Pređi na sadržaj

Robert Kerl

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Robert Kerl
Robert Kerl, 2009.
Lični podaci
Puno imeRobert Flojd Kerl Mlađi
Datum rođenja(1933-08-23)23. avgust 1933.
Mesto rođenjaAlis (Teksas), SAD
Datum smrti3. jul 2022.(2022-07-03) (88 god.)
Mesto smrtiHjuston, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Rajs, Univerzitet Kalifornije (Berkli)
Naučni rad
Poljehemija
Poznat pofuleren

Robert Flojd Kerl Mlađi (engl. Robert Floyd Curl Jr.; Alis (Teksas), 23. avgust 1933 — Hjuston, 3. jul 2022) bio je američki hemičar koji je bio Picer-Šlumberger profesor prirodnih nauka i profesor hemije na Univerzitetu Rajs.[1] Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1996. godine za otkriće nanomaterijala bakminsterfulerena, a samim tim i klase materijala fulerena, zajedno sa Ričardom Smolijem (takođe sa Univerziteta Rajs) i Haroldom Krotom sa Univerziteta Saseks.

Obrazovanje

[uredi | uredi izvor]

Rođen u Alisu, Teksas, Sjedinjene Američke Države, Kerl je bio sin metodističkog sveštenoslužitelja.[2][3] Zbog očevog misionarskog rada, njegova porodica se nekoliko puta selila unutar južnog i jugozapadnog Teksasa, a stariji Kerl je bio uključen u pokretanje Metodističke bolnice u Medicinskom centru San Antonija.[4][5] Kerl pripisuje svoje interesovanje za hemiju hemijskom setu koji je dobio kao devetogodišnjak, prisećajući se da je uništio završni sloj na porcelanskoj peći svoje majke kada se azotna kiselina prekuvala na njoj.[6] Diplomirao je u srednjoj školi Tomas Džeferson u San Antoniju, Teksas.[7] Njegova srednja škola je nudila samo jednu godinu nastave hemije, ali mu je u završnoj godini profesor hemije davao posebne projekte na kojima će raditi.[5]

Kerl je stekao diplomu osnovnih studija na Institutu Rajs (sada Univerzitet Rajs) 1954. godine.[2] Privukla ga je reputacija akademske zajednice škole i fudbalskog tima, kao i činjenica da u to vreme nije naplaćivala školarinu.[5] Doktorirao je hemiju na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju 1957. godine.[2] U Berkliju je radio u laboratoriji Keneta Picera, tadašnjeg dekana koledža hemije, sa kojim će postati doživotni saradnik. Kerlovo diplomsko istraživanje uključivalo je izvođenje infracrvene spektroskopije za određivanje geometrije molekula disiloksana.[4][5]

Naučna karijera

[uredi | uredi izvor]

Kerl je bio postdoktorski saradnik na Univerzitetu Harvard sa E. B. Vilsonom, gde je koristio mikrotalasnu spektroskopiju za proučavanje konformacionog izomerizma.[5] Nakon toga, pridružio se fakultetu Univerziteta Rajs 1958. godine.[4] Nasledio je opremu i diplomce Džordža Berda, profesora koji je prihvatio posao u kompaniji Polaroid.[6] Kerlovo rano istraživanje uključivalo je mikrotalasnu spektroskopiju hlor dioksida.[5] Njegov istraživački program uključivao je i eksperiment i teoriju, uglavnom fokusiran na detekciju i analizu slobodnih radikala pomoću mikrotalasne spektroskopije i podesivih lasera. Ova zapažanja je iskoristio za razvoj teorije njihove fine strukture i hiperfine strukture, kao i informacije o njihovoj strukturi i kinetici njihovih reakcija.[8]

Nobelova nagrada

[uredi | uredi izvor]

Kerlovo istraživanje na Rajsu uključivalo je oblasti infracrvene i mikrotalasne spektroskopije.[4] Kerlovo istraživanje inspirisalo je Ričarda Smolija da dođe na Rajs 1976. godine sa namerom da sarađuje sa Kerlom.[9] Godine 1985. Kerla je kontaktirao Harold Kroto, koji je želeo da koristi aparat sa laserskim zrakom koji je izgradio Smoli za simulaciju i proučavanje formiranja lanaca ugljenika u crvenim džinovskim zvezdama. Smoli i Kerl su prethodno koristili ovaj aparat za proučavanje poluprovodnika kao što su silicijum i germanijum.[4] U početku su bili nevoljni da prekinu eksperimente na ovim poluprovodničkim materijalima kako bi koristili svoj aparat za Krotove eksperimente na ugljeniku, ali su na kraju popustili.[9]

Zaista su pronašli duge lance ugljenika koje su tražili, ali su takođe pronašli neočekivani proizvod koji je imao 60 atoma ugljenika.[9] Tokom 11 dana, tim je proučavao i odredio njegovu strukturu i nazvao ga bakminsterfuleren nakon što su primetili njegovu sličnost sa geodetskim kupolama po kojima je arhitekta Bakminster Fuler bio poznat.[10] Ovo otkriće je zasnovano isključivo na jednom istaknutom vrhu na masenom spektrografu, što implicira hemijski inertnu supstancu koja je geometrijski zatvorena bez visećih veza.[11] Kerl je bio odgovoran za određivanje optimalnih uslova ugljenične pare u aparatu i ispitivanje spektrografa.[4] Kerl je isticao da Džejms R. Hit i Šon C. O'Brajen zaslužuju jednako priznanje u radu kao Smoli i Kroto.[5] Postojanje ovog tipa molekula ranije su teoretizirali drugi, ali Kerl i njegove kolege u to vreme nisu bili svesni toga. Kasniji eksperimenti su potvrdili njihovu predloženu strukturu, a tim je prešao na sintezu endohedralnih fulerena koji su imali metalni atom unutar šuplje ugljenične ljuske.[11][12][13][14][15] Za fulerene, klasu molekula čiji je bakminsterfuleren bio prvi otkriveni član, sada se smatra da imaju potencijalnu primenu u nanomaterijalima i elektronici molekulskih razmera.[9] Kerlov rad iz 1985. godine pod naslovom „C60: Buckminsterfullerine", objavljen sa kolegama H. Krotom, J. R. Hitom, S. C. O'Brajenom i R. E. Smolijem, nagrađen je Nagradom za hemijski proboj od strane Odeljenja za istoriju hemije Američkog hemijskog društva, dodeljenom Univerzitetu Rajs 2015. godine.[16][17] Otkriće fulerena je priznato 2010. godine označavanjem kao Nacionalne istorijske hemijske znamenitosti od strane Američkog hemijskog društva u Institutu Ričard E. Smoli za nauku i tehnologiju na nanonivou na Univerzitetu Rajs u Hjustonu, Teksas.[18]

Nakon dobijanja Nobelove nagrade 1996. godine, Kerl je krenuo tišim putem od Smolija, koji je postao glasni zagovornik nanotehnologije, i Krota, koji je koristio svoju slavu da unapredi svoje interesovanje za naučno obrazovanje, rekavši: „Nakon osvajanja Nobelove nagrade, možete ili postati naučni pontifikator, ili možete imati neku ideju za novi naučni projekat i možete koristiti svoju novostečenu slavu da dobijete resurse da to uradite. Ili možete reći: 'Pa, uživam u onome što sam radio i želim da nastavim to da radim.'"[6] Odan toj skromnosti, kada ga je predsednik Rajsa pitao šta bi želeo, nakon objave Nobelove nagrade, zatražio je da se bliže njegovoj kancelariji i laboratoriji postavi stalak za bicikle.[19]

Kasnija istraživanja

[uredi | uredi izvor]

Kerlova kasnija istraživačka interesovanja uključivala su fizičku hemiju, razvoj instrumenata za genotipizaciju i sekvenciranje DNK i stvaranje fotoakustičnih senzora za tragove gasova pomoću kvantnih kaskadnih lasera.[20] Poznat je u životu stambenog koledža na Univerzitetu Rajs po tome što je bio prvi majstor Lovet koledža.[21]

Kerl se penzionisao 2008. godine u 74. godini,[6] postavši profesor emeritusuniverziteta, Picer-Šlumberger profesor emeritus prirodnih nauka i profesor emeritus hemije na Univerzitetu Rajs.[1][8]

Lični život

[uredi | uredi izvor]

Kerl se oženio Džonel Vipl 1955. godine, sa kojom je imao dvoje dece. Biciklom je išao u svoju kancelariju i laboratoriju, a svake nedelje je igrao bridž sa tzv. Rajs bridž brigadom. Kerl je preminuo u Hjustonu 3. jula 2022. godine, u 88. godini.[22][23][24][25][19]

Nagrade i počasti

[uredi | uredi izvor]
  • Klejtonova nagrada, Institut mašinskih inženjera, 1957.[26][27]
  • Nagrada Aleksandar fon Humbolt za višeg američkog naučnika, Univerzitet u Bonu, Nemačka, 1984.[26][27]
  • Član Nacionalne akademije nauka, 1997.[28]
  • Nagrada Zlatna ploča Američke akademije dostignuća, 1997.[29]
  • Član Američke akademije umetnosti i nauka, 1998.[30][31]
  • Međunarodna nagrada za nove materijale, Američko fizičko društvo, 1992.[26]
  • Nobelova nagrada za hemiju, Kraljevska švedska akademija nauka, 1996.[12]
  • Nagrada Johannes Marcus Marci za spektroskopiju, 1998.[30]
  • Medalja stogodišnjice, Kraljevsko hemijsko društvo, 1999.[26]
  • Počasni član, Kraljevsko društvo Novog Zelanda, 2001.[26][30]
  • Istraživačka nagrada Univerziteta u Bohumu, 2004.[26]
  • Nacionalna istorijska hemijska znamenitost, Američko hemijsko društvo, 2010.[18]
  • Nagrada za hemijski proboj, Odeljenje za istoriju hemije, Američko hemijsko društvo, 2015.[16][17]
  • Član Optičkog društva Amerike[26][30]

Izabrane publikacije

[uredi | uredi izvor]

Članci:

Izveštaji:

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Robert F. Curl”. Department of Chemistry, Rice University. Arhivirano iz originala 21. 06. 2016. g. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  2. ^ a b v Robert F. Curl, Jr
  3. ^ Carey, Charles W. Jr. (2006). American scientists. New York, NY: Facts on File. str. 79—80. ISBN 9780816054992. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  4. ^ a b v g d đ Proffitt, Pamela (2001). „Robert Floyd Curl Jr.”. Ur.: Narins, Brigham. Notable Scientists from 1900 to the Present. Farmington Hills, MI: The Gale Group. str. 503–4. ISBN 978-0787617523. 
  5. ^ a b v g d đ e „Robert F. Curl Jr. – Biographical”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. 1996. Pristupljeno 12. 7. 2014. 
  6. ^ a b v g Berger, Eric (29. 6. 2008). „Legendary Rice professor Robert Curl retiring”. Chron. Pristupljeno 12. 7. 2014. 
  7. ^ „TJHS Alumni: Dr. Robert Floyd Curl Jr. '50”. Thomas Jefferson High School Alumni Association. 5. 8. 2013. Arhivirano iz originala 19. 07. 2022. g. Pristupljeno 12. 7. 2014. 
  8. ^ a b „Robert F. Curl: University Professor Emeritus, Pitzer-Schlumberger Professor of Natural Sciences Emeritus, Professor of Chemistry Emeritus”. Rice University Department of Chemistry. Arhivirano iz originala 10. 09. 2014. g. Pristupljeno 12. 7. 2014. 
  9. ^ a b v g „Richard E. Smalley, Robert F. Curl, Jr., and Harold W. Kroto”. Science History Institute. jun 2016. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  10. ^ Shampo, Marc A.; Kyle, Robert A.; David P., David P. (avgust 2010). „Robert F. Curl Jr—Nobel Laureate in Chemistry”. Mayo Clinic Proceedings. 85 (8): e58. PMC 2912751 Slobodan pristup. PMID 20704028. doi:10.4065/mcp.2010.0448. 
  11. ^ a b Curl, Robert F. (jul 1997). „Dawn of the fullerenes: experiment and conjecture”. Reviews of Modern Physics. 69 (3): 691—702. Bibcode:1997RvMP...69..691C. doi:10.1103/RevModPhys.69.691. 
  12. ^ a b „Robert F. Curl Jr. – Biographical”. Nobelprize.org. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  13. ^ Kroto, H. W.; Heath, J. R.; O'Brien, S. C.; Curl, R. F.; Smalley, R. E. (14. 11. 1985). „C60: Buckminsterfullerene”. Nature. 318 (6042): 162—163. Bibcode:1985Natur.318..162K. S2CID 4314237. doi:10.1038/318162a0. 
  14. ^ Heath, J. R.; O'Brien, S. C.; Zhang, Q.; Liu, Y.; Curl, R. F.; Tittel, F. K.; Smalley, R. E. (decembar 1985). „Lanthanum complexes of spheroidal carbon shells”. Journal of the American Chemical Society. 107 (25): 7779—7780. doi:10.1021/ja00311a102. 
  15. ^ Zhang, Q. L.; O'Brien, S. C.; Heath, J. R.; Liu, Y.; Curl, R. F.; Kroto, H. W.; Smalley, R. E. (februar 1986). „Reactivity of large carbon clusters: spheroidal carbon shells and their possible relevance to the formation and morphology of soot”. The Journal of Physical Chemistry. 90 (4): 525—528. doi:10.1021/j100276a001. 
  16. ^ a b „2015 Awardees”. American Chemical Society, Division of the History of Chemistry. University of Illinois at Urbana-Champaign School of Chemical Sciences. 2015. Arhivirano iz originala 21. 06. 2016. g. Pristupljeno 1. 7. 2016. 
  17. ^ a b „Citation for Chemical Breakthrough Award” (PDF). American Chemical Society, Division of the History of Chemistry. University of Illinois at Urbana-Champaign School of Chemical Sciences. 2015. Arhivirano iz originala (PDF) 06. 05. 2017. g. Pristupljeno 1. 7. 2016. 
  18. ^ a b „Discovery of Fullerenes National Historic Chemical Landmark”. American Chemical Society. Pristupljeno 18. 7. 2016. 
  19. ^ a b Robert F. Curl (1933–2022), Nature, 17 Aug 2022
  20. ^ „Robert F. Curl Jr.”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 12. 7. 2013. 
  21. ^ „Robert Curl”. Rice University Baker Institute for Public Policy. 2013-06-28. Arhivirano iz originala 13. 07. 2014. g. Pristupljeno 12. 7. 2014. 
  22. ^ Jade Boyd (4. 7. 2022). „Nobel laureate, beloved Rice professor Robert Curl dead at 88”. Rice University. Pristupljeno 5. 7. 2022. 
  23. ^ Durrani, Jamie (5. 7. 2022). „Chemistry Nobel laureate Robert Curl dies at 88”. Chemistry World (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 7. 2022. 
  24. ^ Murphy, Brian (6. 7. 2022). „Robert Curl, Nobel-winning chemist in 'buckyball' discovery, dies at 88”. Washington Post. Pristupljeno 26. 7. 2022. 
  25. ^ Chang, Kenneth (20. 7. 2022). „Robert F. Curl Jr., Nobel Prize Winner in Chemistry, Dies at 88”. The New York Times. Pristupljeno 26. 7. 2022. 
  26. ^ a b v g d đ e „Guide to the Rice University Nobel Prize records, 1978–2006, bulk 1996 UA 123”. Rice University. Arhivirano iz originala 15. 1. 2008. g. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  27. ^ a b Hargittai, István; Hargittai, Magdolna (2000). Candid science. London: Imperial College Press. str. 375—388. ISBN 978-1860941511. Pristupljeno 18. 7. 2016. 
  28. ^ Unrau, Lia (5. 5. 1997). „Rice University Professor Curl Elected to National Academy of Sciences”. Rice University News and Media. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  29. ^ „Golden Plate Awardees of the American Academy of Achievement”. www.achievement.org. American Academy of Achievement. 
  30. ^ a b v g „Prof. Dr. Robert Floyd Curl”. Lindau Nobel Laureate Meetings. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  31. ^ „American Academy of Arts & Sciences”. Rice University. Pristupljeno 19. 7. 2016. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роберт_Керл&oldid=28751089”