Pređi na sadržaj

Maga Magazinović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Maga Magazinović
Magazinović 1934.
Lični podaci
Puno imeMarija Maga Magazinović
Datum rođenja(1882-10-14)14. oktobar 1882.[1]
Mesto rođenjaUžice,, Srbija
Datum smrti8. februar 1968.(1968-02-08) (85 god.)[1]
Mesto smrtiBeograd,, SFRJ

Marija Maga Magazinović (1882—1968) bila je srpska filozofkinja, koreografkinja, aktivistkinja i novinarka.

Govoreći o dalekosežnom značaju rada Mage Magazinović, prve moderne srpske plesačice i teoretičarke plesa, Jelena Šantić, priređivačica njene autobiografije, konstatuje da je ona izgradila sebe kao osobu sa snažnim integritetom i velikim intelektualnim, pedagoškim i kreativnim potencijalom, da je pripadala intelektualnim i umetničkim krugovima Beograda koji su doneli nov evropski duh i da je prva donela modernistički pristup umetnosti čime je doprinela i modernizaciji srpskog patrijahalnog društva uopšte.[2]

U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791—1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[3]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Maga Magazinović je rođena u Užicu, a od 1896. godine je sa porodicom živela u Beogradu gde joj je otac radio u krojačnici Narodnog pozorišta. Imala je izuzetno uzbudljiv i profesionalni i privatni životni put, a kako nije poticala iz materijalno obezbeđene porodice često se susretala sa ekonomskim poteškoćama, koje je najčešće rešavala sopstvenim trudom i zalaganjem. Izuzetno uporna u procesima obrazovanja, kao i na profesionalnom planu uopšte, pionirski je krčila put na različitim poljima: od osvajanja prava na redovno univerzitetsko obrazovanje devojaka, preko dobijanja poslova u kojima je bila prva žena na tim radnim mestima, do inovativnih modernih plesnih tehnika koje je „uvezla“ iz Evrope, doprinoseći modernizaciji srpskog društva i kojima je podučavala generacije plesačica.[2]

Privatni život joj je bio izuzetno turbulentan, a posebno tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U tom periodu Maga Magazinović se udaje za Gerharda Gezemana, umire joj majka, ginu joj braća, seli se u Kragujevac, angažovana je kao bolničarka. Takođe, u istom periodu Gazeman se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije, Maga Magazinović dobija posao redovne profesorke u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, a 1915. godine rađa sina Haralad-Rajka (koji 1916. umire), pa potom putuje u Švajcarsku gde u Lucernu 1917. godine rađa ćerku Rajnu i gde se nezvanično rastaje od Gezemana. Sa ćerkom se 1918. godine vratila u Beograd gde živi i radi do smrti 1968. godine. Njen suprug Gerhard Gezeman bio je čuveni slavista, univerzitetski profesor i izdavač Erlangenskog rukopisa, jedne od najznačajnijih zbirki narodnog stvaralaštva Srba i Hrvata, nastale na području nekadašnje Vojne granice. Upoznala ga je 1909. godine u Berlinu, a 1914. su se venčali, da bi se 1917. godine razdvojili zbog Gezemanovog neverstva, a 1923. i zvanično razveli. Nakon ovog razvoda nije se ponovo udavala. Posle veoma teškog ratnog perioda Maga Magazinović će mnogo više biti posvećena profesionalnom planu svog života, nego privatnom.[4] Od ćerke Rajne (1917-2006) imala je tri unuka: hirurg prof. dr Miloš Popović (1941-2012), Zoran Popović (1943) i saradnik Narodne opservatorije Branislav Gezeman (1951-2014).[5][6]

Matine škole za ritmiku Mage Magazinović, održao se u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1933. godine.

Školovala se u Užicu i Beogradu, gde je nakon Više devojačke škole studirala filozofiju kao vanredna od 1898. do 1902, a od 1902. do diplomiranja 1904. godine kao redovna studentkinja. Tokom studija se zalagala za pravo devojaka na redovno studiranje. Početak 20. veka za Magu Magazinović predstavlja period obeležen socijalističkom borbom i zalaganjima za prava žena. Bila je aktivna u nastojanjima da se izbore što veća prava žena, među kojima se najviše govorilo o izjednačavanju muškaraca i žena u pogledu prava na školovanje, prava na zaposlenje izvan kuće i na jednake plate. Osnovala je 1903. godine Klub studentkinja čije su članice aktivno prevodile tekstove socijalistkinja i filozofkinja Elen Kej, Lili Braun, Klare Cetkin i drugih. Tada se u Beogradu formira veoma zanimljiva kulturna i intelektualna klima: dolazi nemačka feministkinja Kete Širmaher, danska književnica pobornica ženskih prava Karin Muhaelis, kao i engleske sufražetkinje. U nastojanjima da se izbori za pravo žena na univerzitetsko obrazovanje Maga Magazinović je pored Filozofskog, upisala i Pravni fakultet, kao prva studentkinja ovog fakulteta. Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu kod profesora Brane Petronijevića, napustila je studije prava smatrajući da je otvorila vrata Pravnog fakulteta ženama i time ispunila svoju misiju. Pored aktivizma obeleženog feminističkim i socijalističkim tendencijama, Maga Magazinović se tokom studija i neposredno nakon njih aktivno bavila prevodilačkim radom. Prevodila je Maksima Gorkog, Henrika Sjenkjeviča i druge pisce uglavnom za potrebe Narodnog pozorišta.[7]

Suočena sa nedostatkom novca nastojala je uvek da ima zaposlenje, što uopšte nije bilo jednostavan poduhvat za ženu početkom 20. veka. Radila je kao praktikantkinja u Narodnoj biblioteci, kao nastavnica na Višoj devojačkoj školi, pisala je za Politiku (1905—1906), gde je posebno bila angažovana u rubrici Ženski svet i kao urednica Feljtona. Maga Magazinović je bila prva zaposlena žena, kako u Narodnoj biblioteci, tako i u redakciji Politike. Njen prvi napis u listu bio je polemičan, a objavljen kao uvodnik, potpisan punim imenom i prezimenom, i burom je potresao patrijarhalni Beograd.  Tadašnjem društvenom idealu žene-zaselnice, kojoj se životna snaga iscrpljuje u brizi oko toalete, dok im strane guvernante vaspitavaju decu, suprotstavila je ideal obrazovane matere ”neophodan za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji” (Politika, 20. 8. 1905).[8] Rubriku Ženski svet je, po sopstvenom svedočenju, snabdevala aktuelnostima iz ženskog pokreta pokazujući čitaocima i čitateljkama Politike novosti na tom polju, koje su dolazile prevashodno iz Engleske i Nemačke.[9] Pišući autobiografiju Moj život osvrnula se i na bogate trpeze dobrostojećih varošana u Užicu krajem 19. veka.[10] Maga Magazinović je jedna je od svega tri žene (pored Milice Jakovljević - Mir-Jam i Dese Glišić) koje su se našle među sto najznačajnijih srpskih novinara u monografiji Dva veka srpskog novinarstva (1791-1991).[11][12]

Međutim, prelomna godina za profesionalni razvoj Mage Magazinović bila je 1909. kada je otputovala u Minhen sa namerom da doktorira. Ipak, već ranije izuzetno zainteresovana za ples, posebno nakon gostovanja čuvene kanadske plesačice Alan Mod u Beogradu, svoja interesovanja usmerava ka teatru i plesu. U Minhenu, a kasnije i u Berlinu, pohađa različite kurseve glume i plesa, poput škole Maksa Rajnharta, velikog reformatora pozorišta 20. veka, i baletske škole Isidore Dankan. Pohađajući i glumačko-pozorišne i plesne škole, shvata da njen izraz nije klasično pozorište, već moderan, slobodan ples, koji se bazira na tehnikama koje podrazumevaju igru kao proces samoiskazivanja i kao prikazivanje nesvesnog dela ličnosti.

Po povratku u Srbiju, 1913. godine, u Balkanskom ratu, Maga postaje dobrovoljna bolničarka. Zapisivala je pakao ratne bolnice, kroz koji je prolazila. Kasnije, svoje zapise objavila je u autobiografiji „Moj život“.[13]

Kasnije, vrativši se u Beograd, sa Zorom Pricom osnova školu za ritmičku gimnastiku, koja će postojati narednih 35 godina i izvesti na put veliki broj plesačica.[14]

Nakon prvog boravka u Minhenu uslediće tokom druge i treće decenije 20. veka niz putovanja na kojima je Maga Magazinović upoznavala najznačajnije ljude svog vremena koji su se bavili plesom i sticala najsavremenija znanja iz ove oblasti. Sva znanja je, u najboljem pedagoškom maniru, prenosila u Beograd: tekstovima koje je objavljivala u tadašnjoj periodici, javnim predavanjima koje je držala i školama koje je osnovala i vodila. Postepeno je sticala sve veću podršku u domaćoj i inostranoj javnosti. Paralelno sa sticanjem teorijskih znanja, postavlja niz koreografija i koncerata. Između ostalog, postavila je i balete inspirisane heroinama narodne poezije i prva stilizovala srpsko folklorno nasleđe obogativši ga elementima savremenog talasa: Jelisavka, majka Obilića, Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića. U periodu do penzionisanja 1941. godine Maga Magazinović se intenzivno bavila plesom, koreografskim poslom, gostovanjima po evropskim festivalima i pozorištima. Nakon Drugog svetskog rata radila je u društvu „Abrašević“, vodeći folklornu sekciju i predavala je u baletskoj školi folklor, ritmiku i istoriju igre.[15]

Ipak, kontoverzan period njenog života predstavlja vreme Drugog svetskog rata kada objavljuje nekoliko tekstova u periodici, kojima zastupa ksenofobične stavove i promoviše koncept arijevske rase ostavljajući mogućnost da se njena aktivnost tih godina tumači u kontekstu kolaboracionističke propagande. Posebno je neobično ovakvo pisanje, s obzirom na izuzetno antimilitarističke i socijalističke stavove koje je zastupala kako u mladosti, tako i u svojoj autobiografskoj knjizi, pisanoj nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata. Ovaj nedovoljno osvetljen i uopšte retko pominjan period života Mage Magazinović predstavlja polje koje nužno podleže daljim istraživanjima i konstataciji motiva datog trenutnog i neobičnog ideološkog zaokreta.[16]

U bioskopu Balkan otvorena je 7. marta 2023. izložba „Slobodan let: Maga Magazinović, kroz vremensku i prostornu disperziju”.[17][18]

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Pored niza članaka i predavanja objavila je knjige Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost (1932), Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike i baleta (1932), Istorija igre (1951). Pripremila je knjigu Udžbenik iz ritmike, koji je „Prosveta“ otkupila, ali nije štampala, takođe je napisala autobiografski tekst Moj život, koji je objavljen posthumno 2000. godine.[16][19]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Biografija na Knjiženstvu”. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 16. 11. 2014. 
  2. ^ a b Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 58.
  3. ^ Graf, Manuela (21. 3. 2009). „Nepoznate ljubavi Milice Jakovljević”. Blic. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  4. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 59.
  5. ^ Jeličić, Milan (2016). „GEZEMAN BRANISLAV, NjEGOVI PRECI I DRUŠTVO” (PDF). Publ. Astr. druš. “Ruđer Bošković”. 16: 841. Pristupljeno 23. 3. 2023. 
  6. ^ „Gezeman-Magazinović, Rajna”. arhivalije.nb.rs. Pristupljeno 23. 3. 2023. 
  7. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 59–60.
  8. ^ Bogunović, Slobodan Giša (2019). Ljudi Politike - leksikon saradnika, 1904-1941. Beograd: Politika ad. str. 298. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  9. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 60.
  10. ^ „Sećanja na užičke đakonije iz 19. veka”. Politika. Pristupljeno 21. 1. 2021. 
  11. ^ Nedeljković, Mile (24. 7. 2001). „Feminizacija struke”. Glas javnosti. Arhivirano iz originala 11. 09. 2016. g. Pristupljeno 28. 6. 2016. 
  12. ^ Avramović 1992
  13. ^ Savić, Maja (17. 1. 2012). „Srpske dobrovoljne bolničarke — sledbenice Florens Najtingejl”. Projekat Rastko (Medicinski fakultet u Novom Sadu). Pristupljeno 6. 8. 2016. 
  14. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 60–61.
  15. ^ Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 61.
  16. ^ a b Pantelić, Milinković & Škodrić 2013, str. 62.
  17. ^ Dimitrijević, Milica (6. 3. 2023). „O svestranoj Magi Magazinović”. Politika. Pristupljeno 7. 3. 2023. 
  18. ^ „Otvorena izložba o reformatorki Magi Magazinović”. Politika. 7. 3. 2023. Pristupljeno 7. 3. 2023. 
  19. ^ Moj život / Maga Magazinović ; priredila Jelena Šantić. - Beograd : Klio, 2000 (Beograd : AB Taš). - 557 str. : ilustr. ; 19 cm. - (Klepsidra)

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мага_Магазиновић&oldid=28693613”