Državna organizacija Osmanskog carstva

Ovaj članak ne navodi nijedan izvor. Poboljšajte ga dodavanjem referenci ka pouzdanim izvorima. Sadržaj nepotkrepljen izvorima može biti doveden u pitanje, a potom i izbrisan. Pretraži Google: "Državna organizacija Osmanskog carstva" (vesti · novine · knjige · akademik · besplatne slike) · JSTOR Pretraži Google: "Državna organizacija Osmanskog carstva" (vesti · novine · knjige · akademik · besplatne slike) · JSTOR (detaljnije o uklanjanju ovog šablona obaveštenja)

Osmansko carstvo je tokom vekova razvilo vrlo naprednu organizacionu strukturu države. Iako je imala vrlo centralizovanu vladu, sa sultanom kao vrhovnim vladarom, imala je dobru kontrolu nad svim svojim provincijama i stanovnicima, kao i zvaničnim predstavnicima naroda. Bogatstvo i položaj se nije uvek nasleđivao već se mnogo češće morao lično zaslužiti. Položaji su obično predstavljeni u vidu titula kao veziri i age. Vojna služba je bila ključna za napredovanje u hijerarhiji.

Sa širenjem carstva rasla je i potreba za boljim sistemom administrativne organizacije. Vremenom je dualni sistem vladavine vojne ("centralni sistem") i civilne administracije ("provincijska uprava") razvio oblik odvojene vlasti, gde su najviše funkcije u carstvu držali vojni autoriteti, a sudske i osnovne administrativne dužnosti su prebačene na civilne vlasti. Van ovog sistema su bili različiti oblici vazalnih i potčinjenih država.

Carstvo je bilo podeljeno na vilajete. Za svaki vilajet je određen upravitelj vilajeta. Ideja o vilajetima je zasnovana na primeru seldžučkih vazalskih država (Uç Beyliği) u centralnoj Anatoliji.

Centralni sistem je bio zasnovan na sultanu i njegovoj sviti (bibliotekari, itd.) što je bilo poznato kao „Kuća Osmana“. Kuću Osmana je savetovao Divan. Divan je bio sastavljen od velikih vezira i vladajuće klase tj. plemića. Vladajuća klasa se zvala aškeri i podrazumevala je plemiće, sudske zvaničnike, vojne predstavnike i versku klasu (ulema). Divan je vremenom postao veoma moćan i nakon sultana Murata V, sultan prestaje da učestvuje na zasedanjima Divana.

Turci nisu imali nasledni sistem prenošenja vlasti, sa oca na najstarijeg sina, ili na vladarovog najstarijeg brata. Kruna je uglavnom prelazila na sultanovog sina, ali se nasledni sistem često menjao i nije se uvek pridržavalo tih pravila.

Sultan je imao veliki broj savetnika i ministara. Najmoćniji među njima su bili veziri sa Divana, na čijem čelu je bio veliki vezir. Divan je bio savet gde bi se veziri sastali i raspravljali o politici carstva. Veliki vezir je imao tu dužnost da obavesti sultana o mišljenjima Divana. Sultan je uglavnom uzimao savete svojih vezira u razmatranje ali ni u kom slučaju nije bio obavezan da mu se potčini. Ponekad bi i sam sultan sazivao sastanak Divana ako bi imao nešto važno da saopšti svojim vezirima (npr. nadolazeći rat). Veziri su tada sprovodili njegova naređenja. U 14. veku se Divan sastojao od tri vezira a u 17. od jedanaest, od čega su četvorica služili kao veziri doma kao najvažniji ministri posle velikog vezira. Ponekad su i komandiri janjičara (age) učestvovali na sastancima Divana.

Veziri su bili glavni plemići, iako su više bile sluge sultana. U prilog tome ide i to da su veziri imali svoje sopstvene savetnike kahje (kahya). Ostale plemićke porodice su stanovale u Istanbulu i često su posećivali dvor tokom partija i ceremonija. Verski predstavnici su bili još jedan, važan deo dvora. Muftije i imami su uvek bili prisutni tokom verskih ceremonija, kojih je bilo puno. Muteferika (müteferrika) je bio neka vrsta kluba za mlade plemiće, gde su se sastajali sinovi efendija, paša i drugih istaknutih ličnosti. Često su išli kao pratnja sultana kada je sultan odlazio u lov.

Ministri (Nazır) nisu imali uticaja na sultana koliko veziri ali su imali kontrolu nad ministarstvima (Nezareti). Ministri i resori su bili važan deo birokratije Osmanskog carstva. Ministri su snabdevali vezire svim potrebnim informacijama.

Najvažniji ministri su bili ministri pravde (Adliye Nazırı), čije ministarstvo je uključivalo kadije (kadis), civilne sudije, i vojne sudije (kadiaskers, kaziaskers), koji su bili najviša sudska vlast u carstvu posle sejhulislama (seyhulislam), vrhovnog verskog vođe uleme (ulema). Drugi zvaničnici su podrazumevali ketudare (Kethüdar), predstavnike ministarstva i pomoćnike ministra, sa nekoliko njegovih pomoćnika, kalfi (kalfas). Kalfe su radile svu papirologiju u osmanskoj birokratiji.

Nad svakim vojnim korpusom je bio nazir (Nazır), koji je imao administrativnu vlast. Pod njim je bio aga, koji je imao ceremonijalnu vlast nad korpusom. Postojao je i gardijski korpus (Zuluflu Baltaci) pod komandom čuvara mača i dvorskih gardista (Bostancı), i oni su snosili punu odgovornost za sultanov dvor. Takođe, pored palate se nalazilo i šest divizija konjice (Altı Bölük) i, naravno, janjičari.

Nasledni vladari ovih teritorija su bili poznati kao beje (Beys) i mnogi su nastavili da vladaju i pod suverenstvom osmanskih sultana. Titula je ostala ne samo za bivše vladare već i za nove upravitelje koje je sultan postavio umesto onih koje je sklonio.

Carska vlada je dodata tokom Druge konstitucione ere. Komitet saveza i napretka je bio na snazi i većina ministara je bilo iz tog komiteta.

Građani, varošani i seljaci su činili niži sloj stanovništva zvani raja. Ovaj sloj stanovništva nije imao nikakve veze sa verskom pripadnošću svojih stanovnika već je obuhvatao sve one koji nisu aškeri (askeri).

Civilna i sudska administracija su imale odvojene paralelne sisteme uprave nad malim varoškim ili seoskim jedinicama zvanim kadiluci (kazas), na čijem čelu je bio kadija (kadı). Kadiluci su dalje bili podeljeni na nahije. Kadije su dolazile iz uleme (ulema) i oličavali su pravni autoritet sultana.

Državna vlast je bila hijerarhijski sistem na čijem dnu su bili starci (elders), koji su formirali milete (millets). Počevši od Tanzimata (Tanzimat), mileti su imali svoje sopstvene savete koje su sami birali, što je bio još jedan sloj između patrijarha i staraca.

Pod Osmanskom vlašću, većim verskim grupama je bilo dozvoljeno da uspostave svoje samostalne zajednidnice zvane mileti, gde je svaka zadržavala svoje sopstvene verske zakone, tradicije i jezik, pod protektoratom sultana. Milete su vodili verski poglavari, koji su predstavljali i svetovne i verske (duhovne) vođe, i time su imali i sopstveni interes u nastavku vladavine Osmanskog carstva.

Na duboko lokalnom nivou, gradovi i sela koji su pripadali miletu imali su mogućnost da zadrže svoje sopstvene mikro-strukture koje bi ukazivale na stepen autonomije.

Osmansko carstvo je vezalo uz sebe i mnogo vazalnih država, vrlo različitih veličina. Vazali su plaćali porez sultanu i često mu pomagali i davali deo svoje vojske na raspolaganje za osmanske vojne pohode. Mnoge od carskih provincija su prvo bile vazalne države pre nego što su svedene na provincije. Jedina vazalna država koja nikad nije postala provincija je Krimejski kanat, koji se nalazio na području oko Krima, severno od Crnog mora.

• Poseban slučaj je bila grčka 'monaška republika' - gora Atos, koju je u Istanbulu predstavljao samo aga kao njen agent.

• Osmansko carstvo
• Upravna podela Osmanskog carstva