Vespazijan

Vespazijan
Vespazijan
Lični podaci
Puno ime	Tit Flavije Vespazijan
Datum rođenja	17. novembar 9. n . e.
Mesto rođenja	Falakrina, Italija, Rimsko carstvo
Datum smrti	23. jun 79. (69 god.)
Mesto smrti	Akve Kutilije, Rimsko carstvo
Grob	Rim
Porodica
Supružnik	Domicila Starija
Potomstvo	Tit, Domicijan, Domicila Mlađa
Roditelji	Tit Flavije Sabin Vespasija Pola
Dinastija	Flavijevci
Rimski car
Period	1. jul 69 — 23. jun 79. (10 god.)
Prethodnik	Vitelije
Naslednik	Tit

Tit Flavije Vespazijan (lat. Titus Flavius Vespasianus, kasnije, kao car, Caesar Vespasianus Augustus), bio je rimski car od 69. do 79. godine.^[1] Rođen je 17. novembra 9. godine u gradu Falakrina, a umro je kao rimski car 23. juna 79. godine. Vladavinu je započeo kao poslednji vladar u godini četiri cara.

Vespazijan je bio prvi vladar iz dinastije Flavijevaca.^[2] Tokom svoje desetogodišnje vlasti, Vespazijan je politički i finansijski uspeo da stabilizuje prilike u Rimskom carstvu. Vespazijan važi za jednog od najvažnijh careva, zajedno sa Oktavijanom Avgustom i Trajanom.

Vespazijanov otac Flavije Sabin poticao je iz viteškog staleža, a ne senatorskog, čiji su pripadnici imali prilike da dobiju najviše službe kako u doba Republike, tako i u doba Rimskog carstva. Vespazijan je tako bio prvi car koji nije pripadao senatorskom staležu. No, jedan brat njegove majke je uspeo da postane senator.

Vespazijan i njegov brat Tit Flavije Sabin bili su prvi članovi njihove familije koji su postali senatori. Vespazijan je pod Tiberijem postao vojni tribun. Kasnije je bio kvestor, a pod Kaligulom postao je pretor sa četrdeset godina.

U godinama 43. i 44. tokom Klaudijevog pohoda na Britaniju, Vespazijan je predvodio jednu legiju, što mu je obezbedilo trijumfalne insignije. 51. Vespazijan je postao konzul, a kasnije je dobio prokonzulat u provinciji Africi. Tokom upravljanja Afrikom pokazao je poštenje, pa nije pljačkao provinciju, kao mnogi njegovi prethodnici. Stoga je zapao u finansijske teškoće, pa se morao obratiti bratu za pomoć.

Vespazijan je za ženu izabrao osobu koja nije imala puno rimsko građansko pravo. To je bilo veoma neuobičajno. Ipak, oba sina iz tog braka, Tit i Domicijan, postali su kasnije rimski carevi.

Neron je odredio da Vespazijan bude jedan od njegovih oficijelnih pratilaca; tako je Vespazijan pratio cara kada je ovaj išao na put u Grčku prilikom čega je sablažnjavao okolinu pevajući i igrajući. U jednoj takvoj prilici, Vespazijan je zaspao i to mu je donelo Neronovu nemilost. Ipak, ponovo ga je Neron prihvatio, kada su se na Istoku stvari zakomplikovale i kada je trebalo povesti vojsku.

Tako je Vespazijan preuzeo komandu u Prvom Rimsko-Jevrejskom ratu. Vespazijan je na čelu tri legije i jakih pomoćnih odreda (ukupno 60.000 ljudi) ušao u provinciju Judeju. Borba je potrajala duže nego što se očekivalo, ali su na kraju Rimljani prevladali i to pod komandom Tita, kojeg je Vespazijan, kada je već postao car, ostavio u Judeji da završi rat.

Kada je Vespazijan saznao da je Neron ubijen, stao je na Galbinu stranu. No, posle njegove smrti i Otonove kratke vladavine, Vitelije je preuzeo vlast. Tada je Vespazijan odlučio da se umeša direktno u borbu. Obezbedio je podršku upravnika Sirije, Gaja Licinija Mucijana, a zatim i prefekta Egipta, Tiberija Julija Aleksandra. 1. jula 69. godine Vespazijan je bio izvikan za cara; ubrzo su se za Vespazijana izjasnile sve legije na Istoku i na dunavskom limesu. Time je Vespazijan postao komandant ogromne vojske.

Vespazijan nije žurio. Kontrolišući preko Tiberija Julija Aleksandra egipatsko žito, on je mogao izgladnjivati Rim i time slabiti Vitelijevu poziciju. U času kada je trebalo krenuti prema Italiji, Vespazijan je napustio opsadu Jerusalima i prepustio je svome sinu Titu. Dunavske trupe pod komandom Markom Antonijem Primom su se približile Italiji. Primove trupe su upale u Rim 20. decembra 69. godine. Došlo je do bitke u gradu pri čemu je poginuo Vepsazijanov brat Sabin. Vitelije je ubrzo bio ubijen i vlast je tako prešla u ruke Vespazijana, koji je sredinom 70. godine ušao u Rim. Smesta je uticao da bude donesen lex de imperio Vespasiani, kojim je zakonski ozvaničen njegov položaj princepsa.

Senat je proglasio Vespazijana za cara decembra 69., dok se on još uvek nalazio u Egiptu (gde je prihvaćen za cara nekoliko meseci ranije).^[3] Gaj Licinije Mucijan, guverner Sirije i Vespazijanov prijatelj, stigao je u Rim na čelu legija i u carevom odsustvu upravljao državom, uz pomoć carevog mlađeg sina, Domicijana. Mucijan je odmah počeo sa poreskim reformamama, da bi ponovo napunio ispražnjenu riznicu. Nakon Vespazijanovog povratka, Mucijan je savetovao novog imperatora da sakupi što više novca od poreza.

Vespazijan i Mucijan ponovo su aktivirali stare poreze, uveli nove, povećali prihode iz provincija i budno pazili na zvaničnike zadužene za riznicu. Latinska poslovica: "Pecunia non olet" (Novac ne smrdi), možda je nastala kada je uveden porez na javne toalete.

Početkom 70. godine Vespazijan se i dalje nalazio u Egiptu, najbogatijoj provinciji carstva od koje je umnogome zavisilo snabdevanje Rima žitom. Vespazijan je provodio vreme u Egiptu jačajući svoju vlast i stabilizujući prilike u provinciji. Ipak, situacija u carstvu još uvek je bila nestabilna. Rat u Judeji trajao je još od 66. godine sve dok Vespazikajov stariji sin, Tit - kome je Vespazijan poverio komandu u ratu protiv Jevreja nakon što je proglašen za cara i krenuo za Egipat - konačno nije slomio otpor pobunjenika i posle teške i krvave opsada zauzeo Jerusalim kada je uništen drugi jevrejski hram.

Prema istoričaru Evseviju, Vespazijan je naredio da se uhvate svi preostali potomci Davidove loze. U janaru iste godine izbila je pobuna u Galiji i Germaniji, poznata kao Batavski ustanak. Vođe pobune bili su Gaj Julije Civil i Julije Sabin koji je tvrdio da je potomak Gaja Julija Cezara te se proglasio za cara Galije. Pobunjenici su uspeli da pobede dve legije pre nego što je ustanak ugušio Vespazijanov zet, Kvint Cerijal, krajem 70. godine.

Sredinom 70. godine Vespazijan se vratio u Rim i odmah je otpočeo da osigurava svoj položaj i spreči mogućnost novih pobuna. Dodelio je bogate darove mnogima u vojsci i javnosti.^{[traži se izvor]} Vojnici lojalni Viteliju su otpušteni iz službe i kažnjeni.^{[traži se izvor]} Vespazijan je započeo i opsežnu propagandnu kampanju. Carstvom su kružile priče o imperatoru nadljudskih sposobnosti kojem je bilo suđeno da dođe na vlast.^{[traži se izvor]} Skoro trećina sveg novca iskovanog za vreme Vespazijanove vladavine slavilo je njegove vojne uspehe i mir koji je usledio nakon turbulentne Neronove vladavine i haosa u građanskom ratu 68—69. Neron je ostavio velike dugove državi. Vespazijan je pokušao na svaki način da ih isplati. Između ostalog, uveo je poreze na gradske klozete u Rimu. Kada mu se Tit na to požalio, ovaj mu je pokazao zlatnik koji potiče od tog poreza i Tit je morao da se složi da zlatnik ne smrdi. Na to mu je Vespazijan rekao : „Ipak, potiče od mokraće.“^[4]

U stvarnosti Vespazijan je preuzeo carstvo koje je bilo na ivici bankrota. Vespazijan je sanirao državne finansije sa velikim uspehom. Vespazijan je tako porez koji je Neron oprostio Ahaji (zbog svog filhelenizma) smesta vratio natrag. Vespazijan je ustanovio tri posebne kase: fiscus Iudaicus, fiscus Alexandrinus i fiscus Asiaticus. Sigurno je oporavku rimskih finansija pomogao i ogroman plen iz Jerusalimskog Hrama, osvojen posle Prvog rimsko-jevrejskog rata.

U času kada je umirao, Vespazijan je iza sebe ostavio punu državnu kasu bez dugova. Njegovu finansijsku politiku hvale i Svetonije i Tacit.

Vespazijan je novčano podržavao pisce, mnogi znameniti antički istoričari, uključujući Tacita, Svetonija, Josifa Flavija i Plinija Starijeg, bili su Vespazijanovi savremenici. Gotovo svi oni pisali su nesumnjivo pozitivno o Vespazijanu, istovremeno osuđujući prethodne careve.^[5] Tacit je dugovao svoj položaj Vespazijanu, Flavije Josif smatrao ga je zaštitnikom i spasiocem dok je Plinije Stariji posvetio svoje najznačajnije delo, Istoriju Prirode, Vespazijanovom sinu Titu.^[6]

Vespazijan se ugledao u mnogočemu na politiku Oktavijana Avgusta. Pored toga je bio pristalica Klaudijevog centralizma. Bio je pristalica apsolutističke vladavine: od 73. sam je postao cenzor da bi tako mogao da kontroliše senatore; pored toga, sam je bio više puta konzul. Istovremeno, Vespazijan je redovno posećivao sednice senata. Ukupno, imao je dobre odnose sa senatom. Jedna od posledica njegovove politike je bila ta da su u senat ulazili sve više ljudi iz provincija.

Tokom Vespazijanove vladavine proces romanizacije je dobio novi zamah. Tako su španske provincije dobile latinsko građansko pravo. U upravljanju Carstvom, Vespazijan se oslanjao na svog sina Tita, kojeg je postepeno spremao za svog naslednika; Vespazijan je uspostavljao jednu dinastiju. Domicijan je tada bio veran i Titu i Vespazijanu.

Vespazijan je tokom svoje vladavine ostao blizak građanima. Nije patio od paranoje koja je obuzimala njegove prethodnike. Ipak, oni koji bi govorili protiv cara su kažnjavani. Nekoliko filozofa stoičke škole optuženi su da kvare studente neprikladnim učenjem zbog čega su prognani.^{[traži se izvor]} Helvidije Prisk, pro-republikanski filozof, pogubljen je zbog svog učenja i upornog protivljenja Vespazijanu.^{[traži se izvor]} Verovatno ovo ubistvo pada na dušu Titu, a ne samom Vespazijanu. Privatni život cara Vespazijana drastično se razlikovao od načina života Kaligule ili Nerona.

Period Vespazijanove vladavine između 71. i 78. godine je misterija. Car se posvetio obnovi Rima posle građanskog rata, podignut je hram mira na Forumu, završen hram deifikovanog Klaudija^[7] a 75. izgrađena kolosalna statua Apolona, započeta u Neronovo vreme (prvo je Apolon trebalo da ima Neronov lik). Daleko najpoznatiji projekat jeste početak izgradnje Koloseuma, poduhvat je finansiran iz ogromnog plena donetog nakon osvajanja Jerusalima i blaga iz drugog jevrejskog hrama. U provincijama su izgrađivane novi putevi i mostovi.

Kroz velike javne investicije, naročito u izgradnji, Vespazijan je podsticao privredu Rimskog carstva. Od cara se naročito očekivalo da gradi po Rimu. U njegovo doba, Kapitol je bio ponovo izgrađen, budući da je u borbama tokom Godina četiri cara teško stradao.

U godini u kojoj je bio konzul po deveti put (79.) Vespazijan se razboleo dok je bio u Kampaniji. Njegovo stanje se brzo pogoršalo. 23. juna 79. car je umro. Dok je bio na samrtnoj postelji, zahtevao je da ga podignu na noge pošto je verovao da: "Car treba da umre na nogama." Carev veliki smisao za humor odrazio se i na njegove poslednje reči, Væ, puto deus fio. "Ah! Mislim da postajem bog!"^[8]

Vespazijan je umro prirodnom smrću; i po tome se razlikovao od svojih prethodnika. Vespazijana je odmah nasledio najstariji sin, Tit.

Vespazijan je bio poznat po smislu za humor, otvorenom i druželjubivom karakteru, zapovedničkom držanju i vojničkim sposobnostima. Pomagao je osiromašenim senatorima i članovima reda vitezova, i gradovima i oblastima pogođenim prirodnim katastrofama. Posebno je bio velikodušan prema piscima i retorima, nekolicini je dodelio penzije i do 1000 zlatnika godišnje. Ipak, Vespazijan nije voleo filozofe, smatrajući ih nemuževnim gunđalima. Takođe, bio je veoma popustljiv prema političkim protivnicima. Prema Svetoniju, car se izražavao otvoreno i šalio sa prijateljima. Za vreme njegove vladavine novac je trošen na javne radove i obnovu i ulepšavanje Rima.

Svetonije i Tacit, dva najvažnija pisca o caru Vespazijanu, opisuju ga kao čoveka srednje visine i snažne pojave, napetog izraza lica. Vespazijanove javne slike na novcu prikazuju više realizma nego što je to slučaj sa pređašnjim carevima. Vespazijan je opisivan kao narodski čovek, izrazitog smisla za humor do cinizma.

• Najvažniji izvori za Vespazijanovu vladavinu je Svetonijeva biografija ovog cara, kao i Tacitove Historije. Takođe, tu je i Kasije Dion, tj. od 63. do 66 knjige njegovog opširnog dela, kao i knjige Josifa Flavija o Judejskom ratu.
• Hermann Bengtson (1979). Die Flavier. Vespasian, Titus, Domitian. Geschichte eines römischen Kaiserhauses. München: Beck. ISBN 978-3-406-04018-4. 
• Christ, Karl (2009). Geschichte der römischen Kaiserzeit: von Augustus bis zu Konstantin. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-59613-1. 
• Griffin, Miriam (2000). „The Flavians”. Ur.: Bowman, Alan K.; Garnsey, Peter; Rathbone, Dominic. The Cambridge Ancient History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26335-1. 
• Barbara Levick (1999). Vespasian (Roman Imperial Biographies). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-16618-8. .

Vitelije

Rimski car

Tit