Masakr na Marsovim poljima

Masakr na Marsovim poljima (fr. Fusillade du Champ-de-Mars) naziv je za masakr koga su 17. jula 1791. godine izvršili pripadnici Nacionalne garde. Jedan je od značajnih događaja Francuske revolucije. Do masakra je došlo kada je komandant Nacionalne garde, Markiz de Lafajet, naredio svojim vojnicima da pucaju na masu kordiljera, predvođenu Dantonom i Dimulenom, koja se okupila radi potpisivanja peticije kojom bi se kralj Luj XVI uklonio sa prestola.

Iako je prividno prihvatio revoluciju, Luj se spremao na beg. Kraljev beg pripremio je grof Aksel de Fersen, Šveđanin i prijatelj Marije Antoanete. Luj je sa porodicom napustio Tiljeri 20. juna 1791. godine, preobučen u sobara. Ukrcao se u posebno izrađenu kočiju i za dva dana je stigao u Varen, grad na granici sa Nemačkom. Zaustavio se na stanici predviđenoj za razmenu konja. Prepoznao ga je sin upravnika postaje. Uostalom, kralj se uopšte nije skrivao misleći da će njegova pojava izazvati poštovanje. Međutim, upravnik postaje zakrčio je most, a seljaci su opkolili kočiju i prisilili je da se vrati. Kralj se 25. juna vratio u Pariz. Ušao je kroz kordon vojnika u mrtvoj tišini.

Kordiljeri zahtevaju od Ustavotvorne skupštine da proglasi republiku. Skupština je smislila priču o otmici kralja. Luj je oslobođen optužbi uprkos Robespjerovim protestima. Skupština je donela odluku kojom Luj ostaje kralj ustavne monarhije. Peticiju je sastavio žirondinac Žak Pjer Briso. Na Marsovim poljima okupilo se 17. jula 1791. godine više od 50.000 ljudi. Oko 6000 njih je potpisalo peticiju. Gradonačelnik Pariza proglasio je vanredno stanje. To je Lafajetu dalo opravdanje da izda naređenje Nacionalnoj gardi da puca na masu koju su predvodili Žorž Danton i Kamij Dimulen. Gomila je bacala kamenje na Nacionalnu gardu. Nakon pucnjeva upozorenja, Garda je otvorila vatru direktno na masu. Tačan broj mrtvih i ranjenih nije poznat. Procene se kreću od desetak do pedeset mrtvih.

Buržoazija, jedinstvena do 1791. godine, raspala se posle Varena. U skupštini su i dalje svi poslanici pripadali buržoaziji. Desnica je imala 264 poslanika koji su pripadali fejantincima. Oni su bili i protiv demokrata; tražili su ograničenu monarhiju i prevlast buržoazije, kao što je to predviđao ustav iz 1791. godine. No, fejantinci se dele u dve grupe: lametisti (pod vođstvom Lameta) i fajetisti (pod vođstvom generala Markiza de Lafajeta). Levicu, 136 poslanika, uglavnom je sačinjavao narod iz jakobinskog kluba. Predvodili su ih novinar Briso (njegova frakcija su brisotinci) i filozof Kondorset, izdavač Volterovih dela. Centar je činila masa od 345 poslanika, nezavisni ili konstitucionalisti, odani revoluciji, ali bez određenog mišljenja i uglednih ljudi.

• Albert Soboul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)