Sezar Frank

Sezar Frank
Sezar Frank
Lični podaci
Datum rođenja	(1822-12-10)10. decembar 1822.
Mesto rođenja	Lijež, Ujedinjena kraljevina Nizozemska
Datum smrti	8. novembar 1890.(1890-11-08) (67 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska

Sezar Frank (fr. César (Auguste-Jean-Guillaume-Hubert) Franck, punim imenom Sezar Ogist Žan Gijom Iber Frank) je bio kompozitor, orguljaš i profesor na Pariskom konzervatorijumu, rođen u Belgiji, a kasnije naturalizovan u Francuskoj. On je jedna od najznačajnijih ličnosti muzičkog života u Francuskoj druge polovine 19. veka.^[1] Savremenik većine romantičarskih kompozitora, relativno kasno je sazreo kao stvaralac, no uprkos tome je njegov opus veoma bogat.

Sezar Frank je rođen u Liježu (tada u Ujedinjenoj Kraljevini Nizozemskoj, od 1830. u Belgiji) u porodici bankarskog službenika, Nikole Žozefa (Valonca) i Mari-Katarine Barb (poreklom Nemice).^[2] Veoma rano je pokazivao dar za slikanje i muziku, te ponesen tadašnjim trendovima, njegov otac odlučuje da ga predstavi kao vunderkinda za klavirom. Od detinjstva nastupa sa bratom (violinistom) širom Belgije. Već sa devet godina pohađa novootvoreni Kraljevski konzervatorijum u Liježu, gde, pored klavira i orgulja, dobija prvu poduku iz kompozicije i teorijskih predmeta od renomiranog profesora Žozefa Dosoanja Meula. Po Meulovoj preporuci, Frankov otac 1836. godine pokušava da upiše svoje sinove na Pariski konzervatorijum, no najpre bivaju odbijeni zbog šovinističkih stavova tadašnjeg dekana Luiđija Kerubinija, koji se protivio tome da stranci pohađaju ovu instituciju.^[3] Stoga, dok je Nikola Žozef pokušavao da osigura francusko državljanstvo, Sezar privatno pohađa nastavu klavira kod priznatog pedagoga Žozefa Cimermana, odnosno teorije i kompozicije u klasi Antona Rajhe — upravo će ovi časovi ostaviti dubok trag i na kompozitorov kasniji opus.^[3] Pošto je njegov otac dobio francusko državljanstvo, Frank 1837. godine otpočinje studije klavira na Konzervatorijumu, ostavši u Cimermanovoj klasi, dok teorijske predmete pohađa kod konzervativnog Emea Leborna (Kerubinijevog učenika), jer je Rajha umro nekoliko meseci ranije.^[3] U to vreme se sprijateljuje sa jedanaest godina starijim Francom Listom, koji će mu davati brojne savete i pomoć narednih godina i decenija.^[2] Posle nekoliko godina, izborno počinje da pohađa časove orgulja kod Fransoe Benoasta, čiji predmet je takođe uključivao i nastavu kompozicije i improvizacije — orgulje će u to vreme postati i ostati Frankov glavni instrument i opsesija.

Pošto je osvojio drugo mesto u nadmetanju za Rimsku nagradu 1841. godine, nezadovoljan svojim statusom, Frank napušta konzervatorijum ne završivši ga.^[3] Najpre se vraća u Belgiju, nadajući se da će tamo doživeti veće priznanje, no ovo se ipak završava neuspehom.^[2] Stoga, narednih godina, radi kao orguljaš sa povremenim angažmanom u različitim crkvama u Parizu i Orleanu, te kao nastavnik muzike. Njegova dela iz 1840-ih godina ne doživljavaju veće priznanje, uprkos Listovim nastojanjima da ih promoviše na sopstvenim koncertima. Prekida i odnose sa roditeljima, koji su bili nezadovoljni činjenicom da njihov sin ne razvija pijanističku karijeru (za koju su bili ubeđeni da može biti profitabilna), a moguće, i zbog njegove ljubavne veze sa učenicom i kasnijom suprugom Južinom Felisite Katarinom Salio, čija porodica je u celosti pripadala jednoj trupi pozorišta Komedi fransez. Krajem decenije, doživljava nervni slom.^[3] Revolucionarni događaji iz 1848. godine predstavljaju prekretnicu i u Frankovom životu: ženi se i otpočinje porodičan život, miri sa roditeljima, te pronalazi trajniji angažman kao orguljaš u crkvi Notr-Dam-de-Lorijet u Parizu.^[2] Time otpočinje jedan od misterioznijih perioda njegovog muzičkog života: poznato je da je dosta improvizovao i eksperimentisao sa orguljama, no iz ovog vremena nije sačuvano gotovo nijedno delo. U izvesnoj meri se ovo menja 1858. godine, kada dobija angažman kao glavni orguljaš u Katedrali Svete Klotilde u Parizu, koja je posedovala jedne od najboljih simfonijskih orgulja u Evropi.^[2] S kraja 1850-ih i početka 1860-ih godina jeste sačuvano nekoliko Frankovih orguljskih minijatura, no one su objavljene tek posthumno, početkom 20. veka.

Sam Frank se u potpunosti vraća stvaralaštvu sredinom 1860-ih godina, te će u narednim godinama i decenijama nastati sva njegova najznačajnija dela. Najpre, dobija dodatno nameštenje kao profesor orgulja na Jezuitskoj školi (gde stiče izvestan broj vernih učenika, među kojima je najznačajniji Anri Dipark).^[2] 1870. godine, Francuska biva poražena u Francusko-pruskom ratu, što raspiruje germanofobiju i šovinizam. Na talasu toga, 1871. godine, on, Kamij Sen-Sans, Dipark, Žil Masne i brojni drugi muzičari osnivaju Nacionalno muzičko udruženje, čiji primarni cilj je bila zaštita francuske muzike od spoljašnjih uticaja.^[2] Nedugo nakon toga, Fransoa Benoast odlazi u penziju 1872. godine, te ga Frank nasleđuje na Pariskom konzervatorijumu (pošto je prethodno, napokon, stekao francusko državljanstvo).^[2] Ovim definitivno otpočinje najplodonosniji period kompozitorovog života, u kojem će nastati dela svih žanrova. Iako nije bio postavljen za profesora kompozicije, njegovi časovi orgulja postaju, faktički, nezvanični kurs kompozicije, improvizacije i muzičke teorije. Oko njega se formira kružok veoma vernih učenika, poznat kao "Frankova banda" (La bande à Franck) kojima, pored nešto starijeg Diparka, pripadaju i Vensan D'Endi, Ernest Šoson i Luj Vjern; a početkom naredne decenije, ove časove nakratko pohađa i mladi Klod Debisi. Ipak, početkom 1880-ih godina dolazi do nesporazuma u okviru "Nacionalnog muzičkog udruženja". Frank se, zajedno sa svojim studentima, otvoreno zalaže za nešto liberalniji tretman stranih upliva u francuskoj muzici, dok grupa kompozitora, primarno okupljena oko Sen-Sansa, insistira na konzervativnim stavovima. Ovaj sukob ubrzo eskalira, te Sen-Sans, sa još nekolicinom muzičara, napušta udruženje. Frank postaje novi predsednik, no sada se on i njegov kružok nalaze na direktnom udaru društvenih kritika, koje će potrajati do kompozitorove smrti.^[2]

Posle decenije i po relativnog uspeha, od sredine 1880-ih godina, Frankova dela se ponovo sve češće nalaze na meti kritika (to je naročiti slučaj sa njegovom "Simfonijom u de-molu"). Njegovi studenti, primarno veoma uticajni D'Endi, često istupaju u javnosti u odbranu svog profesora, a za Franka se sporadično zalaže i Debisi, iako je prethodno sam napustio njegove časove zbog drugačijih ličnih afiniteta. Postaje i blizak prijatelj sa violinistom i kompozitorom Eženom Isajom, kome posvećuje svoju Sonatu za klavir i violinu.^[2] U leto 1890. godine, Frank doživljava saobraćajnu nesreću, kada na njegove kočije naleće tramvaj na konjsku vuču. Mada se od same povrede oporavio, ovo je uticalo na njegovo već narušeno zdravlje.^[3] Štaviše, on uspeva da otpočne narednu akademsku godinu na Konzervatorijumu, ali se već sredinom oktobra povlači. Komponujući do samog kraja svoje poslednje delo, "Tri korala za orgulje", umire 8. novembra u svojoj kući.^[3]

Sahrani na groblju Monparnas su prisustvovali brojni kompozitori tadašnje francuske muzičke scene: Sen-Sans, Leo Delib, Eduar Lalo, Emanuel Šabrije, Šarl-Mari Vidor i brojni drugi.^[3]

Od dela koja je napisao u detinjstvu i mladosti, svega nekoliko kompozicija se profilisalo, te se i danas nalaze na repertoaru. Mada postoje tvrdnje da je već do petnaeste godine napisao dva klavirska koncerta, izvesno je da je do danas sačuvan samo drugi, dok prvi (po svemu sudeći) nije ni postojao: naime, voljom Frankovog oca, sačuvani koncert (op. 11, nastao 1836. godine) je numerisan kao "drugi" iz komercijalnih razloga.^[2] To je ujedno i jedino delo iz ovog perioda njegovog stvaralaštva koje se i danas neretko nalazi na izvođačkom repertoaru. U ovo vreme, nastalo je i nekoliko kompozicija za klavir-solo (izgubljena sonata, op. 10) i kamerne ansamble.^[2]

Postoje određene indicije da je početkom 1840-ih godina, dok je bio na Konzervatorijumu, Frank napisao i jednu mladalačku simfoniju u Ge-duru, čiji rukopis je, pak, izgubljen.^[4] Nastaju brojne klavirske i kamerne minijature, od kojih je pomena vredan klavirski duo sa varijacijama na temu "Bože čuvaj kralja!". Do danas su se na repertoaru zadržala i četiri klavirska trija (rađena po savetima Franca Lista), te brojne minijature i klavirske instrumentacije dela drugih kompozitora (npr. solo-pesama Franca Šuberta). Ubrzo se okušao i na polju muzičko-scenskih žanrova: piše dve opere koje nisu izvedene — "Stradela" (1841—42) i "Le Valet de Ferme (Sluga zemljin)" (1852—53) — za koju je sam kasnije izjavljivao da "nije bila vredna potrošenog mastila".^[2] Takođe, komponuje i oratorijum "Rut" (1843—46), koji nije doživeo veći uspeh, iako su ga kritika i drugi kompozitori (List) pohvalili.^[2] Istorijski kuriozitet predstavlja činjenica da je 1846. godine Frank, prvi u istoriji, napisao jednu simfonijsku poemu, "Šta se priča u brdima", po tekstu Viktora Igoa. Ovo delo je ostalo neobjavljeno do posle kompozitorove smrti, no izvesno je da je nastalo pre istoimene Listove kompozicije, koja se smatra zvanično prvom simfonijskom poemom ikada — naravno, treba imati u vidu to da je List definisao simfonijsku poemu i u estetskom smislu, dok Frank, pak, to nije učinio.^[2]

Kao što je već rečeno, sačuvano je veoma malo dela iz vremena dok je Frank radio isključivo kao orguljaš. Izvesno je da je najveći broj dela iz ove faze improvizovano na orguljama i (ređe) harmonijumu. Pojedine kompozicije su, štaviše, objavljene u godinama i decenijama posle njegove smrti, primarno u okviru edicije "Orguljaš". Svojevrsni prekid stvaralačke samoizolacije je usledio krajem 1850-ih godina, kada Frank piše oratorijum "Sedam Hristovih reči na krstu" (1859), a u približno isto vreme, komponuje, a nešto kasnije i objavljuje "Šest komada za orgulje". Ubrzo potom sledi i "Misa za tri glasa" (najpre napisana za hor, troje solista i orgulje), čuvena po naknadno pridodatom stavu "Panis angelicus" (za tenor, čelo, harfu i orgulje, koji se i danas veoma često u najrazličitijim interpretacijama i aranžmanima nalazi na repertoaru). Na nagovor Lista, napokon, sredinom 1860-ih godina objavljuje nekoliko orguljskih kompozicija. Početkom 1870-ih, publikuje i ciklus solo-pesama. Na polju orguljske muzike, sredinom ovog perioda nastaje "Veliki simfonijski komad" (1859—60), delo u kome Frank iskazuje puni potencijal ovog instrumenta.

Period od početka 1870-ih do smrti je ubedljivo najznačajniji za Frankov opus. Tada nastaje nekoliko simfonijskih dela, najznačajnije kamerne kompozicije, još dve opere, jedan oratorijum, jedna kantata, te brojna dela za orgulje, klavir i harmonijum.

Frank se vraća simfonijskoj muzici 1872. godine, poemom "Izbavljenje" (Rédemption), svojevrsnom hibridu oratorijuma i tradicionalne simfonijske kompozicije, pisanom u dva dela, za orkestar, naratora, ženski i mešoviti hor.^[2]

Slede poeme "Eolide" (Les Éolides, 1875-76), "Ukleti lovac", (Le Chasseur maudit, 1881-82, za orkestar i klavir), "Geniji" (Les Djinns, 1884, za orkestar i klavir) i "Psihe" (Psyché, 1886-87, za orkestar i hor).^[2]

Mada je princip koncertantne muzike veoma tipičan za francusku muziku, Frank se nije vraćao "pravom" klavirskom koncertu posle mladalačkih dela, iako je klavir (kao što je istaknuto) prisutan u njegovim poemama. Ipak, 1886. godine piše delo u kome se zvučno "sukobljavaju" klavir i simfonijski orkestar — "Simfonijske varijacije u fis-molu" (1886). Posle velikog uspeha te kompozicije, osmelio se da piše simfoniju. Ovo je predstavljalo određen izazov, naime, krajem 19. veka, posle višedecenijske "krize" tradicionalne simfonije, ona se ponovo javlja u opusima brojnih evropskih kompozitora.^[2]

Frank je svoju "Simfoniju u de-molu" komponovao dve godine, od 1886. do 1888. Interesantno, za razliku od većine tadašnjih simfonija, koncipirana je trostavačno, što je u duhu francuske tradicije 18. i ranog 19. veka. Na polju orkestracije i instrumentacije, kuriozitet predstavlja isticanje engleskog roga, primarno u drugom stavu, kada ovaj instrument dobija gotovo solistički tretman.^[2] No, za razliku od ranijih sličnih dela, simfonija je dočekana dosta hladno, kako od publike, tako i od kritike: Frank je, najpre, jedva uspeo da obezbedi njeno premijerno izvođenje (i to od strane studentskog orkestra Konzervatorijuma), a potom je delo napadnuto kao "previše nemačko", uz dodatne komentare kako se čini da sadrži sakriveni program.^[2]

Na polju scenske muzike, Frank piše još dve opere: "Ulda" (Hulda, 1882-85) i "Žizela" (Ghiselle, 1889), koje su i danas povremeno na repertoaru operskih kuća. Daleko su, pak, značajnija njegova duhovna scenska dela: oratorijum "Blaženstva" ("Les Beautitudes", 1869-79) i kantata "Rebeka" ("Rébecca", 1880-81).^[2]

Na polju kamerne muzike, pomena su vredni "Klavirski kvintet u Ef-duru" (1878—79), Gudački kvartet (1889), te, nadasve, "Sonata za violinu i klavir u a-molu" (1886). Ovo delo je posvećeno Eženu Isaiju, te ju je ovaj violinista dobio kao poklon u jutro svog venčanja i (prema pojedinim navodima) izveo na sopstvenoj svadbi. Pored virtuoziteta violinskog parta, delo karakteriše izuzetno zahtevna deonica klavira, te ovo delo danas predstavlja jedno od najznačajnijih dela violinske i kamerne muzike uopšte.

Od dela za solo-klavir, najznačajnije delo iz ovog perioda predstavlja "Preludijum, koral i fuga" (1884), objavljen posthumno. Na polju orguljske muzike, Frank komponuje "Tri komada za orgulje" (objavljeno 1884), no naročit značaj nosi njegovo poslednje delo uopšte, "Tri korala za orgulje" (objavljeno 1892), koje je ostalo nedovršeno, usled kompozitorove smrti.^[3]

U pogledu stila, Frank predstavlja veoma jedinstvenog stvaraoca, koga nije lako kategorisati u neki od brojnih pravaca poznoromantičarske epohe. Najpre, njegov muzički jezik se primetno razlikuje od većine francuskih kompozitora s kraja 19. veka po tome što je veoma avangardan, no ujedno zasnovan na kontrapunktskoj tradiciji 17. i 18. veka. Eventualne paralele je moguće povući sa jednim od Frankovih prethodnika, Ektorom Berliozom, koji je neretko svrstavan u pripadnike tzv. "Novonemačke škole". Globalnije posmatrano, shodno podeli Eduarda Hanslika, on se ne može svrstati ni u "apsolutiste", ni u sledbenike "Novonemačke škole", jer komponuje i programska i apsolutna dela, a harmonski jezik mu je, shodno žanrovima, veoma avangardan, te srodan Listu i Vagneru (npr. u simfonijskoj i orguljskoj muzici), ili, pak, tradicionalan i svedeniji (kamerna dela i duhovna dela). Sa jedne strane, njegove kompozicije neretko bude evokacije na neke starije epohe (pre svega na muzički barok), a sa druge stoje na pragu impresionističkih stremljenja.

• Klauspeter Bungert — César Franck - die Musik und das Denken. Das Gesamtwerk, neubetrachtet für Hörer, Wissenschaftler und ausübende Musiker. Mit einer allgemeinen Erörterung zum Ineinandergreifen von Form und klingendem Satz, Peter Lang, Bern, 1996
• Joël-Marie Fauquet — César Franck, Fayard, Paris, 1999.
• Vincent d'Indy — César Franck (a translation from French), John Lane, London, 1922.
• Robert J. Stove — César Franck, his life and times, Scarecrow Press, Lanham, 2011.
• Leon Vallas — La véritable histoire de César Franck, Flammarion, Paris, 1955.

• Međunarodno udruženje Sezara Franka Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2018)