Kendo

Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: ?. Ako ste u mogućnosti, poboljšajte ovaj članak. (detaljnije o uklanjanju ovog šablona obaveštenja)

Kendo (jap. 剣道, Kendō — „put mača”) jeste veština japanskog mačevanja.

Prva pojava veštine mačevanja u organizovanom obliku javlja se oko 800. godine. Dokazi za to se nalaze u najstarijim japanskim hronikama „Kođiki i Nihon - Saki“. Procvat japanskog viteštva javlja se u periodu Kamakura (1192-1333). Sa jačanjem samurajske klase dolazi do usavršavanja svih ratničkih veština. Tada se pojavio bušido (put ratnika), kodeks koji je kao usmeno predanje striktno davao uputstva samurajima za sve prilike u kojima su se mogli naći. Bušido je bio direktno inspirisan konfučijanskom etikom, zenom i šintoizmom.

U periodu građanskih ratova mačevanje je evoluiralo u sistematičnu formu sa imenom kendžucu što u bukvalnom prevodu znači „veština ili umetnost mačevanja“. Ovo je period kada se otvaraju mnoge škole mačevanja, svaka sa svojim specifičnostima.

U isto vreme kendžucu se podelio na dve škole: Sen-Ha-Kendžucu, školu praktično orijentisanu na borbene tehnike, i Rju-Ha-Kendžucu, školu koja uz borbene tehnike daje akcenat i na akademski pristup veštini mačevanja. Današnji kendo po tradiciji potiče iz te škole.

Jedan od najvećih mačevalaca tog vremena bio je Kagehisa Itosai. On je osnivač škole Ito-rju, kojoj su pripadale neke istorijske ličnosti Japana tog vremena: Oda Nobunaga, Tokugava Hidetada i Tokugava Iemicu.

Jedan od najboljih mačevalaca tog doba je Bokuden Sukahara 1490-1572. Vrlo mlad, podučavan je veštini mačevanja od svog oca šinto sveštenika. Za njega legenda kaže da je pobedio u 37 dvoboja sa drugim čuvenim mačevaocima tog doba. Bokudena mnogi autori smatraju najboljim mačevaocem svih vremena. Mijamoto Musaši, verovatno najpoznatiji japanski samuraj, živeo je u ranom 17. veku. U tridesetim godinama, posle izuzetne mačevalačke karijere u kojoj nije bilo protivnika koga nije pobedio, povlači se i nastavlja životne aktivnosti sažimajući životna iskustva i baveći se slikarstvom i drugim umetnostima. Pred kraj života piše čuvenu knjigu „Pet prstenova“ - Go Rin No Šo, u kojoj izlaže doktrinu svoje veštine mačevanja. Interesantno je da je ova knjiga i danas vrlo popularna i čitana naročito među poslovnim ljudima Zapada.

U periodu Tokugava šogunata, poslednjem periodu japanskog feudalizma, kada je duže periode građanskih ratova zamenio relativni mir, veština mačevanja gubi svoj praktični značaj. U tom periodu samurajska klasa čini 10 procenata sveukupnog stanovništva Japana. Nakanishi Chuta koji je živeo u 18. veku, osniva svoju školu Nakaniši Ito Rju. Specifičnost ove škole je što je majstor Nakaniši umesto drvenog mača boken, čija upotreba u vežbi i dvoboju nije bila ništa manje smrtonosna od katane, izumeo mač od bambusa šinai, kao i rukavice kote, koje su štitile prste i podlaktice mačevaoca. Posle dobrih iskustava sa svojim učenicima tokom vežbi, majstor Nakanishi je za potrebe treninga, pored rukavica, modifikovao i ostale delove samurajskog oklopa. Tako je nastala preteča današnjeg kendo oklopa. Od tada su mačevaoci mogli da se prepuste kendo treningu punom snagom bez straha od vrlo čestih, ponekad i teških, povreda. Chiba Shusaku (1794-1855) je u kendžucu uveo spiritualnu disciplinu, paralelno povezujući samu veštinu mačevanja sa etikom i duhovnim usavršavanjem kendoka.

Kendo veština sazreva i dobija današnju modernu formu u Meidži periodu 1868-1912. Posle zabrane nošenja oružja i ukidanjem plemićkog staleža 1870. u Japanu je došlo do pobune samuraja protiv imperijalne vojske. Povod je bilo nezadovoljstvo unutrašnjom i spoljašnjom politikom Japana. Vojska je brzo ugušila pobunu i samurajska klasa je posle toga prestala da postoji. Reformator moderne veštine kendo je Sakikabara Kenkichi. On je uneo sportske elemente u veštinu mačevanja. Između ostalog, počeo je sa obučavanjem dece sa ciljem razvoja fizičke i duhovne snage. Kako bi se stavio veći akcenat na spiritualni aspekt budo filozofije (put rata, ratnika - termin tradicionalno vezan za tehnički vid veštine), organizacija Dai-Nipon Buto-kukai koja je objedinjavala budo veštine, 1919. ih je preformulisala u sledeće nazive:

• Kendžucu (japansko mačevanje) u kendo
• Džijudžicu (japansko rvanje) u džudo
• Kjudžucu (japansko streličarstvo) u kjudo

U periodu između dva svetska rata, kendo, do tada zabranjen ne samo za vežbanje nego i za posmatranje svim klasama koje nisu pripadale samurajskom staležu, postaje dostupan svima i njegova popularnost raste. Posle završetka Drugog svetskog rata, američke okupacione snage u Japanu donose dekret o zabrani veštine kendo i drugih srodnih borilačkih veština sa obrazloženjem da propagiraju militaristički duh. Posle ukidanja ovih zabrana, 1952. osniva se Sve japanska kendo federacija, Zen Nihon Kendo Renmei (ZNKR). Internacionalna kendo federacija - IKF, osnovana je 1970. kada je i organizovano prvo svetsko prvenstvo u Tokiju. Danas je preko 40 zemalja članica Svetske i Evropske kendo federacije. Svetska prvenstva se održavaju svake treće, a evropska svake druge godine.

Sa dolaskom Zen-budizma u Japan u 13. veku, ta budistička škola je izvršila veliki uticaj na celokupnu misao i umetnost Japana, a preko njih direktno na umetnost mačevanja i ostale marcijalne umetnosti. Zen je religija snage volje, jer je snaga volje ono što je potrebno ratnicima. Stoicizam je karakterističan za ratničku klasu i Istoka i Zapada. Kao religija snage volje i intuicije, zen je jako prisutan u kendu. Razvijanjem majstorstva na intuitivan način se spoznaje suština zena kroz veštinu mačevanja. To je vrlo intiman i dubok osećaj koji se ponekad javlja tokom treninga. On se najčešće dešava u trenucima velike fizičke i mentalne napetosti. Suština majstorstva mača ogleda se u intuitivnom pristupu borbi sa protivnikom, gde je savršena tehnika samo korak do potpune sublimacije mača i čoveka. Lišen dualiteta koji ga progoni u svakodnevnom životu, praktikant gospodari situacijom u svakom trenutku. Tada pojmovi dobiti i izgubiti gube svoj značaj. Sukob sa drugim mačevaocem ili bilo kakvim drugim problemom u životu više neće predstavljati problem. Uvek se izlazi kao pobednik. Krajnji cilj sukoba treba da bude poništavanje sebe samog, a intenzitet doživljaja meren je stepenom majstorstva mačevaoca.

Kendo je centralizovano organizovana borilačka veština. Za razliku od ostalih borilačkih veština, gde je posle smrti osnivača došlo do cepanja sistema na nekoliko ili više učenika, koji su svaki za sebe tvrdili da su autentični naslednici, kendo je po strukturi organizacije i po majstorskim kadrovima centralizovan.

Aktivnostima u svetu rukovodi Međunarodna Kendo Federacija (IKF), osnovana od Svejapanske Kendo Federacije (Zen Nihon Kendo Renmei - ZNKR). Međunarodnoj kendo federaciji su direktno potčinjene nacionalne federacije. Evropskim federacijama koordiniše Evropska Kendo Federacija (EKF).

Turnirska takmičenja nisu primarna za Kendo, ali takmičenjima se posvećuje velika pažnja. Mnogi učitelji smatraju da je iskustvo koje mačevaoci imaju na turnirima od velike važnosti za iskustvo i razvoj kendoka. Samo takmičenje se odvija na drvenoj podlozi, parketu ili uglačanim daskama, u obeleženom kvadratu sa stranicama od 9 do 11 metara.

Meč sude trojica sudija (Šimpan) u borilištu (jedan glavni i dvojica pomoćnih) i sudija za zapisničkim stolom. Pobednik je takmičar koji prvi postigne dva poena. U kendo takmičenju postoje samo celi poeni, kao i kazne zbog raznih nepravilnosti u toku borbe, koje, ako se ponove više puta, mogu imati odlučujući uticaj na rezultat borbe. Bodovne zone su tačno određene i samo striktno poentiranje u njih donosi poen (Ipon).

Za razliku od evropskog mačevanja, sam pogodak u određenu bodovnu zonu nije dovoljan za postizanje poena. Poen se postiže samo ispravno izvedenom tehnikom koja mora da u sebi sadrži princip Ki ken tai iči (um, mač i telo su jedno). Ova komplikovana formulacija predstavlja objašnjenje pravilno izvedenog napada, odnosno elemenata od kojih je sastavljen:

• takmičar mora biti koncentrisanih čula i duha prema okolini, odnosno protivniku; u sadejstvu sa fizičkim aspektom (telom), ovaj duhovni princip predstavlja neophodnu pretpostavku za napad
• mač (šinaji) mora biti instrument napada, pravilno usmeren i vođen od takmičara
• telo, fizički aspekt, je treći elemenat koji u sebi sadrži pravilan stav, kretanje, sagledavanje protivnika i njegovih akcija.

Ono što donosi prednost je trenutna dominacija nad protivnikom u trenutku zaseka. Uzvikom, eksplozivnošću, preciznošću i munjevitim kretanjem, pogađamo protivnika koji nije u trenutku zaseka u mogućnosti da se odbrani ili izvede kontranapad. Sam meč traje pet minuta za muškarce, tri minuta za žene i juniore. U toku ekipnog takmičenja gde se pet članova tima bore protiv istog broja protivničkog tima moguće su nerešene borbe (enčo). To nije slučaj sa pojedinačnim takmičenjima, gde se po završetku regularnog vremena borbe, u slučaju nerešenog ishoda, meč produžava na tri minuta sve do postizanja prvog poena, kada se meč prekida u korist takmičara koji je prvi postigao Ipon.

• KI — Duh. Posedovati znači biti ispunjen duhom. Princip čisto ogledalo - mirna voda ne propušta nikakav pokret ili događaj.
• KEN — Mač. Kendo ima malo koristi od teorije ako se ne dopunjuje umetnošću mača.
• TAI — Telo, stav. Jedini stav koji može zaštititi od napadača jeste odlučan duh.

• Vladimir Peškov

Kendo na Vikimedijinoj ostavi.

• Zvanična stranica Kendo saveza Srbije
• Zvanična stranica Međunarodne kendo federacije