Danilo Gregorić

Danilo Gregorić (22. novembar 1900 — 14. januar 1957) bio je doktor pravnih nauka, novinar i političar, direktor lista Vreme, diplomata Kraljevine Jugoslavije i saradnik okupatora u Drugom svetskom ratu.

Rođen je 22. novembra 1909. godine. Njegov otac dr Cvetko Gregorić bio je poreklom Slovenac, a u Beograd se doselio odmah posle Prvog svetskog rata. Bio je poslovan čovek i sekretar Industrijske korporacije.^[1]

Danilo se školovao u Beogradu, gde je završio gimnaziju, a potom i Pravni fakultet. Doktorirao je 20. maja 1936, a njegova doktorska disertacija je glasila Ekonomska i socijalna politika nacionalnog socijalizma i njene doktrinarne osnove.^[2]

Još kao mladić, intenzivno se bavio političkim pitanjima, a svoju političku karijeru, započeo je u profašističkom Jugoslovenskom narodnom pokretu Zbor Dimitrija Ljotića. Jula 1936. bio je postavljen za predsednika Vrhovnog odbora omladine Zbora (poznata kao Beli orlovi), a bio je i član Vrhovnog odbora pokreta Zbor. Nalazio se i na čelu Odeljenja za propagandu Zbora. Bio je u grupi istaknutih partijskih funkcionera, koji su kritikovali Ljotića, zbog slabe podrške Zbora u narodu, što se videlo i na izborima za Narodnu skupštinu, maja 1935. godine. Decembra 1937. našao se u grupi „nedisciplinovanih” članova koji su isključeni iz rukovodstva stranke, a zajedno sa sekretarom stranke Veliborom Jonićem bio je stavljen pod Vrhovni sud pokreta.^[3][1][4]

Dalju politički karijeru nastavio je u Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici (Jereza) Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. U to vreme Gregorić je radio kao novinar u vladinoj pres-kancelariji . Nakon smene Stojadinovića, 1939 nastavio je da obavlja dužnost i u vreme nove Vlade Dragiše Cvetkovića. Bio je veliki poštovalac Adolfa Hitlera, a posebnu pažnju posvetio je pitanju ekonomske politike nacionalsocijalizma. Hitlerove ekonomske mere shvatao je kao delotvorne korake regeneracije koje vode u korist nacije, a već na početku svoje javne karijere doživljavan je kao pristalica „novog poretka”.^[4]

Nakon što je svoju politiku krenuo u pravcu zbližavanja sa Nemačkom, Dragiša Cvetković ga je uzeo za jednog od svojih neposrednih izaslanika za Nacističku Nemačku. Kako je perfektno govorio nemački, više puta je posredovao između Cvetkovića i Ribentropa, optirajući za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Zbog svoje diplomatske aktivnosti, četo je dolazio u sukob sa ministrom spoljnih poslova Aleksandrom Cincar Markovićem, koji nije trpeo nikakve posrednike između njega i Nemaca. Ipak, kao jedan od zaslužnih, prisustvovao je 25. marta 1941. u Beču potpisivanju Trojnog pakta. Tom prilikom je lično upoznao Adolfa Hitlera.^[1][4]

Bio je glavni i odgovorni urednik, a potom i direktno provladinog lista Vreme, u kome je aktivno podržavao pronemačku politiku. Gregorićev entuzijazam za Hitlera rastao je srazmerno nemačkim teritorijalnim dobicima na početku Drugog svetskog rata. Bio je blizak saradnik Viktora fon Herena, izaslanika Trećeg rajha u Jugoslaviji.^[4]

U noći 26/27. marta 1941. oficiri Jugoslovenske vojske su izvršili vojni puč, u kome su oborili Vladu Cvetković-Maček, zbacili kneza-namesnika Pavla Karađorđevića i na presto doveli princa Petra II Karađorđevića. Iste noći uhapšena je veća grupa pronemačkih političara, koji su se zalagali za pristupanje Trojnom paktu. Obavešten da se u gradu nešto čudno dešava, iste noći je iz Beograda krenuo za Zemun, ali je bio uhapšen na mostu. U pritvoru je ostao sve do nemačke okupacije, aprila 1941. kada je pušten na slobodu.^[1][4]

Iako je želeo da nastavi sa političkim delovanjem, zbog loše podrške u javnosti bio je nezanimljiv i nemačkom okupacionom aparatu i Vladi Milana Nedića, pa je nastavio da se bavi novinarskim poslom. Godine 1942. objavio je knjigu Samoubistvo Jugoslavije — poslednji čin Jugoslavije u kojoj je govorio o pogrešnom kursu politike Kraljevine Jugoslavije, a prema njemu — Propast Jugoslavije je školski primer posledica pogrešno vođene politike. I sama zavera od 27. marta je isto tako školski primer saradnje sviju sila evropske destrukcije i nesavesnog žrtvovanja maloga naroda za interese velikih. Ova knjiga prevedena je na slovenački, nemački i češki i bila je veoma popularna među kvislinškim aparatom okupiranih evropskih zemalja.^[4]

Sredinom 1942, zajedno sa suprugom i dvoje dece, napustio je Beograd i otišao u Treći rajh. Na kraju Drugog svetskog rata i propasti Trećeg rajha, neuspešno je pokušao da pobegne u Švedsku, ali je ostao u Bavarskoj. Krajem 1945. savezničke okupacione vlasti su Gregorićevo ime dodale na listu opasnih pristalica nacionalsocijalizma, najverovatnije na osnovu britanskih dokumenata iz perioda pre izbijanja rata u Jugoslaviji. Uhapšen je i predat vlastima Nove Jugoslavije.^[4]

Suđen je zajedno sa kraljevskim namesnicima Radenkom Stankovićem i Ivom Perovićem i ministrom dvora Milanom Antićem. Odlukom suda 16. avgusta 1949. osuđen je na 18 godina zatvora sa prinudnim radom i konfiskacijom imovine, a kazna mu je kasnije smanjena za pet godina. Ostali optuženi u procesu su dobili — Stanković 12, Perović 11 i Antić 15 godina zatvora, sa prinudnim radom. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici posvetio se pisanju i napisao opširan tekst o delovanju nemačke tajne službe u Jugoslaviji. Krajem 1956. iznenada se razboleo i umro 14. januara 1957. godine.^[4][5]

Objavio je tri knjige:^[6]

• Ekonomska i socijalna politika nacionalnog socijalizma i njene doktrinarne osnove, Beograd, 1936.
• Italijanski korporativizam — Istorija, doktrina i praksa, Beograd, 1940.
• Samoubistvo Jugoslavije — Poslednji čin Jugoslavije, Beograd, 1942.

Njegov lik se 1979. pojavio u tv seriji Slom, a tumačio ga je glumac Voja Mirić.

• Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1977). Noć i magla: Gestapo u Jugoslaviji. Zagreb: Centar za informacije i publicitet.