Pređi na sadržaj

Kosta Čavoški

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kosta Čavoški
Kosta Čavoški
Lični podaci
Datum rođenja(1941-10-26)26. oktobar 1941. (83 god.)
Mesto rođenjaBanatsko Novo Selo, Okupirana Srbija
ObrazovanjePravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Naučni rad
Poljepravo
InstitucijaSrpska akademija nauka i umetnosti
NagradeKraljevski orden Belog orla

Kosta Čavoški (Banatsko Novo Selo, 26. oktobar 1941) srpski je pravnik, teoretičar prava, penzionisani univerzitetski profesor, političar, disident i akademik.[1] Čavoški je penzionisani profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, redovni akademik Srpske akademije nauka i umetnosti, sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU i član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Nekadašnji je disident iz vremena komunističke Jugoslavije i bivši član Senata Republike Srpske.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Poreklo i porodica

[uredi | uredi izvor]

Rođen je 26. oktobra 1941. u Banatskom Novom Selu, kao drugo dete lekara Save Čavoškog i Vere. Ima stariju sestru Marinu (1939), koja je profesor engleskog i nemačkog jezika, a njegov mlađi brat je bio profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Obrazovanje i rana karijera

[uredi | uredi izvor]

Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu i Kovilju. Gimnaziju je upisao 1956. godine u Vršcu, nakon čega je upisao Pravni fakultet u Beogradu 1960. godine. Diplomirao je je 29. juna 1964. godine s prosečnom ocenom 9,85. Na prvoj godini studija je upoznao kolegu Slobodana Miloševića i počeo druženje sa njim.

Još tokom studija, postao je član Studentskog komiteta Saveza komunista Univerziteta u Beogradu. Odmah po diplomiranju, zaposlio se kao član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Srbije, a potom kao međunarodni potpredsednik Saveza studenata Jugoslavije. U tom svojstvu, putovao je na međunarodne konferencije u Najrobiju i Ulan Batoru. Njegova kancelarija se nalazila u zgradi Centralnog komiteta na Ušću.

Napustio je posao i vratio se na Pravni fakultet. Uključio se u studentske demonstracije i bio primljen za člana akcionog odbora protesta na fakultetu, da bi potom otišao na odsluženje vojnog roka 1968. godine. Magistrirao je 1969. godine[1], a magistarske studije je pohađao zajedno sa dve godine mlađim Vojislavom Koštunicom. Uz pomoć profesora Stevana Vračara, izabran je 1970. godine za asistenta na predmetu Uvod u pravo.

Disidentski period

[uredi | uredi izvor]

Zbog tekstova u kojima je kritikovao vladajuću komunističku strukturu, čime se svrstao uz pristalice profesora Mihaila Đurića, optužen je za širenje neprijateljske propagande, ali je na intervenciju Smilje Avramov javni tužilac ublažio optužnicu i delo okvalifikovao kao širenje lažnih vesti.[1] Sve to je dovelo do komplikacija prilikom odbrane doktorata, budući da su iz komisije za odbranu najpre uskratili učešće profesoru Stevanu Vračaru, a potom se akademik i profesor Radomir Lukić samostalno povukao iz komisije. Čavoški je tezu ipak odbranio 1973. godine, ali nije izabran u zvanje docenta.

Marta 1973. godine osuđen na pet meseci zatvora, uslovno na dve godine. Potom je 31. decembra 1975. godine jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti nije prošao reizbor u zvanje asistenta, mada je stekao uslove za izbor u zvanje docenta.[2] Iste godine kada je otpušten, rodio mu se sin Sava.

Budući bez posla, počeo je da sa engleskog jezika prevodi dela Džona Loka i drugih evropskih filozofa. Zaposlio se tek 1977. godine u Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Zajedno sa Dobricom Ćosićem je 1984. godine osnovao i napisao program Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, čiji su članovi bili akademici Matija Bećković, Ljubomir Tadić, Mića Popović, Dimitrije Bogdanović, Nikola Milošević, Gojko Nikoliš, Predrag Palavestra, Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović, Mladen Srbinović, Mihailo Marković, profesor Andrija Gams, književnik Borislav Mihajlović Mihiz... Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1981—1991, piše o Čavoškom da je: „Najhrabriji i najvredniji opozicionar iz naše grupe, jaka i moralna ličnost i sposoban pravnik”.

Od 1987. do 1990. godine, Čavoški je prešao da radi u Centru za filozofiju i društvenu teoriju, koji je tada bio utočište disidentskog pokreta.[3] Za delo O neprijatelju je 1989. godine dobio Nagradu Miloš Crnjanski.[4]

Povratak na fakultet i članstvo u SANU

[uredi | uredi izvor]

Na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu je vraćen tek 1. januara 1991. godine u svojstvu redovnog profesora. Penzionisan je 2009. godine.[5]

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran 30. oktobra 2003. godine, a za redovnog člana 5. novembra 2015. godine.[1] Pored dužnosti sekretara Odeljenja društvenih nauka, član je Odbor za proučavanje Kosova i Metohije i Odbor za kulturu i umetnost SANU.

Politička karijera

[uredi | uredi izvor]
Kosta Čavoški

Čavoški je u mladosti bio član Saveza komunista Jugoslavije i niži partijski funkcioner, ali je kasnije postao kritičar titoizma. Prema sopstvenim tvrdnjama, u vreme pisanja doktorske teze je postao kritičan i prema demokratiji.[1]

Pripadao je grupi od 13 intelektualaca koja je 11. decembra 1989. godine održala konferenciju za novinare i najavila obnavljanje rada predratne Demokratske stranke, mada je još uvek zakonski na snazi bio jednopartijski sistem. Skupština na kojoj je obnovljen rad stranke je održana 3. februara 1990. godine, za predsednika je izabran Dragoljub Mićunović, dok je Čavoški izabran za predsednika Izvršnog odbora DS-a. U oktobru 1990. godine, došlo je do unutrašnjeg sukoba u stranci, jer je jedna grupa istaknutih članova među kojima su bili dr Nikola Milošević, Aleksandar Petrović, Milan Božić, dr Vladeta Janković i Kosta Čavoški, smatrala da Socijalistička partija Srbije, kao naslednik Saveza komunista, nije obezbedila uslove za poštene opšte izbore koji su zakazani za decembar, te da iste treba bojkotovati. Na ovim izborima, Demokratska stranka je osvojila samo 7 poslaničkih mandata.

Deo članova koji se zalagao za bojkot izbora je 22. januara 1991. godine osnovao Srpsku liberalnu stranku. Za predsednika je izabran akademik dr Nikola Milošević, a jedan od osnivačima je bio i Kosta Čavoški. Stranka je okupila veliki broj intelektualaca, među kojima su bili akademik dr Vasilije Krestić, dr Smilja Avramov, dr Milo Lompar (profesor Filološkog fakulteta u Beogradu), reditelj Saša Petrović i psiholog dr Žarko Trebješanin. Stranka je bila monarhistički opredeljena i zalagala se za vraćanje monarhije kao oblika vladavine, rehabilitaciju svih političkih osuđenika, obeležavanje imena svih poginulih Srba u 20. veku, zatim za podizanje spomenika stradalim Srbima, kao i za otvaranje kancelarije pri Vladi Srbije, koja bi se bavila stradanjem Srba u prošlim ratovima. Ipak, nije uspela da ostvari skoro nikakav rezultat tokom svog postojanja.

Od 1996. do 2009. godine, Čavoški je bio član Senata Republike Srpske. Učestvovao je u radu Tima za odbranu Radovana Karadžića pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Nakon smrti predsednika Srpske liberalne stranke prof. dr Nikole Miloševića 2007. godine, Kosta Čavoški se, prema pojedinim izvorima, učlanio u Srpsku radikalnu stranku dr Vojislava Šešelja.[6] Prema izjavi nekadašnjeg zamenika predsednika SRS Dragana Todorovića, koju je preneo Danas, Čavoški nikada nije bio njen član, već je: „uvek (je) bio najcenjeniji prijatelj stranke od njegov osnivanja, pa do danas.“[7] Svakako je govorio na više stranačkih skupova radikala.[8]

Nakon dugogodišnje bliske saradnje, Čavoški je izabran za predsednika Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri. Na parlamentarnim izborima 2016. godine, javno je podržao izbornu listu koalicije Demokratske stranke Srbije i Srpskog pokreta Dveri.[9] Međutim, posle odluke rukovodstva Dveri da na lokalne izbore u Beogradu 2018. godine izađu u koaliciji sa pokretom Dosta je bilo, Čavoški je napustio Politički savet.[10][11]

Privatni život

[uredi | uredi izvor]

Sin Sava Čavoški je rođen 23. septembra 1973. godine u Beogradu. Završio je studije na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu. Radi kao docent na Fakultetu računarskih nauka u Istočnom Sarajevu.[12]

Njegova kći Aleksandra Čavoški je završila osnovne studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila je kao profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, gostujući profesor u Klivlendu i na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, ali i u Ministarstvu pravde Republike Srbije i kao stručni konsultant Svetske banke, Evropske komisije i OEBS-a. Od septembra 2012. godine je zaposlena kao profesor na Birmingemskoj školi prava pri Univerzitetu u Birmingemu.[13]

Odlikovanja

[uredi | uredi izvor]

Odabrana dela

[uredi | uredi izvor]

Pored većeg broja članaka, objavio je preko 50 knjiga:

  1. Filozofija otvorenog društva. Politički liberalizam Karla Popera (1975)
  2. Mogućnosti slobode u demokratiji (1981)
  3. Ustavnost i federalizam. Sudska kontrola ustavnosti u anglo-saksonskim federacijama (1982)
  4. Stranački pluralizam ili monizam (1983), koautor Vojislav Koštunica
  5. O neprijatelju (1989)
  6. Revolucionarni makijavelizam (1989)
  7. Tito – tehnologija vlasti (1991)
  8. Slobodan protiv slobode (1991)
  9. Pravo kao umeće slobode. Ogled o vladavini prava (1994)
  10. Uvod u pravo I. Osnovni pojmovi i državni oblici (1994)
  11. Na rubovima srpstva (1995)
  12. Ustav kao jemstvo slobode (1996)
  13. Uvod u pravo II (1996), koautor Radmila Vasić
  14. Zatiranje srpstva (1996)
  15. Lutka u tuđim rukama (1998)
  16. Hag protiv pravde (1998)
  17. Od protektorata do okupacije (1998)
  18. Apsolutna i ublažena pravda u Eshilovoj Orestiji (2001), koautor Mirjana Stefanovski
  19. Zgaženi ustav (2003)
  20. Okupacija (2006)
  21. Makijaveli (2008)
  22. Pod tronom Atlantskog pakta: Evropski sud za ljudska prava (2009)
  23. Izdaja (2009)
  24. Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja (2010)
  25. Čavoški, Kosta (2011). Rasrbljivanje. Novi Sad: Orpheus. 
  26. Ustav kao sredstvo agitacije i propagande (2011)
  27. Srpsko pitanje (2011)
  28. Anatomija jedne čistke (2013)
  29. Zloupotreba istorije u Hagu (2013)
  30. Veleizdaja (2014)
  31. Da li sudije štite izdaju? (2014)
  32. Moć i prevlast - Tukididova politička misao (Catena Mundi, 2019)
  33. Nikola Milošević (2015)
  34. Veleizdaja u višestrukom povratu (2016)
  35. Kosovo stožer srpstva (2018)
  36. Naše za naše (Catena Mundi, 2019)
  37. Politička filozofija u Šekspirovim delima (Catena Mundi, 2019)
  38. Sećanja neuspešnog političara, I–III (Catena Mundi, 2022)[14]
  39. Genius Romanus: veliki pisci o veličini Rima (2023)[15]
  40. Rani radovi (Catena Mundi)[16]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d „Akademik Kosta Čavoški”. Srpska akademija nauka i umetnosti. 
  2. ^ „eizbori.com - Kosta Čavoški”. Arhivirano iz originala 08. 08. 2014. g. Pristupljeno 27. 07. 2014. 
  3. ^ „Akademik Kosta Čavoški”. Institut društvenih nauka. Arhivirano iz originala 30. 10. 2023. g. Pristupljeno 03. 03. 2021. 
  4. ^ Zadužbina Miloša Crnjanskog. „Dobitnici nagrade Miloš Crnjanski”. Pristupljeno 29. 11. 2014. 
  5. ^ „Kosta Čavoški”. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 01. 12. 2018. g. Pristupljeno 03. 03. 2021. 
  6. ^ „Kosta Čavoški”. Klub Glasnik. 
  7. ^ „Prijatelj stranke”. Danas. 15. mart 2011. 
  8. ^ „SRS jedini za odbranu državnih interesa”. Radio televizija Srbije. 20. septembar 2008. 
  9. ^ „Kosta Čavoški: Zašto glasati za Dveri-DSS?”. 
  10. ^ „Ne žele da budu fikus za saveze koji su "protivprirodna blud"”. Danas. 23. januar 2018. 
  11. ^ „Savez sa DJB ustalasao Dveri”. Politika. 24. 01. 2018. 
  12. ^ „Sava Čavoški” (PDF). Fakultet računarskih nauka. 
  13. ^ „Professor Aleksandra Cavoski”. Birmingham Law School. Arhivirano iz originala 12. 05. 2021. g. Pristupljeno 03. 03. 2021. 
  14. ^ „Kosta Čavoški – Sećanja neuspešnog političara I–III – Naruči”. Catena mundi (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-10-08. 
  15. ^ „Genius romanus: veliki pisci o veličini Rima – Kosta Čavoški”. Catena mundi (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-09-05. 
  16. ^ „Rani radovi - Kosta Čavoški”. Catena mundi (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-04-28. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Коста_Чавошки&oldid=28639931”