HMS Viktori

HMS Victory HMS Viktori
HMS Viktori u Portsmutu 1900.
Opšti podaci
Klasa	linijski brod prvog stepena sa 104 topa
Karijera	Ujedinjeno Kraljevstvo
Kobilica postavljena	23. jul 1759.
Porinut	7. maj 1765.
U službi od	1778.
Sudbina	u službi
Glavne karakteristike
Deplasman	3.500 t
Dužina	69,34 m
Širina	15,8 m
Gaz	8,76 m
Pogon	jedra (5.440 m²)
Brzina	9 čvorova (17 km/h)
Posada	850
Naoružanje	u bici kog Trafalgara: glavna naoružana paluba - 30 topova 32-funtaša (15 kg) srednja naoružana paluba - 28 topova 24-funtaša (11 kg) gornja naoružana paluba - 30 topova 12-funtaša (5 kg) četvrtinska paluba - 12 topova 12-funtaša (5 kg) krma - 2 topa 12-funtaša (5 kg) i 2 karonade 68-funtašice (31 kg) mornari naoružani musketama
Oklop	hrast, 0.6 m pri liniji potapanja

HMS Viktori (engl. HMS Victory) je britanski bojni brod iz klase linijskih brodova prvog stepena. Izgrađen 1759. i porinut 1765. bio je okosnica britanske mornarice krajem 18. i početkom 19. veka. Slavu je stekao služeći kao zastavni brod admirala Nelsona u bici kod Trafalgara (1805).

Brod je završio aktivnu ratnu karijeru 1810. i od tada je imao raznovrsna zaduženja u portsmutskoj luci sve dok nije 1922. bio proglašen muzejskim brodom i trajno premešten u suvi dok u Portsmutu. Trenutno služi i kao brod zastavnik Prvom pomorskom lordu Ujedinjenog Kraljevstva. Najstariji je bojni brod još uvek u službi (iako nije najstariji bojni brod u službi na moru, titula koja pripada nešto mlađem američkom brodu, USS Konstitušn).

Decembra 1758, upravniku čatamskog brodogradilišta naređeno je da pripremi suvi dok za izgradnju novog linijskog broda prvog stepena. Naređenje je smatrano neuobičajenim, budući da je Kraljevska ratna mornarica davala prednost manjim i okretnijim brodovima (linijskim brodovima drugog i trećeg stepena), a najčešće nije imala više od dva broda prvog stepena.^[1] Tokom celog 18. veka izgrađeno je samo 10 linijskih brodova za Kraljevsku mornaricu.^[2]

Brod je dizajniran tako da nosi najmanje 100 topova što je bio standard za linijske brodove prvog stepena. Tokom službe broj topova je varirao između 104 i 106, dok je 1808. smanjen na 98 što je brod degradiralo do drugog stepena, ali je od 1817. broj topova ponovo bio 104.^[3]

Kobilica je porinuta 23. jula 1759. u „Starom doku samcu“ čatamskog brodogradilišta (Portsmut), doku koji je po najslavnijem brodu izgrađenom u njemu preimenovan kasnije u „Viktori dok“. Ime broda izabrano je 1760.^[4] Kako je 1759. bila godina velikih pobeda Britanske imperije na moru i kopnu u Sedmogodišnjem ratu, brod je nazvan „Viktori“ (engl. za „pobeda“). Odluka o imenu bila je donekle kontraverzna jer je prethodni brod linije prvog stepena, HMS Viktori iz 1737. potonuo u oluji 1744. uz pogibiju svih na njemu.^[5]

U to vreme je nakon što bi okvir broda bio izgrađen bilo uobičajeno da se isti prekrije i ostavi nekoliko meseci da bi drvena građa sazrela, međutim, kako se Sedmogodišnji rat bližio kraju, brod više nije bio hitno potreban, te je sazrevanje produženo do skoro tri godine, što je značajno doprinelo njegovoj dugovečnosti kasnije.^[6] Kada je „Viktori“ završen, ukupni troškovi izgradnje iznosili su 63.176 funti i 3 šilinga što odgovara 7,31 milionu funti danas. Iskorišćeno je 6000 stabala od kojih je 90 procenata bio hrast, a ostatak brest, bor i jela, te nešto „drveta života“.^[7]

Nakon izgradnje „Viktori“ je bio naoružan livenim topovima s glatkom cevi. Topovi su ispaljivali đulad standardne težine po čemu su klasifikovani, ali je izbor municije bio širi i uključivao je i nestandardnu đulad, karteč, grožđano punjenje i lančanu đulad. Originalno je nosio 30 42-funtaša na donjoj (glavnoj) naoružanoj palubi, ali su 1778. oni bili zamenjeni 32-funtašima. Godine 1779. su ponovo vraćeni 42-funtaši, da bi 1803. bili trajno zamenjeni 32-funtašima. Takođe, originalno je brod imao i 44 6-funtaša koji su svi 1782. trajno zamenjeni 12-funtašima. Dve karonade na krmi takođe su dodane nakon izgradnje.^[8]

U martu 1780. u skladu sa tada novom praksom britanske mornarice, „Viktori“ je vraćen na dok zarad okivanja dna bakarnim pločama. Ova inovacija štitila je brodsko drvo od štetnika brodskog crva, te je usporavala rast morske trave što je bio uzrok sporosti starijih brodova.^[7] Dno okovano bakrom omogućilo je brodu veću brzinu i kasnije, dugovečnost.^[8]

„Viktori“ je stavljen u službu 1778. u jeku Američkog rata za nezavisnost. Prvi zapovednik broda bio je admiral Augustus Kepel. I tokom svog dugog služenja „Viktori“ je skoro uvek bio komandovan od strane admirala. Kepel je komandovao brodom u njegovoj prvoj bici, Prvoj bici za Ušant.

HMS Viktori učestvovao je u pet bitaka vođenih u tri rata — Američkom ratu za nezavisnost, Anglo-španskom ratu (1796—1808) i u Napoleonovim ratovima.

Jula 1778. „Viktori“ je vodio svoju prvu bitku blizu ostrva Ušant kod obala Bretanje u sklopu Američkog rata za nezavisnost. Francuska flota od 30 linijskih brodova sukobila se sa britanskom flotom od 29 linijskih brodova. U toku bitke „Viktori“ je prvi put ispalio salvo i to na francuski linijski brod prvog stepena „Bretanju“ (110 topova). Bitka je završena bez pobednika i izazvala je kontroverze i u Britaniji i u Francuskoj, te je dovele admirala Kepela pred vojni sud zbog sumnje u efikasnost njegovog komandovanja.^[9]

Krajem 1781. brod je učestvovao u Drugoj bici za Ušant, takođe kao deo Američkog rata za nezavisnog. Britanska flota od 12 linijskih brodova napala je francuski konvoj koji je prevozio vojnike u Severnu Ameriku. I pored toga što je konvoj bio zaštićen sa 19 linijskih brodova, Britanci su uspeli da zarobe 15 transportnih brodova i oko 1000 vojnika i 500 mornara bez značajnijih gubitaka.^[10]

„Viktori“ je u jesen 1782. učestvovao u operaciji snabdevanja britanske luke Gibraltar. Španija je u okviru Američkog rata za nezavisnost opsedala Gibraltar u želji da ga vrati u svoj posed. Opsada je trajala tri godine i za uspeh Britanaca presudno je bilo više operacija snabdevanja trupa pomorskim putem. Nakon uspešnog snabdevanja, flota od 35 britanskih linijskih brodova kojom je sa HMS Viktori komandovao admiral Ričard Hau sukobila se kod Rta Spartel sa kombinovanom špansko-francuskom flotom od 38 brodova linije. Bitka je završena bez značajnijih gubitaka po obe strane. Ovo je bila poslednja akcija „Viktori“ u Američkom ratu za nezavisnost.^[11][12]

Početkom ratova izazvanih Francuskom revolucijom, brod dolazi pod komandu lorda Samjuela Huda, glavnog komandanta mediteranske flote. Flota je uspela da okupira, ali ne i da zadrži Korziku. Upravo se u zauzimanju luke Kalvi na Korziki proslavio tada mladi kapetan Horejšio Nelson, izgubivši u borbi oko.^[13]

Do kraja 1796. Položaj Britanaca na Mediteranu u Anglo-španskom ratu (1796—1808) i ratu sa revolucionarnom Francuskom bio je vrlo težak. Mediteranska flota bila je podeljena na dva dela. Severni deo pod komandom admirala Džona Džervisa sa HMS Viktori patrolirao je kod obala Portugalije pokušavajući sprečiti špansku flotu da se spoji sa francuskom i holandskom flotom koje su bile u Lamanšu. Južni deo pod komandom tada komodora Nelsona učestvovao je u evakuaciji ostrva Elbe.^[14] Nakon uspešne evakuacije, Nelson je svratio u Gibraltar, te doznavši da je španska flota prošla kroz tesnac pre nekoliko dana, kreće u pomoć Džervisu. Pod okriljem noći i guste magle, Nelson uspeva da prođe neprimećen od strane Španaca i združi snage sa Džervisom. Džervis je sada raspolagao sa 15 brodova linije i 5 fregata.^[15]

Jutro uoči bitke Džervis je na četvrtinskoj palubi HMS Viktori izrekao čuvenu igru reči: "Pobeda („viktori“ engl.) je za Englesku ključna u ovom trenutku."^[15] Džervis nije znao snagu neprijateljske flote pred njim (24 broda linije, 7 fregata i nekoliko manjih brodova), bio je obavešten o prolasku svega 5 španskih bojnih brodova. Celokupna flota počela se pomaljati na horizontu, a kapetan Robert Kalder krenuo je izveštavati admirala o svakom novom brodu. Kada je Kalder izbrojao 27, Džervis je, shvativši da ga Španci nadmašuju skoro 2 na 1, izrekao čuveno: "Dosta Ser. Nemojte više brojati. Kocka je bačena i makar ispred nas bilo 50 jedara, ići ću kroz njih!"^[15]

Španci su bili iznenađeni videvši Britance i plovili su u neborbenoj formaciji od dve linijske divizije između kojih je postojala rupa koju je Džervis želeo iskoristiti. Upravo je „Viktori“ presreo španske divizije zasipajući salvama španske brodove u krmu i pramac (dok španski salvo na taj način nije mogao da o��teti „Viktori“). Privatni memoari Džervisa govore o tome kako je španski brod prvog stepena sa 112 topova, Princ od Asturije, prestrašen salvom sa „Viktori“ okrenuo jedra i pobegao iz bitke. Kada je admiral uvideo da bi Španci mogli pokušati pregrupisavanje, naredio je pozadinskoj diviziji juriš, ali je zapovednik iste, viceadmiral Čarls Tompson dao suprotnu naredbu svojim brodovima.^[16] Tada je, prekršivši odredbu direktno nadređenog, što je bio skandalozan čin za bilo kog mladog zapovednika, komodor Horejšio Nelson s brodom HMS Kapetan krenuo sam u juriš. Nelsonov manevar uspeo je da spreči spajanje dve španske grupe i na kraju omogućio Britancima ne samo pobedu i sprečavanje spajanja španske, francuske i holandske flote, već su zarobljena i 4 španska broda što se ispostavilo značajnim za kasnije britansko povraćanje kontrole nad Mediteranom. Nelson je u bici bio ranjen i nakon nje je odlikovan unapređen u čin kontraadmirala, dok je Džervis dobio doživotnu penziju od tada fantastičnih 3.000 funti godišnje. „Viktori“ je doživela gubitak samo jednog mornara tokom bitke - mornar koji je stajao neposredno pored Džervisa bio je obezglavljen španskim đuletom.^[17]

Krajem 1797. „Viktori“ je stacioniran u matičnu luku i pretvoren je u bolnički brod za ranjene španske i francuske zarobljenike, jer je smatran starim (prosečan životni vek ratnog broda u to vreme bio je ispod 20 godina) i nesposobnim za dalju aktivnu službu. Međutim, 8. oktobra 1799, tada jedini britanski brod prvog stepena, HMS Impregnabl, stradao je u oluji i nije mogao biti opravljen. Ovo bi ostavilo Kraljevsku mornaricu bez broda prvog stepena, te je odlučeno da se „Viktori“ vrati u službu (izgradnja novog broda zahtevala bi više vremena). Troškovi rekonstrukcije bili su procenjeni na 23.500 funti, ali su do kraja premašili 70.000 funti, posledica starosti drvene građe broda i potreba za modernizacijom.^[18]

U toku rekonstrukcije HMS Viktori prefarban je iz originalne crno-crvene šare u crno-žutu (redovi sa topovima bili su žuti, a bez njih crni). Kasnije je Nelson dolazeći u zapovedništvo broda naredio prefarbavanje i drveta oko otvora za topove u crno, čime je šara broda sličila šari šahovske table. Šara „Viktori“ bila je takva i tokom Bitke za Trafalgar i postala je poznata kao „Nelsonov čeker“. Nakon bitke su svi brodovi Kraljevske mornarice usvojili ovakvu šaru. Rekonstrukcija je završena 1803.^[19]

HMS Viktori je 16. maja 1803. doplovila u Mediteran i na njoj je svoju zastavu razvio viceadmiral Horejšio Nelson, novi glavnokomandujući britanske flote. „Viktori“ i Nelson od tada postaju imena koja se uvek pominju u paru.

Napoleon je 1805. nakon što je Treća koalicija objavila rat Francuskom carstvu odlučio da izvrši invaziju na Veliku Britaniju koja je svojom flotom blokirala francusku trgovinu i veze s kolonijama. Da bi invazija bila moguća, potrebno je bilo da njegova flota bar za vreme dovoljno za iskrcavanje trupa uspostavi kontrolu nad Lamanšom.^[18]

U mesecima nakon Nelsonovog preuzimanja komande nad HMS Viktori, Nelsonova mediteranska flota blokirala je glavninu francuske flote kojom je komandovao admiral Pjer Vilnev u luci Tulon na Azurnoj obali periodično se snabdevajući u korzikanskom Ažinkuru. Maja 19. 1850, Nelson je saznao o isplovljavanju Vilneva iz Tulona. Nelson je prvo zaplovio istočno, ali ne nalazeći Vilneva u Egiptu, svratio je u Gibraltar gde je saznao da Vilnev plovi ka Karibima.^[20]

Napoleonov invazioni plan podrazumevao je da Vilnev otplovi na Karibe odvlačeći britansku flotu iz Lamanša, te vrativši zajedno sa ostatkom francuske i španske flote uspostavi kontrolu nad moreuzom. Usledilo je žestoko nadplovljavanje Nelsona i Vilneva. Došavši do Kariba, Vilnev je izveo nekoliko maskirajućih manevara i požurio u Lamanš, ali je pre toga bio presretnut s jedne strane od viceadmirala Roberta Koldera, a s druge strane od Nelsona, te je bio prinuđen da se skloni u portugalsku luku Kadiz. Invazija je bila sprečena, bar trenutno.^[21]

„Viktori“ se s delom Nelsonove flote vratila u Englesku na snabdevanje i krenula je natrag ka Kadizu kog je blokirao ostatak Nelsonove flote, ali i 20 brodova iz flote Ušanta čime je Lamanš ostao branjen sa svega 11 linijskih brodova. Međutim, pojačanje će se ispostaviti ključnim, jer je u Kadizu Vilnev skupio kombinovanu francusko-špansku flotu od 33 linijska broda. Po dolasku u Kadiz, pod Nelsonovim zapovedništvom bilo je 27 brodova linije. Vilnev je zaplovio ka Gibraltaru, ali videvši da neće uspeti pobeći neumornom Nelsonu, preostalo mu je samo da prihvati bitku, 21. oktobra 1805. kod rta Trafalgar.^[22] Nelson je plovio u dve kolone planirajući da primeni svoju čuvenu T-taktiku, tj. da preseče liniju neprijateljskih brodova na pola normalno na liniju njihovog postavljana i zatim ih zaspe vatrom bez mogućnosti da mu vatra bude uzvraćena. Nakon slanja sa „Viktori“čuvenog signala zastavicama, "Engleska očekuje da svaki čovek obavi svoju dužnost", Nelson kreće u manevar. Manevar je podrazumevao da Nelsonovi brodovi, a pre svega Viktori, trpe pre presecanja neprijateljske linije vatru bez mogućnosti uzvraćanja. HMS Viktori zasipan je vatrom iz 4 francuska broda tokom 40 minuta, što je rezultovalo velikim gubicima na palubi, a zatim je izvršio jedno od najslavnijih dela u istoriji pomorskog ratovanja.^[23]

U tačno 12:45 Viktori je presekao neprijateljsku liniju između Vilnevovog admiralskog broda Bikantor (80 topova) i nešto manjeg Redotabla (74 topa). Zasuo je salvama sastavljenim od đuladi i grožđanog punjenja oba broda sa rastojanja od par metara. Manevar je uspeo i bio je presudan za ostvarenu veliku englesku pobedu, ali je koštao mnogo života sa „Viktori“. Videvši da je posada HMS Viktori desetkovana, Vilnev se spremao na ukrcavanje i zarobljavanje, ali je „Viktori“ tada u pomoć prišao HMS Temerair. U jeku borbe, metak ispaljen iz muskete sa Redotabla pogodio je Nelsona u levo rame, prošao kroz telo i zaustavio se u kičmi. Nelson je uzviknuo legendarno: "Konačno sam uspeo, ja sam mrtav".^[24]

U satima koji su usledili bitka je privedena kraju sa nezapamćenim rezultatom do tada — Britanci su zarobili 22 francuska i španska broda, ne izgubivši nijedan. Međutim, „Viktori“ i njen hrabri zapovednik delili su cenu pobede - Nelson je popodne umirao na razorenom HMS Viktori koji je više nije mogao sam da plovi. Poslednja naredba slavnog zapovednika nosila je skoro pesničku simboliku - neka se brodovi usidre jer nadolazi oluja, ali je bila preinačena od strane novog zapovednika. Zatim je Nelson izrekao poslednje reči šapatom, verovatno reči molitve koju je sam napisao istog jutra i koja je postala poznata kao Poslednja molitva lorda Nelsona.^[25]

„Viktori“ je bio teško oštećen u bici kod Trafalgara (glavno jedro bilo je uništeno), toliko da nije mogao da sam da plovi, te je nakon bitke tegljen do Gibraltara radi opravki. HMS Viktori je zatim vratio telo svog slavnog zapovednika, Horejšia Nelsona u Englesku gde je sahranjen 9. januara 1806. u Katedrali Svetog Pavla. Nakon Trafalgara, brod je nosio zastave mnogih generala i plovio na više zadataka od kojih su istaknuti bili oni u baltičkoj kampanji.^[26]

Aktivna ratna služba HMS Viktori konačno je završena 47 godina od porinuća (skoro neverovatnih po standardima tog vremena, naročito za ratni brod prvog stepena), 7. novembra 1812, kada je vraćen u svoju matičnu luku, Portsmut, gde je zatim korišćen kao opslužni brod.^[27]

Poznata je (i neproverena) anegdota iz 1831. Prvi pomorski lord (glavnokomandujući Kraljevske mornarice), Tomas Hardi, jednog je popodneva, vrativši se kući, rekao svojoj supruzi da je upravo potpisao naredbu za rastavljanje HMS Viktori. Gospođi su krenule suze i naredila je Tomasu da se odmah vrati u kancelariju i povuče tu naredbu. Priča ne može biti proverena, jer su naredbe za navodni dan misteriozno istrgnute iz dnevnika naredbi Prvog pomorskog lorda. „Viktori“ nije bila uništena, ali je bila zaboravljena, osim jedne posete tada princeze Viktorije, i njene majke, Grofice od Kenta. Godine 1889. „Viktori“ je modifikovan u pomorsku školu telegrafije i tu je ulogu imao sve do 1904.^[27]

Kako je vreme prolazilo, stanje broda se pogoršavalo usled starosti drvene građe i nedostatka brige o istoj. Stanje je dodatno pogoršao incident iz 1903. kada je HMS Neptun, bivajući tegljen, udario u „Viktori“, te je „Viktori“ krenuo polako da tone. Katastrofa je izbegnuta zahvaljujući hitnim opravkama, a jedino lična intervencija kralja Edvarda VII spasila brod od skoro sigurnog rastavljanja.^[28]

Bolje godine za HMS Viktori krenule su da se naziru od 1905, kada je brod dobio pažnju tokom proslave stogodišnjice Bitke kod Trafalgara. „Viktori“ je bio osvetljen električnom rasvetom napajanom od strane podmornice koja se nalazila pored. Međutim, tek 1910, formirano je Društvo za Nautička Istraživanja čiji je jedan od ciljeva bila obnova i očuvanje HMS Viktori.^[29] Admiralitet nije imao sredstava za takav poduhvat, budući da je u toku bila trka u naoružanju pred Prvi svetski rat. Izveštaji pominju da je stanje broda tada bilo „ništa manje do uvrede za Britaniju.“ Nakon rata, 1921, pokrenuta je „Spasimo Viktori“ kampanja, uspešna delimično i zbog značajnog doprinosa magnata pomorskog transporta, Džejmsa Kejrda.^[30]

Januara 12. 1922. HMS Viktori pomeren je u suvi dok, Dok broj 2 u Portsmutu, mesto na kom je rođen 157 godina ranije i danas najstariji suvi dok koji se još uvek koristi (počeo je s radom u 16. veku), radi prve detaljne restauracije nakon više od veka. „Viktori“ do danas nije napustio Dok broj 2. U početnoj fazi restauracije koje je trajala 7 godina, vršene su pretežno strukturne popravke iznad vodene linije koje su bile najvažnije za opstanak broda. Kralj Džordž V je 1928. otkrio tablicu koja je označavala kraj radova, međutim restauracija i održavanje i dalje su nastavljeni pod nadzorom Društva za Nautička istraživanja.^[31]

Restauracija je bila prekinuta početkom Drugog svetskog rata, a ratna razaranja nisu zaobišla ni stari „Viktori“, kao da nije pretrpeo dovoljno tokom svoje ratničke mladosti - 1941. bomba Luftvafea uništila je jedan čelični ram i deo prednjeg jarbola. Tom prilikom je nemački propagandni radio tvrdio da je ponos Britanije, HMS Viktori, uništen, a Admiralitet je odmah poreknuo informaciju.

Pedesetih je preduzet niz preventivnih mera koje su uključivale i uklanjanja pomoćnih potpornih pregrada trupa kako bi se poboljšao protok vazduha, te zaprašivanje broda protiv brodskog štetnika, šareni drvotočac.^[32][33] Šezdesetih je deo oštećene i ostarele hrastove građe zamenjen izdržljivim tvrdim drvetom kao što su tikovina i Iroko za koje se verovalo da su otporniji na gljivice i štetnike.^[34]

Odluka da se „Viktori“ restaurira u stanje neposredno pre Bitke kod Trafalgara doneta je još 1920, ali zbog niza nabrojanih hitnih popravki, ovo je učinjeno tek na vreme za proslavu dvestogodišnjice bitke, 2005. Prednje jedro broda, koje je u bici bilo izbušeno sa preko 90 topovski đuladi sačuvano je i izloženo od tada u Kraljevskom pomorskom muzeju.^[35]

HMS Viktori danas je ponos britanske Kraljevske mornarice i naroda, deo osnovne kolekcije Nacionalne istorijske flote, te zastavni brod Prvog pomorskog lorda od oktobra 2012.^[36] Pre toga, bio je zastavni brod Drugog pomorskog lorda. „Viktori“ važi za najstariji brod još uvek u službi i svake godine kao muzejski brod privlači oko 350.000 posetilaca. Tokom duge službe, na HMS Viktori je svoju zastavu razvilo 96 admirala, od kojih je poslednji ser Džordž Zambelas.^[37]

• 
  Naoružana paluba HMS Viktori danas.
• 
  Krma HMS Viktori danas.
• 
  HMS Viktori tokom restauracije 2014.

• HMS Victory - zvanični sajt
• Royal Navy Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. decembar 2013)