Pređi na sadržaj

Mihailo IX Paleolog

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihajlo IX Paleolog
Mihajlo IX Paleolog
Lični podaci
Puno imeMihajlo IX Paleolog Anđeo Duka Komnin
Datum rođenja(1277-04-17)17. april 1277.
Mesto rođenjaCarigrad, Vizantijsko carstvo
Datum smrti20. oktobar 1320.(1320-10-20) (43 god.)
Mesto smrtiSolun, Vizantijsko carstvo
GrobVizantijsko carstvo
Porodica
SupružnikRita od Jermenije
PotomstvoTeodora Paleolog, Andronik III Paleolog, Ana Paleologina
RoditeljiAndronik II
Ana Arpad
DinastijaPaleolozi
Vizantijski car
Period1294/1295. — 1320.
PrethodnikAndronik II Paleolog
NaslednikAndronik II Paleolog,
Teodor I Monferatski
SavladarAndronik II Paleolog

Mihailo IX Paleolog (Grčki: Μιχαήλ Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός Παλαιολόγος, Mikhaēl Doukas Angelos Komnēnos Palaiologos;[1] 17. april 1277, Carigrad — 20. oktobar 1320) je bio vizantijski car i savladar svog oca (1294/1295 — 1320) iz dinastije Paleologa.

Bio je veoma agilan i požrtvovan vojskovođa, ali nažalost nemoćan da se izbori sa neprijateljima, tako da on, uprkos borbi sa Turcima i žestokom otporu pred Katalanima, nije uspeo da preokrene sudbinu carstva.

Bio je najstariji sin vizantijskog cara Andronika II i njegove prve supruge Ane Arpad. Od strane svog dede je 1281. godine proglašen za savladara, a krunisan je 21. maja 1294/1295. godine kao Mihajlo IX. On je tada postao vođa hrabre, ali nesrećne vizantijske vojske u kojoj su skoro svi vojnici bili plaćenici.

Čovek besprekornog morala i dobar pomoćnik svom ocu, bio je poznat i kao hrabar i energičan vojnik, spreman da se žrtvuje da bi platio ili ohrabrio svoje trupe; katalonski vojni hroničar Ramon Muntaner je o njemu rekao: „Car Mihailo je bio jedan od najhrabrijih vitezova na svetu“.[2] Uprkos svom vojnom prestižu, pretrpeo je nekoliko poraza, iz nejasnih razloga: nesposobnosti komandanta, žalosnog stanja vizantijske vojske ili jednostavno loše sreće.

Tada počinje strahovito napredovanje Turaka Osmanlija u Maloj Aziji, koji su od 1300. godine gospodari Anadolije, a od vizantijskih gradova opirala im se samo Nikeja, sa Nikomidijom, Brusom, Sardom, Filadelfijom, Magnesijom, Herklejom na Pontu, Fokejom i Izmirom. Cara Mihajla IX je potom poslao otac car Andronik II da zaustavi širenje Turaka, koji su 1301. godine osojili i Nikomidiju. Car Mihajlo IX je, zbog slabosti svoje vojske, strahovito bio potučen kod Bafejona i Magnesije, još iste godine.

Da bi ojačao svoj položaj na toj strani Mihajlov otac je u pomoć pozvao Alane, koji su trebali, za uzvrat, da se nasele u Carstvu. 10 000 njih su se, prema dogovoru, pojavili sa ženama i decom. Njima je u Maloj Aziji komandovao car - savladar Mihajlo IX Paleolog, koji je naskoro pre toga, 1302. godine, imenovan za komandanta u oblastima oko Smirne. Alani su nažalost bili poraženi, pa su morali napustiti logor u Magnesiji i povući se u Pergam, a kasnije u Pegaj, gde je car - savladar Mihajlo IX ostao do januara 1303. godine, zbog ozbiljne bolesti, a kada se vratio u Carigrad morao je, 1304. godine, krenuti u rat protiv Bugara. Tokom ovog povlačenja Alani su se okrenuli protiv cara Mihajla IX Paleologa i opljačkali su neka mesta.

Tada je ta opasnost postala jasna za sve državnike u Carigradu. Car Andronik II, da bi s više izgleda odolevao Turcima, krajem 1303. godine, uzeo u najam jednu jaku družinu španskih ratnika, "Katalane" predvođene slavnim Ruđerom de Florom, koji mu je ponudio pomoć i koji je dotle služio kao najamnik u borbama između kraljevstva Sicilije i Napulja. Car Andronik II je njih 6 500 unapred isplatio, pa čak je Ruđera, četiri meseca kasnije, oženio svojom sestričinom Marijom Asen i dodelio mu titulu megas dux.

Početkom 1304. godine Katalani su se prebacili na Kizik i zatim krenuli da razbiju tursku opsadu Filadelfije. Zadavši Turcima sudbonosni udarac, mega duks Ruđer je kao pobednik ušao u oslobođeni grad. Ta pobeda pokazuje da je bila potrebna tek mala, ali stvarna vojska da bi se spasila situacija. Katalani su pak bili mač sa dve oštrice, posebno ako su činili autonomno telo i tako su se magli svakog časa okrenuti protiv Carstva, koje nije raspolagalo nikakvim sredstvima moći i prisiljavanja. Nakon pobede Katalani su počeli sa pljačkaškim pohodima i doveli u stanje nesigurnosti celu okolinu, kako na kopnu, tako i na moru, budući da su imali i sukoba sa Romejima i sa Turcima te su, na kraju, umesto da ratuju protiv Turaka, opseli vizantijsku Magneziju. Carigradska vlada je osetila olakšanje kada je uspela nagovoriti Katalane da se povuku u Evropu. Zimu 1304/1305. godine proveli su na Galipolju, a s proleća je trebalo da se vrate u Malu Aziju, ali napetost između carske vlade i Katalana postajala je sve veća. u Carigradu je raslo neprijateljstvo prema tim bahatim plaćenicima, a posebno je neprijateljski prema njima bio raspoložen car - savladar Mihajlo IX. Katalonci su pak bili nezadovoljni neredovnim plaćanjem i iskorišćavali su izostanak plate kao izgovor za svoje ispade.

Pusti, nedisciplinovani i ostrvljeni krvlju, Katalani obrću 1305. godine, svoje oružje protiv svojih iznajmitelja i sklapaju savez sa Turcima, istina ne bez vizantijske krivice, jer, ne behu solidni u plaćanju. Car Andronik II je da bi smirio Katalane, proglasio Ruđera za cezara i time znatno ugrozio svog sina cara - savladara Mihajla IX, koji je na jednoj aprilskoj gozbi u svojoj Adrijanopoljskoj palati, još iste godine, ubio cezara Ruđera. Verovalo se da se Vizantija oslobodila tog finansijskog tereta, ali najgore je tek sledilo. Katalanci potom u junu iste godine pobeđuju heterogenu Mihajlovu vojsku u bici kod tvrđave Apros, pa su i samog hrabrog cara Mihajla IX ranili, koji se spasao begom u Dimotiku.

Ozlojeđeni Katalanci, se sada prevoze u Evropu, na Galipolje, koje postaje njihova prestolnica, i posle na Kasandru, i počinju odatle pustošenje susednih oblasti. Trakija je pune dve godine strahovala od njih. Služili su jedno vreme i jednim delom i kao najamnici kod Bugara, koji su prodrli u Trakiju i osvojili Mesembriju i Anhijal. Vizantijska vlada morala je priznati poraz, pa je sa Bugarima sklopila mir, 1307. godine. U međuvremenu su Katalanci, nakon što su opustošili Trakiju, prešli Rodope i ugrozili Kasandru. Odatle su nastavili sa svojim divljačkim pohodima.

Od njihovih nasrtaja bio je, negde 1307. godine, ugrožen i manastir Hilandar, koji je požrtvovano, s mnogo napora, odbranio iguman Danilo, čuveni pisac žitija srpskih kraljeva i arhiepiskopa, zahvaljujući dobrim delom i pomoći koju mu je poslao srpski kralj Milutin, u ljudstvu i novcu. Biograf Danilov piše kako "tada nije bilo moguće naći nijednu stazu kud bi se moglo mirno proći, nego borbe i ratnike". Kraljeva pomoć uništila je jedan deo pljačkaša, a drugi su se, posle izvesnog vremena, povukli u Tesaliju.

Katalanci ipak nisu bili pobeđeni, jer su se oni, 1308. godine, usudili opsesti Solun, ali bez većeg uspeha.

Nakon tog poraza car Mihajlo IX je pokušao ponovo zaustaviti prodor Turaka, ali je poražen u bici kod Magnezije 1310. godine.

Mihajlovo zdravstveno stanje, teško je pogodilo davljenje njegovog drugog sina Manojla 1319. godine, pa je umro, u svojoj 43. godini života, u Solunu 20. oktobra 1320. godine, i tako nikad nije postao samostalan vizantijski car. On je bio prvi vladar u istoriji Vizantije, koji je umro pre svog oca. Istoričar Jovan Kantakuzin beleži smrt sa rečima, da je Mihajlo umro mlad.

U sećanju Vizantinaca Mihailo IX je ostao „najpobožniji gospodar“[3] i „pravi car po imenu i delima“.[4]

Rođenje i rane godine

[uredi | uredi izvor]
Car - savladar Mihailo IX i car Andronik II (Srebrni bazilikon).

Mihailo IX je bio najstariji sin vizantijskog cara Andronika II Paleologa i njegove prve žene Ane, ćerke ugarskog kralja Stefana V.[5] Rođen je u podne na Uskršnju nedelju (17. aprila) 1277. godine, što je narod prepoznao kao čudo.[6][7][8] Car je voleo svog prvorođenog sina, što mu je postalo velika uteha posle prerane smrti njegove voljene žene Ane 1281. godine.[9] Mihailo IX je imao samo jednog mlađeg brata, Konstantina, koji je rođen negde između 1278. i 1281. godine.[10][11]

Car Andronik II je Mihaila IX proglasio za cara neposredno pre smrti cara Mihaila VIII 1282. godine,[12] a nakon što je njegov sin postao punoletan, potvrdio je njegov autoritet. Dana 21. maja 1294. godine u hramu Svete Sofije, Mihaila IX je krunisao carigradski patrijarh Jovan XII.[13] U narednim godinama, car Andronik II je poverio svom sinu vođenje ratova protiv unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja.

Vojna aktivnost

[uredi | uredi izvor]

Sukob kod Magnezije (1302. godine)

[uredi | uredi izvor]

U rano proleće 1302. godine, car - savladar Mihailo IX Paleolog je izvršio svoj prvi pohod na Osmansko carstvo, na šta je unapred bio veoma ponosan, jer je dugo želeo (kako izveštava istoričar Georgije Pahimer) da dobije priliku da se dokaže u borbi.[14] Pod njegovom komandom sakupljeno je do 16.000 vojnika,[15] od kojih je 10.000 bio odred plaćenika Alana;[16][17] ovi su, međutim, loše obavljali svoju dužnost i podjednako su pljačkali i tursko i grčko stanovništvo. Car Mihailo IX Paleolog je logorovao u tvrđavi Magneziji u Maloj Aziji (današnja Manisa, Turska), nedaleko od Smirne, gde se u antičko doba vodila velika bitka između Rimske republike i Seleukidskog carstva. Videći nizak moral svog naroda, car - savladar Mihailo IX se nije usuđivao da prvi započne bitku, pošto su Turci uspeli da zauzmu sve povoljne položaje — vrhove okolnih planina i zaklone u šumama — i već pri prvom sudaru bi lako odbili nalet grčke pešadije i lake alanske konjice. Drugi razlog zašto je mladi car Mihailo IX dao svojim neprijateljima priliku da prvi napadnu bili su problemi u njegovoj sopstvenoj vojsci. Svojevrsni plaćenici nisu hteli da izvrše njegova naređenja, a prema Nićiforu Grigori:

"...često su bez ikakvog naređenja izlazili na plen i sami su opustošili rimske posede čak i više od očiglednih neprijatelja".[18]

U međuvremenu, Turci su izabrali trenutak i sišli sa planina. Car - savladar Mihailo IX Paleolog je naredio da se spreme za bitku, ali ga niko nije slušao — plahi vojnici nisu hteli da započnu bitku i razmišljali su samo o bekstvu, kako se priseća Nićifor Grigora:

"Naši nisu čekali prvi napad neprijatelja i, povukavši se odatle, išli su tihim korakom, imajući u pozadini varvare, koji su ih pratili i logorovali u najbližoj udaljenosti od njih. Naši nisu ni videli koliki je broj dušmana; desio im se kukavičluk, šta biva s pijanicama: pijanice ne vide šta je u stvari, već zamišljaju da je nešto drugo... Pre nego što neprijatelji stignu da ih napadnu, oni sami već beže od svog kukavičluka... Car, videći da su Masageti (odnosno Alani) pobegli i da sa malim brojem vojnika ne mogu da se odupru varvarima, zatvorio se u najtvrđu tvrđavu, Magneziju, i ograničio se samo na posmatranje kako će se to završiti. Masagete stižu do samog Helesponta, pustošeći sva polja hrišćana, a odatle se sele u Evropu".[19]

Posle poraza i kratkog boravka u tvrđavi Magneziji, car Mihailo IX Paleolog se povukao u Pergam[20], a zatim otišao u Adramitijum, gde je dočekao Novu 1303. godinu, a do leta je bio u gradu Kiziku.[21] On i dalje nije odustajao od pokušaja da okupi novu vojsku koja bi zamenila raspadnutu staru i poboljšala stanje. Ali u to vreme Turci su već zauzeli oblast duž donjeg toka reke Sangarios i porazili drugu grčku vojsku u gradu Bafeju, blizu Nikomedije (27. jula 1302. godine). Svima je postajalo jasno da su Vizantinci izgubili rat. Povrh svega, car - savladar Mihailo IX se teško razboleo;[22] stigavši do Pegajske tvrđave, nije mogao da nastavi i pao je u postelju. Mnogi su smatrali da su mu dani odbrojani; umirući, tužno je posmatrao kako osvajači dele vizantijske zemlje koje su zauzeli do same obale Egejskog mora. Godinu dana kasnije, turski komandant Ajdin zauzeo je grad Efes (24. oktobra 1304. godine)[23] i, nakratko, ostrvo Rodos.

Car - savladar Mihailo IX Paleolog je bio bolestan tokom poslednjih meseci 1303. godine. Njegovo zdravlje se oporavilo tek januara 1304. godine, tako da je konačno mogao da napusti tvrđavu i vrati se u Carigrad sa svojom ženom caricom Ritom, koja je, saznavši za njegovu bolest, požurila u Pegaj i bila predano uz svog muža tokom cele njegove bolesti[24]

Bitka kod Skafide (1304. godine)

[uredi | uredi izvor]
Bitka kod Skafide.

Tokom 1303–1304. godine, bugarski car Teodor Svetoslav Terter izvršio je invaziju na istočnu Trakiju. Car - savladar Mihailo IX je u to vreme bio angažovan u ratu sa pobunjenom katalonskom kompanijom (vidi dole), čiji je vođa, cezar Rože de Flor, odbio da se bori protiv Bugara ako mu car Mihailo IX Paleolog i njegov otac car Andronik II ne plate dogovorenu sumu novca. Da bi sprečio ujedinjenje Katalonaca i Bugara, Car - savladar Mihailo IX Paleolog je morao da se suprotstavi Kantaloncima, podelivši vlast nad vojskom sa iskusnim komandantom Mihaelom Glavasom, koji se, međutim, u odlučujućoj bitci teško razboleo i bio uklonjen iz vojnih poslova. U to vreme Bugari su već uspeli da osvoje tvrđave Kopsis, Krin, Meglij, Vereja, Dijavena, Ihera, Mokren, Sliven, Sotir, Pirgcion, Diampol, Ktenija, Debelt, Rusokastro, Lardea, Markeli, Ajtos, Mesembrija, Anhijal, Pirgos, Apolonija i Ahtopolj, duž južne obale Crnog mora. Međutim, kasniji događaji su u početku bili povoljni za Vizantijsko carstvo.

Car - savladar Mihailo IX je porazio neprijatelje u nekoliko okršaja, nakon čega su mu se bez borbe predale mnoge tvrđave koje su zauzeli Bugari. Njegovi uspesi su ostavili utisak u Carigradu, gde je patrijarh Atanasije I, tokom besede, izrekao pohvalnu reč o caru Mihailu IX Paleologu i njegovim pobedama.[25] Postoji i panegirik u kome nepoznati pesnik veliča pobede vizantijske vojske u to vreme.[26]

U ranu jesen 1304. godine, Vizantinci su izvršili kontranapad i dve vojske su se susrele kod reke Skafida. Na početku bitke, car Mihailo IX, koji se hrabro borio u prvom planu, imao je prednost nad neprijateljem. Naterao je Bugare da se povuku putem za Apoloniju, ali nije uspeo da zadrži svoje vojnike zagrejane u poteri. Između Vizantinaca i Bugara koji su bežali bila je duboka i veoma burna reka Skafida, sa jedinim mostom preko, kojeg su Bugari oštetili pre bitke. Kada su vizantijski vojnici u velikoj gomili pokušali da pređu most, on se srušio. Mnogi vojnici su se udavili, ostali su počeli da paniče. U tom trenutku Bugari su se vratili na most i rešili ishod bitke, otimajući pobedu od neprijatelja.

Nekoliko stotina Vizantinaca je bilo zarobljeno. Da bi otkupili zarobljenike i regrutovali novu vojsku, car Andronik II Paleolog i njegov sin car - savladar Mihailo IX Paleolog bili su primorani da prodaju sopstveni nakit. Sa različitim uspehom, neprijateljstva su nastavljena još nekoliko godina sve do 1307. godine, kada je zaključen mir koji je bio očigledno nepovoljan za Vizantijsko carstvo, koji je ostao narednih 15 godina; u sklopu sporazuma, car - savladar Mihailo IX je morao da uda svoju ćerku Teodoru za bugarskog cara Teodora Svetoslava, svog uspešnog neprijatelja.[27]

Bitka kod Aprosa (1305. godine)

[uredi | uredi izvor]

U proleće 1305. godine car Mihailo IX Paleolog je, po očevim uputstvima, vodio pregovore u Adrijanopolju sa pobunjenim katalonskim kondotjerom cezarom Rožerom de Florom. Prema Nićiforu Grigori, cezar Rodžer je pokušao da igra nepoštenu igru: pljačkao je grčka naselja, starao se da dobije u vlasništvo čitavu Anadoliju sa ostrvima i prihodima sa pravom da deli feude svojim vazalima i održava ličnu vojsku, i zahtevao od vizantijskih careva platu za svoje vojnike u iznosu od 100.000 zlata i iznudio još 300.000.[28][29][30] (Poređenja radi: tokom „Rata dva Andronika“ Androniku Mlađem je bilo potrebno samo 45.000 zlata za održavanje svoje vojske[31][32]):

Ulazak Rodžera de Flora u Konstantinopolj Hosea Morena Karbonera, 1888. Palasio del Senado, Španija.

"...ostavivši ostale vojnike u Galipoljskoj tvrđavi, sa još 200 drugih, izabranih, [odlučio] da ode do cara Mihaila, koji je tada bio sa vojskom u Trakiji, i zahteva od njega godišnju platu koja mu pripada za njegovu pratnju, a ako treba, onda i prete mu. Kada je to uradio, car se razbuktao od gneva, koji se, međutim, već dugo skrivao u Rodžerovoj duši, i vojnici koji su opkolili Cara u velikom broju, vukući mačeve, odmah su posekli Rodžera i zajedno sa njim, neke od njegovih pratilaca, u blizini carskog sedišta. Ali većina njih je pobegla i požurila da o incidentu obavesti Katalonce koji su bili u Galipolju".[33]

Prema drugim izvorima,[34] katalonske kondotjere je podmuklo ubio u jednoj palati u Adrijanopolju tokom noćnog opijanja sa vizantijskim komandantima jedan alanski tinejdžer po imenu Hirkon, čijeg je oca ubio Rože de Flor nekoliko nedelja ranije. Ramon Muntaner, za razliku od Nićifora Grigore, govori samo o trojici Katalonaca koji su preživeli i imenuje ih poimenično,[35] dodajući da je car - savladar Mihailo IX Paleolog pre masakra zavideo cezaru Rodžeru de Floru zbog njegovih impresivnih pobeda nad Turcima.[36] Poznato je i da su car - savladar Mihailo IX i cezar Rože de Flor bili u međusobnom sukobu: tako je de cezar Rože de Flor daleke 1303. godine sa svojim ljudima stigao u Pegaje, gde je bio bolesni car- savladar Mihailo IX, ali je naredio da se Katalonci ne puste u tvrđavu. i odbili su da prime njihovog vođu.[37] Nejasno je, međutim, da li je za ubistvo kriv car Mihailo IX, ili se sve dogodilo spontano i bez pripreme. U prilog ovom drugom išla je činjenica da su Katalonci i Vizantinci pili skoro celu nedelju pre nego što se desio kobni incident (30. aprila 1305. godine). Međutim, za nekoliko hiljada gnevnih Katalonaca koji su ostali u Galipolju, detalji masakra nisu bili važni. Njihove nove vođe, „megaduks“ Berenger VI de Entenca i hrabri ratnik Bernat de Rokafor, kao monarsi nezavisne sile, poslali su ponosno poslanstvo u Carigrad sa objavom rata, kako je zahtevao viteški bonton.[38][39] Car Andronik II Paleolog, koji nije želeo rat, morao je da se opravdava pred dvojicom tragača za slavom i tražeći od njih da veruju da cezar Rože de Flor nije ubijen po njegovom naređenju. Ali njegovi protivnici nisu hteli ništa da slušaju. 5.000 Katalonaca, ljutih na Vizantince, ujedinilo se sa turskim odredom od 500 ratnika, utvrđeni u Galipolju, odmah su posekli sve grčke građane, i počeše da jurišaju na Trakiju, pljačkajući je danonoćno. Rokafort je zauzeo tvrđave Rodosto i Panido: njihovo stanovništvo je pobijeno ili prodato u ropstvo.[40] U Galipolju su se naselile i druge vođe najamnika — Ramon Muntaner, budući istoriograf „velikog pohoda“, i Fernando Himenez, koji je kasnije sa svojim odredom prešao na stranu Vizantinaca.[41] Pošto se njihova drskost u to vreme činila potpuno nepodnošljivom, car - savladar Mihailo IX, uzevši sve tračke i makedonske pukove, alansku pomoćnu konjicu i dodajući im još oko 1.000 Turkopola (krštenih Turaka), na čelu sa njihovim komandantom Melehom, prišao je u tvrđavu Apros (stara tvrđava Teodosiopolj), ravnicu istočno od tvrđave je zauzeo neprijatelj.[42][43] Ukupno, pod njegovim vođstvom, sakupljeno je oko 14.000 vojnika (prema drugim izvorima 40.000[44]) protiv 5 ili 6.000 Katalonaca i nekoliko stotina Turaka:

"Nekoliko dana kasnije, neki od izviđača su došli sa vestima da su neprijatelji blizu. Car je ustao i naredio vojsci da se naoruža, a vođama i komandantima da se postroje i pripreme za borbene falange sa svojim najbližim zapovednicima. Videvši da su se neprijatelji postrojili u tri falange, i sami su učinili isto. Turkopoljci sa Masagetima (Alanima) činili su levo krilo, na desnom su bili odabrani konjanici od Tračana i Makedonaca, a u sredini ostatak, veoma veliki deo konjice, zajedno sa pešadijom. Car je, kružeći po redovima, podsticao vojnike da hrabro napadnu. Sa izlaskom sunca, neprijatelji su izašli i postrojili se nasuprot, sa Turcima na oba krila, a katalonskim teško naoružanim falangama u sredini zbog njihove tromosti".[45]

Ali čim je dat znak za bitku, Katalonci su jurnuli u bitku uz poklič „Aragon! Aragon! Sveti Đorđe!“,[46] pošto se ponovio nezaboravni poraz kod Magnezije. Turkopoljci i Alani su iznenada napustili bojno polje. Takvo iznenađenje je oduzelo Vizantijcima svu hrabrost. Car Mihailo IX Paleolog, videvši da su redovi njegovih vojnika pomešani, sa suzama se okrenuo prema njima, moleći ih da čvrsto stoje. Ali oni ga uopšte nisu poslušali i pojurili su da beže ne osvrćući se. Uz cara je ostalo svega stotinak vitezova. Veći deo pešadije je teško potučen od strane Katalonaca, koji su požurili da progone Vizantince.[47]

Usred takve očajne situacije, car Mihailo IX se nosio sa velikom hrabrošću:

Videvši da su stvari došle u očajnu situaciju i da je većina pešadije nemilosrdno posečena i zgažena, car je u ovom trenutku našao za sasvim pristojno da se ne štedi za svoje podanike i, pohrlivši u očiglednu opasnost, osramotivši tako izdajničke vojnike. Stoga je, okrenuvši se onima oko sebe (bilo ih je vrlo malo), rekao: "Gospodo! Sada je vreme kada je smrt bolja od života, a život gori od smrti". Rekavši to i prizvavši božansku pomoć, on jurnu sa njima na neprijatelje i ubija neke od njih koji su mu došli pod ruku, cepa falangu i time izaziva veliku pometnju u neprijateljskoj vojsci. Strele su padale na njega kao i na konja, ali je ostao netaknut. Kada mu je konj pao, našao se u opasnosti da bude okružen neprijateljima, a možda bi i do te nesreće došlo da neko od onih koji su bili sa njim, iz ljubavi prema svom vladaru, nije žrtvovao svoj život za njega. , dajući mu svog konja. Time je car spašen od opasnosti koja je već bila nad njim; a onaj koji mu je dao svog konja pao je pod neprijateljske konje i izgubio život.[48]

Car Mihailo IX se povukao u Didimotiku, gde se sastao sa carem Andronikom II, koji je svom sinu izrekao dug i strog ukor, pošto se nepotrebno izložio smrtnoj opasnosti.[49][50] Istovremeno, car - savladar Mihailo IXPaleolog je postao predmet brutalnih napada svoje maćehe carice Irine (rođene Jolande od Monferata), koja ga je mrzela, pošto je bio naslednik na štetu njenih sinova. Što se tiče pobedonosnih Katalonaca, naredne dve godine slobodno su pljačkali Trakiju, zatim opustošili Makedoniju i, konačno, otišli ​​da traže slavu u Tesaliji i srednjoj Grčkoj.

Ni stanje stvari u Aziji, gde su Turci uspeli da preseku liniju komunikacije između Nikomedije i Nikeje (1307. godine),[51] nije bilo najbolje.

Turska tvrđava (1314. godine)

[uredi | uredi izvor]

Nakon što su Katalonci otišli ​​1314. godine, Trakiju su, zauzvrat, počeli pustošiti Turci Osmanlije. Svojevremeno su pratili Katalonce, koji su ognjem i mačem pustošili Makedoniju i Srednju Grčku, a onda se sa svojim delom plena vraćali kući. Turci su tražili dozvolu da prođu kroz vizantijske krajeve, što im je bilo dozvoljeno, ali je car Andronik II, zadivljen količinom plena i malobrojnošću Turaka, odlučio, ne prestajući da priča o prijateljstvu i savezu, da ih iznenada udari i uzme sav plen. Plan je propao zbog nemara vizantijskih generala, koji su delovali suviše sporo i otvoreno. Turci su, kada su otkrivene namere Vizantinaca, bez oklevanja napali najbližu tvrđavu, utvrdili je i, dobivši pomoć iz Azije, počeli da pljačkaju zemlju.[52]

Car Mihailo IX je morao da okupi vojsku (sakupili su sve što su mogli, uključujući i obične seljake koji su činili većinu vizantijske vojske) i da opsade tvrđavu. Vizantinci su bili uvereni u svoj uspeh, jer su daleko nadmašili svoje neprijatelje: Turci su imali samo 1300 konjanika i 800 pešaka,[53] ali čim su se pojavili turski konjanici, predvođeni njihovim poglavarom po imenu Halil, seljaci su iznenada pobegli. Tada se, malo po malo, i ostali vizantijski vojnici razilaze. Kada je car Mihailo IX Paleolog pokušao da dovede vojsku u red, apsolutno niko nije mogao da ga sasluša. U očajanju i on sam, u suzama, pobeže, drhteći od nemoćnog besa i misleći "da je sve to jasna kazna Božija za stare i nove grehe". Protivnici su zarobili mnoge vizantijske velikaše, carsku riznicu, krunu (tzv. "kalipru") i šator; rugajući se poraženom caru turski poglavica Halil stavio je na svoju glavu krunu vizantijskog vasilvsa.

Mladi talentovani vojskovođa Fil Paleolog je spasao situaciju, tražeći od careva dozvolu da samostalno regrutuje trupe i komandante za borbu protiv Turaka. Odabravši mali odred najspremnijih i najhrabrijih, Fil, ratnik slab telom ali jak duhom, u blizini reke Ksirogips uspešno je uništio 1.200 Osmanlija koji su se vraćali u tvrđavu sa plenom i grčkim zarobljenicima, a po dolasku pojačanja od Đenovljana koji su saveznici Carigrada uz male gubitke primorali tvrđavu na predaju.[54]

Car - savladar Mihailo IX kao neuspešan komandant

[uredi | uredi izvor]

Alanski, turski, katalonski, srpski odredi najamnika i povremeno prosti seljački odredi bili su jedini ratnici na čijem čelu je car - savladar Mihailo IX Paleolog morao da odbije neprijatelja. Činjenica je da je vojna organizacija Vizantijskog carstva do tada zapravo uništena nakon inicijativa koje je sproveo car Andronik II.

Car Andronik II Paleolog, čisto civilni čovek, smatrao je nerazumno skupim (uzimajući u obzir osiromašenje blagajne) i nesvrsishodnim (uzimajući u obzir veoma smanjeno carstvo u granicama) održavanje regularne nacionalne vojske.[55][56][57] U teoriji, njenom ulogom mogao bi da se nosi profesionalni odred plaćenika, koji je (opet u teoriji) bio mnogo jeftiniji za održavanje. Car Andronik II i njegovi savetnici nisu se ograničili na puke argumente. Njihove sopstvene oružane snage su ubrzo raspuštene, a umesto njih najamnicima je povereno da čuvaju granice Vizantijskog carstva. Ali komandanti nisu bili u stanju da obuzdaju kukavičluk, pohlepu i buntovnost kod svojih novih vojnika, koji su se u velikom broju slučajeva pretvorili u otvorenu pobunu i neposlušnost, što je snažno dovodilo u pitanje sposobnost carstva da odbije neprijatelje i na kraju dovelo do njegovog uništenja.[58]

Poslušan svom ocu, car - savladar Mihailo IX se ispostavilo da nije osoba koja bi mogla radikalno da promeni postojeći sistem i izvojuje pobede, komandujući seljačkim odredom i višeplemenskom najamničkom ruljom, sa kojom čak i izvanredni komandant teško može da se nosi i postigne mnogo. Zanimljivo je da je Fil Paleolog, jedini vizantijski vojskovođa koji je ostvario pobedu pod carem - savladarom Mihailom IX Paleologom, počeo potpunim odbijanjem da se obračuna sa najamnicima i seljačkim „ratnicima“.[59][60] Prema tome, teško da je car Mihailo IX bio kriv za sopstvene vojne neuspehe: oni su, čini se, prirodna posledica samoubilačkih vojnih transformacija izvršenih u Vizantijskom carstvu u to vreme.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Aleksije Duka Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
8. Andronik Duka Komnin Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Irina Komnina
 
 
 
 
 
 
 
4. Mihajlo VIII Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Aleksije Komnin Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
9. Teodora Anđelina Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Irina Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
2. Andronik II Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Isak Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
10. Jovan Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Teodora Dukina Vatacina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Jovan Komnin Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
11. Evdokija Angelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mihajlo IX Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Andrija II Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
12. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Gertruda Meranska
 
 
 
 
 
 
 
6. Stefan V Ugarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Teodor I Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
13. Marija Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ana Anđelina Komnina
 
 
 
 
 
 
 
3. Ana Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Jelisaveta Kumanka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Privatan život

[uredi | uredi izvor]

Mihajlo je 1288. godine, veren sa Katarinom I Kurtene, koja je kao latinska carica pretendovala na presto u Carigradu. Ovo je bila politička veridba, jer bi se tako Vizantija oslobodila Latina, ali brak nije dozvolio papa, pa je veridba raskinuta i Mihajlo IX se oženio Ritom, jermenskom princezom, 16. januara 1295. godine. Njegova supruga je u Vizantiji bila poznata kao Marija Ksenija.

Veridbe i brak. Deca

[uredi | uredi izvor]

Godine 1288. car Mihailo IX Paleolog je bio veren sa Katarinom I od Kurtenea, titularnom latinskom caricom Carigrada.[61][62] Brak je predložio car Andronik II u nadi da će umanjiti pretnju od obnavljanja moći Latina u Vizantijskom carstvu i izmiriti se i sa Svetom stolicom i sa evropskim monarsima, koji su uplašili Carigrad novim krstaškim pohodom; međutim, nakon nekoliko godina beskorisnih pregovora i odlučnog prigovora francuskog kralja, namerna zajednica je napuštena 1295. godine, kada je car - savladar Mihailo IX već bio oženjen.

Andronik III Paleolog, minijatura iz 14. veka.

Pored carice Katarine I Kurtene, car Andronik II Paleolog je razmatrao i niz drugih mogućih nevesta za svog najstarijeg sina: predloge za brak iz Konstantinopolja išle su na sicilijanske i kiparske dvorove.[63] Nekada su svi mislili da će car - savladar Mihailo IX Paleolog postati muž Jolande od Aragona (sestre kralja Fridriha III od Sicilije), ali to takođe nije bilo suđeno. Pored toga, Nićifor I Komnin Duka, epirski despot, predložio je svoju ćerku Tamaru za nevestu za cara - savladara Mihaila IX, ali stvar nije išla dalje od reči.

Najzad, car Andronik II Paleolog je poslao poslanstvo Lavu II, kralju Jermenije; iako su diplomate uhvatili gusari, cara to nije odvratilo, i vrlo brzo je poslao novu misiju poslanstva, koju su predvodili Teodor Metohit i patrijarh Jovan XII,[64] da zatraži ruku jermenske princeze Rite. Poslanici su se vratili sa mladom princezom, a po povratku u Carigrad, 16. januara 1294. godine, u hramu Svete Sofije,[65] brak između cara - savladara Mihaila IX i Rite (na venčanju je preimenovan u Mariju[66][67][68]). Tada i mladoženja i mlada imaju 16 godina. Imali su četvoro dece, dva sina i dve ćerke:[69]

Sa caricom Ritom - Marijom Paleolog je car - savladar Mihajlo IX Paleolog imao četvoro dece. To su:

Odnosi sa maćehom

[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti svoje prve žene Ane od Ugarske 1281. godine, car Andronik II je stupio u novi brak 1284. godine, izabravši za ženu desetogodišnju Jolandu od Montferata, koja je nakon venčanja preimenovana u Irina [Irena] (kao što je uobičajeno za strane princeze sa čudnim imenima na vizantijski način); car - savladar Mihailo IX i njegov brat Konstantin bili su samo nekoliko godina mlađi od svoje maćehe. Kako se kasnije ispostavilo, ova devojka je postala ambiciozna i intrigantna žena. U braku cara Andronika II Paleologa i carice Irina Aleramiči rođeno je sedmoro dece, od kojih je preživelo samo četvoro, tri sina — Jovana Paleologa (rođen 1286. godine), Teodor Paleolog (rođen 1291. godine) i Dimitrije Paleolog (rođen 1297. godine), — i ćerku Simonidu Paleolog (rođena 1294. godine), potonja supruga srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića —,[78][79] pa joj se nije svidela mogućnost da njen posinak car - savladar Mihailo IX, na uštrb interesa njene dece, nasledi celo Carstvo posle očeve smrti. Vremenom, caricu Irinu Aleramiči Paleolog je obuzela duboka mržnja prema svom posinku i opsesivna želja da svoju decu dovede na tron:

"Carica... nije prestala, danju i noću sama, da mu dosađuje [to jest caru Androniku II], tako da učini jedno od dve mogućnosti: ili da caru Mihailu oduzme carsku vlast i podelio je između njenih sinova, ili da svakom od njih da poseban deo i dodeli poseban deo njihove vlasti. Kada je car rekao da je nemoguće prekršiti zakone države koje su zaveštali i odobravali vekovima, carica se ljutila i nervirala svog muža na različite načine: žudela je i govorila da ne želi da živi ako jeste. nije videla carske znake na svojim sinovima tokom svog života; onda se pretvarala da ne misli na svoju decu, i držala se nepristupačnom, kao da mami svog supružnika da kupi njene čari po cenu ispunjavanja svojih stavova u odnosu na svoje sinove. Pošto se to često dešavalo...Car je konačno izgubio strpljenje...zaključno, mrzeo je sam njen krevet..."[80]

Posle jedne od svađa sa mužem, carica Irina Paleolog je sa sinovima morala da napusti Carigrad i da se povuče u Solun. Sukob između carice Irine Monferatske i cara - savladara Mihaila IX okončan je tek posle smrti carice 1317. godine, koja je, međutim, pre svoje smrti imala vremena da se osramoti i proslavi svojim nedostojnim ponašanjem, poput pokušaja da „prljavo rublje u javnosti pere“ i ispriča intimne i sramne detalje svog bračnog života svima koje je srela.[81][82]

Smrt

[uredi | uredi izvor]

U oktobru 1319. godine, cara Mihaila IX je njegov otac imenovao da upravlja Solunom, gde je, prema Nićiforu Grigori, morao da pokuša da prekine neprijateljstvo između Tesalaca i Pelazga, koje je trajalo mnogo godina.[83] Ponizno je prihvatio očevu volju i zajedno sa suprugom caricom Ritom-Marijom otišao da živi u ovom gradu, uprkos tada poznatom proročanstvu po kome je caru - savladaru Mihailu IX bilo suđeno da umre u Solunu, a koje je, kako su čuli, jako ga je zabrinulo.

Car Mihailo IX Paleolog je umro 12. oktobra 1320. godine, u gradu Solunu;[84][85] navodno je uzrok njegove smrti bio zato što nije mogao da podnese vesti o uzastopnim upokojenjima njegove ćerke despine Ane Orsni i sina despota Manojla, kojeg su greškom ubili vojnici njegovog starijeg brata Andronika III:

"Kada je despot Manojlo umro od zadobijene rane, a glas o tome je stigao do cara Mihaila, koji je živeo u Solunu; onda — šta reći? — pogodila mu je srce dublje od svake strele, tako da je, potisnut opsesivnim mislima o nesrećnoj avanturi, podlegao strašnoj bolesti, koja ga je, posle malo, odvela u grob".[86]

Prema vizantijskom hroničaru čije ime danas nije poznato, car - savladar Mihailo IX Paleolog je sahranjen na istom mestu gde je i umro — u Solunu.[87]

Car - savladar Mihailo IX i Crkva

[uredi | uredi izvor]
Agios Dimitrios u Solunu, uništen 1185. godine i obnovljen od strane cara Mihaila IX.

Car Mihailo IX bio je poznat i po svojoj pobožnosti i privrženosti Crkvi. U poslednjem periodu svog života u Solunu, naredio je da se obnovi Hagios Dimitrios (crkva posvećena Svetom Dimitriju, zaštitniku Soluna) nakon što su je Normani skoro potpuno uništili 1185. godine. Posebno, pod njegovim vođstvom, prefarbani su svodovi, napravljen krov i obnovljeni stubovi hrama.

Tokom godina, izdao je veliki broj crkvenih dekreta — poznatih kao hrisovulja (Zlatni pečat)—. Najveće interesovanje su njegova hrisovulja manastira Iviron (1310. godine) i manastira Hilandar (mart 1305. godine) — koje su do tada opljačkali Katalonci posle nezaboravnog poraza kod Aprosa — i manastir Brontohion (novembar 1318. godine).[88] Prema ovim dokumentima, monasi ovih manastira bili su oslobođeni mnogih dažbina i poreza, uključujući isporuku hrane i pića državi.[89] U hrisovulji manastira Iviron, car Mihailo IX Paleolog je definisao svoju ulogu u zemlji i društvu kao „Svetac zaštitnik podanika u interesu opšteg dobra“.[90]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ PLP, str. 21436. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος II. Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός
  2. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian).
  3. ^ Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian).
  4. ^ "Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 14 (99) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle № 14 (99)]" (in Russian).
  5. ^ Giannouli 2013, str. 206
  6. ^ Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian).
  7. ^ Georges Pachymérès relations historiques, p. 99.
  8. ^ A. Failler. "Sur un passage mutile de la Chronique breve de 1352" (PDF) (in French). pp. 61–62. Archived 24 September 2015 at the Wayback Machine
  9. ^ Georges Pachymérès relations historiques, p. 99.
  10. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.2.
  11. ^ G.M. Shafrov (2011). "Genealogičeskie tablicы po istorii evropeйskih gosudarstv. Izdanie 5 ispravlennoe i dopolnennoe (340 tablic) [Genealogical tables on the history of European states. Edition 5 revised and supplemented (340 tables)]" (in Russian). Moscow-Yekaterinburg.
  12. ^ Hilsdale 2014, str. 193
  13. ^ "Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian).
  14. ^ G.I. Bratianu, Notes sur le projet de mariage entre l’empereur Michel IX Paleologue et Catherine de Courtenay. (in French) — Revue Historique du Sud-Est Européen. 1: 59—62. 1924.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  15. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, p. 153.
  16. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.10.
  17. ^ Korobeĭnikov 2014, str. 273
  18. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.10.
  19. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.10.
  20. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, p. 153.
  21. ^ Georges Pachymérès relations historiques, p. 427.
  22. ^ Georges Pachymérès relations historiques, p. 427.
  23. ^ J. Norwich. "Istoriя Vizantii [History of Byzantium]" (in Russian). p. 478. Archived 5 October 2013 at the Wayback Machine
  24. ^ Georges Pachymérès relations historiques, p. 427.
  25. ^ A. Talbot, ed. (1975). The Correspondence of Athanasius I, Patriarch of Constantinople: Letters to the Emperor Andronicus II, Members of the Imperial Family, and Officials. Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. str. 30—32. ISBN 978-0-884-02040-0. .
  26. ^ Lamma, Paolo (1955). „Un Discorso Inedito per l'Incoronazione di Michele Ix Paleologo”. Aevum. 29 (1): 49—69. JSTOR 25820636. 
  27. ^ J. Norwich. "Istoriя Vizantii [History of Byzantium]" (in Russian). p. 478. Archived 5 October 2013 at the Wayback Machine
  28. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, p. 153.
  29. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 176–177.
  30. ^ S.D. Skazkin. "Istoriя Vizantii v 3 tomah. Gl. 5 [History of Byzantium in 3 volumes — Ch. 5]" (in Russian).
  31. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian).
  32. ^ S.B. Dashkov. "Imperatorы Vizantii // Andronik III Paleolog [Emperors of Byzantium // Andronicus III Palaeologus]". Cerkovno-Naučnый Centr "Pravoslavnaя Эnciklopediя" (in Russian).
  33. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.3.
  34. ^ "The Chronicle of Ramon Muntaner" (PDF). Translated by Lady Anna Kinsky Goodenough. Cambridge: Catalan Series. 2000. p. 428.
  35. ^ "The Chronicle of Ramon Muntaner" (PDF). Translated by Lady Anna Kinsky Goodenough. Cambridge: Catalan Series. 2000. p. 428.
  36. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, p. 153.
  37. ^ J. Norwich. "Istoriя Vizantii [History of Byzantium]" (in Russian). p. 475. Archived 5 October 2013 at the Wayback Machine
  38. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, p. 153.
  39. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 176–177.
  40. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian).
  41. ^ S.D. Skazkin. "Istoriя Vizantii v 3 tomah. Gl. 5 [History of Byzantium in 3 volumes — Ch. 5]" (in Russian).
  42. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian).
  43. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.3.
  44. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian).
  45. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.3.
  46. ^ "The Chronicle of Ramon Muntaner" (PDF). Translated by Lady Anna Kinsky Goodenough. Cambridge: Catalan Series. 2000. p. 436.
  47. ^ Bartusis 1992, str. 80
  48. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.3.
  49. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 176–177.
  50. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.3.
  51. ^ J. Norwich. "Istoriя Vizantii [History of Byzantium]" (in Russian). p. 478. Archived 5 October 2013 at the Wayback Machine
  52. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.8.
  53. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.8.
  54. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 180–181.
  55. ^ K. V. Ryzhov . Vse monarhi mira // Andronik II Paleolog // Mihail IX Paleolog [All the monarchs of the world // Andronicus II Palaeologus // Michael IX Palaeologus] (in Russian). Moscow: Veche. 2002. ISBN 5-7838-0528-9. .
  56. ^ J. Norwich. "Istoriя Vizantii [History of Byzantium]" (in Russian). p. 472. Archived 5 October 2013 at the Wayback Machine
  57. ^ S.B. Dashkov. "Imperatorы Vizantii // Andronik II Paleolog [Emperors of Byzantium // Andronicus II Palaeologus ]". Cerkovno-Naučnый Centr "Pravoslavnaя Эnciklopediя" (in Russian).
  58. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 167–168.
  59. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 176–177.
  60. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.8.
  61. ^ F. Uspensky. "Istoriя Vizantiйskoй imperii v 5 tomah. Gl. 6. Andronik II Staršiй [History of the Byzantine Empire in 5 volumes — Ch. 6. Andronicus II the Elder]" (in Russian). Nicol 1993, p. 153.
  62. ^ S.D. Skazkin. "Istoriя Vizantii v 3 tomah. Gl. 5 [History of Byzantium in 3 volumes — Ch. 5]" (in Russian).
  63. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.8.
  64. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.8.
  65. ^ Geanakoplos 1975, str. 43
  66. ^ Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian).
  67. ^ Georges Pachymérès relations historiques, p. 427.
  68. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.8.
  69. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 8.1.
  70. ^ Russell 2013, str. 159
  71. ^ Nicol 1993, str. 153
  72. ^ Nicol 1993, str. 161
  73. ^ Fine 1994, str. 237
  74. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 8.1.
  75. ^ Nicol 1993, str. 170
  76. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 8.1.
  77. ^ Fine 1994, str. 269–270
  78. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 6.2.
  79. ^ G.M. Shafrov (2011). "Genealogičeskie tablicы po istorii evropeйskih gosudarstv. Izdanie 5 ispravlennoe i dopolnennoe (340 tablic) [Genealogical tables on the history of European states. Edition 5 revised and supplemented (340 tables)]" (in Russian). Moscow-Yekaterinburg.
  80. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.5.
  81. ^ A.M. Velichko. "Istoriя vizantiйskih imperatorov v 5 tomah [History of the Byzantine emperors in 5 volumes]" (PDF) (in Russian). pp. 184–185.
  82. ^ J. Norwich. "Istoriя Vizantii [History of Byzantium]" (in Russian). pp. 478–479. Archived 5 October 2013 at the Wayback Machine
  83. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 7.15.
  84. ^ "Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian).
  85. ^ "Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 49 (2) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle № 49 (2)]" (in Russian).
  86. ^ Nicephorus Gregoras, Byzantine History, Book 8.1.
  87. ^ Malыe vizantiйskie hroniki. Hronika № 8 (9, 10, 11c) [Small Byzantine Chronicles. Chronicle number 8 (9, 10, 11c)]" (in Russian).
  88. ^ I.P. Medvedev (1971). Mistra. Očerki istorii i kulьturы pozdnevizantiйskogo goroda [Mystras. Essays on the history and culture of late Byzantine city] (in Russian). Leningrad. ASIN B071SD4M94.
  89. ^ V.A. Smetanin. "Tureckoe našestvie i voennыe izderžki Vizantii (1282—1453) [Turkish invasion and military costs of Byzantium (1282-1453)]" (PDF) (in Russian).
  90. ^ K.V. Khvostova. "Obщie osobennosti vizantiйskoй civilizacii [General features of the Byzantine civilization]" (PDF) (in Russian). Archived 27 October 2005 at the Wayback Machine

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Mihailo IX Paleolog na Vikimedijinoj ostavi.
  • BYZANTIUM 1261-1453
  • Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
  • Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
  • Enciclopedia Treccani Michèle IX Paleologo imperatore d'Oriente (italijanski)
  • Enciclopedia Italiana MICHELE IX Paleologo, imperatore d'Oriente (italijanski)
  • Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
  • Failler, A., ed. (1999). Georges Pachymérès relations historiques. Vol. 3. Paris.
  • Bartusis, Mark C. (1992). The Late Byzantine Army: Arms and Society, 1204-1453. University of Pennsylvania Press.
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 0472082604. .
  • Geanakoplos, Deno (1975). "Byzantium and the Crusades, 1261-1354". In Hazard, Harry W. (ed.). A History of the Crusades: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Vol. III. The University of Wisconsin Press.
  • Gregoire de Chypre. Eloge d'Andronic II Palaiologos: PG 142. pp. 413–416.
  • Giannouli, Antonia (2013). "Coronation Speeches in the Palaiologan Period". In Beihammer, Alexander; Constantinou, Stavroula; Parani, Maria (eds.). Court Ceremonies and Rituals of Power in Byzantium and the Medieval Mediterranean. Brill.
  • Hilsdale, Cecily J. (2014). Byzantine Art and Diplomacy in an Age of Decline. Cambridge University Press.
  • Korobeĭnikov, Dimitri (2014). Byzantium and the Turks in the Thirteenth Century. Oxford University Press.
  • Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521439916. .
  • Nicephorus Gregoras. Byzantine History. Vol. 1. Saint Petersburg. 1862.
  • Russell, Eugenia (2013). Literature and Culture in Late Byzantine Thessalonica. Bloomsbury Academic.
  • Schopeni, L., ed. (1828). Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum. Vol. 1–4. Bonn.
  • Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, 1991.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_IX_Палеолог&oldid=28909700”