zauzela je Vuhan i nastavila sa napadom na Nančang, a vođa KMT Vang Đingvej i njegovi levičarski saveznici, zajedno sa kineskim komunistima i sovjetskim agentom Borodinom, preneli su sedište Nacionalističke vlade od Guangdžoua do Vuhana. Nacionalistička vlada je 1. marta reorganizovala Vojnu komisiju i stavila Čanga pod svoju nadležnost dok je tajno planirala da ga uhapsi. Čang je saznao za zaveru, što je najverovatnije dovelo do njegove odlučnosti da očisti komuniste iz redova KMT.

Kao odgovor na napredak NRA, komunisti u Šangaju počeli su da planiraju ustanke protiv snaga gospodara rata koje su kontrolisale grad. Od 21. do 22. marta, radnici sindikata KMT i KPK, predvođeni Džou Enlajem i Čen Dusjuom, pokrenuli su oružani ustanak u Šangaju i porazili snage gospodara rata Žili klike. Pobednički sindikalni radnici zauzeli su i upravljali urbanim Šangajem, osim u međunarodnim naseljima pre dolaska NRA-ove Armije Istočne rute, koju su predvodili generali Baj Čongsi i Li Džongčen. Nakon incidenta u Nankingu u kojem su napadnuti i opljačkani strani državljani u Nankingu, i desno krilo Kuomintanga i zapadne sile su se uznemirile porastom uticaja komunista, koji su nastavili da organizuju svakodnevne masovne studentske proteste i radničke štrajkove tražeći povratak međunarodnih naselja u Šangaju pod kinesku kontrolu.[7] Sa Bajevom vojskom koja je čvrsto kontrolisala Šangaj, 2. aprila Centralna kontrolna komisija KMT, koju je predvodio bivši kancelar Pekinškog univerziteta Caj Juanpej, utvrdila je da su akcije KPK bile antirevolucionarne i potkopale nacionalne interese Kine, i glasala je jednoglasno da očisti komuniste iz Kuomintanga.[8]

Masakr

[uredi | uredi izvor]
Javno odsecanje glave komunisti.

Vang Đingvej je 5. aprila stigao u Šangaj iz inostranstva i sastao se sa liderom KPK Čenom Dusjuom. Nakon sastanka oni su izdali zajedničku deklaraciju kojom se ponovo potvrđuje princip saradnje između KMT i KPK, uprkos hitnim molbama Čanga i drugih starešina KMT-a da se eliminiše uticaj komunista. Kada je Vang sledećeg dana otišao iz Šangaja u Vuhan, Čang je zatražio od vođe Zelene bande Du Juešenga i drugih vođa bandi u Šangaju da formiraju rivalski sindikat koji će se suprotstaviti šangajskom radničkom sindikatu koji kontrolišu komunisti, i izvršio poslednje pripreme za čišćenje članova KPK.

Dana 9. aprila, Čang je proglasio vanredno stanje u Šangaju i Centralna kontrolna komisija je izdala proglas „Partijska zaštita i nacionalni spas“, osuđujući politiku saradnje nacionalističke vlade Vuhana sa KPK. Čang je 11. aprila izdao tajno naređenje svim provincijama pod kontrolom njegovih snaga da se komunisti očiste iz KMT-a.

Pre zore 12. aprila, članovi bande počeli su da napadaju okružne kancelarije koje kontrolišu sindikalni radnici, uključujući Džabeja, Nanšija i Pudonga. Po hitnom dekretu, Čang je naredio 26. armiji da razoruža radničke milicije, što je dovelo do toga da je više od 300 ljudi ubijeno i ranjeno. Sindikalni radnici su 13. aprila organizovali masovni miting osuđujući Čang Kaj Šeka, a hiljade radnika i studenata otišlo je u štab 2. divizije 26. armije na protest. Vojnici su otvorili vatru, ubili 100 i ranili mnogo više. Čang je raspustio privremenu vladu Šangaja, sindikate i sve druge organizacije pod kontrolom komunista i reorganizovao mrežu sindikata odanih Kuomintangu i pod kontrolom Du Juešenga. Neki izvori kažu da je preko 1000 komunista i levičara KMT uhapšeno,[9] oko 300 pogubljeno, a više od 5000 je nestalo;[1] neki navode da je ubijeno 5.000 komunista i levičara[1] dok drugi tvrde da je ubijeno i do 10.000.[2] Zapadni novinski izveštaji su kasnije dali nadimak generalu Baju "Sekač komunističkih glava".[10] Neki komandanti Nacionalne revolucionarne armije sa komunističkim poreklom, koji su diplomirali na Vojnoj akademiji Vampoa, skrivali su svoje simpatije prema komunistima i nisu bili uhapšeni, a mnogi su promenili svoju odanost KPK nakon početka Kineskog građanskog rata.[11]

Tokom Belog terora, lokalni zvaničnici Kuomintanga su posebno ciljali kratkodlake žene koje nisu bile podvrgnute vezivanju stopala. Ovi zvaničnici su pretpostavljali da su žene koje su odbacile vezivanje stopala i tradicionalne frizure radikalne. Snage Kuomintanga bi im odsecale grudi i brijale glave, pokazujući njihove unakažene leševe da bi preplašile stanovništvo.[12]

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Tokom Belog terora, Kuomintang je ubio više od milion ljudi, prvenstveno seljaka.[12] Više od 10.000 komunista je pogubljeno u Čangšiju u roku od 20 dana. Sovjetski Savez je zvanično prekinuo saradnju sa Kuomintangom, dok je Vang, plašeći se odmazde kao simpatizer komunista, pobegao u Evropu. Nacionalistička vlada Vuhana se ubrzo raspala, ostavljajući Čanga kao jedinog legitimnog vođu Kuomintanga. U godinama nakon aprila 1927. godine, 300.000 ljudi je ubijeno u Hunanu u trogodišnjem ratu protiv komunista, dok su mnoge porodice Haka i Še naroda ubijene u planinama, uključujući i bebe, dok su mlade žene prodate u prostituciju.[13][14] Nadalje su snage Kuomintanga pobile oko 80.000 ljudi u Lilingu, a oko 300.000 hunanskih civila su pobile u okrugu Čaling u Hunanu, Lejangu, Liujangu i Pingđangu.[15]

39 članova Centralnog komiteta Kuomintanga u Vuhanu, uključujući i Sunovu udovicu Sung Čingling, javno je osudilo Čang Kaj Šeka kao izdajnika Sun Jat-sena, odmah nakon čistke. Međutim, Čang je bio prkosan, formirajući potpuno novu nacionalističku vladu koja će se suprotstaviti komunistički tolerantnoj nacionalističkoj vladi u Vuhanu koju je 18. aprila kontrolisao Vang Đingvej. Čistke su donele vladi Nandžinga podršku većeg dela NRA, klase kineskih trgovaca i stranih preduzeća, ojačavajući njenu ekonomsku i vojnu poziciju.[16]

Dvojne rivalske vlade KMT nisu dugo trajale. U maju 1927. komuniste i seljačke vođe u oblasti Vuhana su više puta napadali nacionalistički generali.[17] Josif Staljin je 1. juna poslao telegram komunistima u Vuhanu, pozivajući na mobilizaciju armije radnika i seljaka.[18] Ovo je uznemirilo Đingveja, koji je odlučio da raskine savez sa komunistima i da se pomiri sa Čang Kaj Šekom.

Na strani komunista, Čen Dusju i njegovi sovjetski savetnici, koji su promovisali saradnju sa KMT, bili su diskreditovani i izgubili su svoju vodeću ulogu u KPK. Čen je lično okrivljen, primoran je da podnese ostavku i zamenjen je Ću Ćubajem, koji nije promenio Čenovu politiku ni na koji fundamentalan način. KPK je planirala radničke pobune i revolucije u urbanim sredinama.[13] Beli teror je potpuno razbio komuniste, preživelo je samo 10.000 članova partije od 60.000.[12]

Prve bitke desetogodišnjeg Kineskog građanskog rata počele su oružanim komunističkim pobunama u Čangši, Nančangu i Guangdžouu. Tokom ustanka u Nančangu u avgustu, komunističke trupe pod komandom Džu Dea su poražene, ali su pobegle od snaga Kuomintanga povlačenjem u planine Đangsi. U septembru je Mao predvodio malu seljačku vojsku u ustanku jesenje žetve u Hunanu. Bila je brutalno slomljena, a preživeli su se takođe povukli u Đangsi, formirajući prve elemente onoga što će postati Narodnooslobodilačka armija. U vreme kada je Centralni komitet KPK bio primoran da pobegne iz Šangaja 1933. godine, Mao je uspostavio sovjete zasnovane na seljacima u provincijama Đangsi i Hunan, pretvarajući komunističku bazu podrške iz urbanog proletarijata u selo, gde će se voditi Narodni rat.

U junu 1928. godine, Nacionalna revolucionarna armija je zauzela Peking, glavni grad vlade Beijanga, što je dovelo do nominalnog ujedinjenja Kine i svetskog priznanja Republike kao legalne vlade Kine.[19]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Carter, Peter (1976). Mao. Oxford University Press. str. 62. ISBN 978-0192731401. „In the next weeks five thousand Communists were butchered by the stammering machine-guns of the Kuomintang and by the knives of the criminal gangs whom Chiang recruited for slaughter.” 
  2. ^ a b Ryan, Tom (2016). Purnell, Ingrid; Plozza, Shivaun, ur. China Rising: The Revolutionary Experience. Collingwood: History Teachers' Association of Victoria. str. 77. ISBN 9781875585083. 
  3. ^ Wilbur 1983, str. 114.
  4. ^ Wilbur 1983, str. 170.
  5. ^ Wilbur 1976, str. 135–140.
  6. ^ Wilbur 1976, str. 180–181.
  7. ^ J. Perry, Elizabeth (11. 4. 2003). „Revolution Betrayed? The Fate of Revolutionary Militias in China (and Other Post-revolutionary Societies)”. Hobart and William Smith Colleges. Arhivirano iz originala 1. 6. 2004. g. Pristupljeno 25. 11. 2006. 
  8. ^ Chen Lifu, "Columbia Interviews", part 1, p. 29.
  9. ^ „許劍虹觀點：國共是如何分家的？談談95年前蔣中正與馮玉祥的會面-風傳媒” [Xu Jianhong’s point of view: How did the Kuomintang and the Communist Party separate? Talk about the meeting between Chiang Kai-shek and Feng Yuxiang 95 years ago]. storm.mg (na jeziku: kineski). 19. 6. 2022. Arhivirano iz originala 31. 5. 2023. g. Pristupljeno 31. 5. 2023. 
  10. ^ „China: Nationalist Notes”. Time. 25. 6. 1928. Arhivirano iz originala 21. 11. 2010. g. Pristupljeno 11. 4. 2011. 
  11. ^ Chang, Jung; Halliday, Jon (2005). Mao, The Unknown Story. New York: Random House. ISBN 0-224-07126-2. 
  12. ^ a b v Karl, Rebecca E. (2010). Mao Zedong and China in the Twentieth-Century World: A Concise History. Durham: Duke University Press. str. 33. ISBN 978-0-8223-4780-4. OCLC 503828045. Arhivirano iz originala 12. 12. 2022. g. Pristupljeno 5. 11. 2022. 
  13. ^ a b Barnouin, Barbara; Changgen, Yu (2006). Zhou Enlai: A Political LifeNeophodna slobodna registracija. Hong Kong: Chinese University Press. str. 38. ISBN 9789629962807. 
  14. ^ Constable, Nicole (2014). Guest People: Hakka Identity in China and Abroad. University of Washington Press. ISBN 9780295805450. 
  15. ^ Short, Philip (2016). Mao: The Man Who Made China. Bloomsbury. ISBN 9781786730152. 
  16. ^ Jowett, Philip S. (2013). China's Wars: Rousing the Dragon 1894–1949. Oxford: Osprey Publishing. str. 158—159. ISBN 978-1782004073. 
  17. ^ Harrison 1972, str. 108–110.
  18. ^ Harrison 1972, str. 111.
  19. ^ Stranahan, Patricia (jul 1994). „The Politics of Persuasion: Communist Rhetoric and the Revolution”. Indiana University Bloomington. Arhivirano iz originala 24. 10. 2006. g. Pristupljeno 25. 11. 2006. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шангајски_масакр&oldid=28414483”