Johan Sebastijan Bah

Johan Sebastijan Bah
Johan Sebastijan Bah(portret naslikao Elijas Gotlob Hausman 1748)
Lični podaci
Datum rođenja	(1685-03-21)21. mart 1685.
Mesto rođenja	Ajzenah, Saksonija-Ajzenah
Datum smrti	28. jul 1750.(1750-07-28) (65 god.)
Mesto smrti	Lajpcig, Saksonija
Kompozitorski rad
Period	Barok
Uticaji od	Volfgang Amadeus Mocart Ludvig van Betoven Feliks Mendelson Bartoldi
Najvažnija dela	Goldberg varijacije, Dobro temperovani klavir, Tokata i fuga u de-molu, Božićni oratorijum, Brandenburški koncerti, Muzička žrtva, Umetnost fuge, Arija na ge-žici
Potpis

Johan Sebastijan Bah (nem. Johann Sebastian Bach; Ajzenah, 21. mart 1685 — Lajpcig, 28. jul 1750) bio je nemački kompozitor, orguljaš i čembalista^[a] iz doba baroka, široko priznat kao jedan od najvećih kompozitora i stubova univerzalne kulture^[1]. Njegova dela su zapažena zbog intelektualne dubine, tehničkog savršenstva i umetničke lepote.^[2]

Potiče iz jedne od najznamenitijih muzičkih porodica, koja je proizvela preko 35 značajnih kompozitora i mnoge muzičare izvođače.^[3] Za života je bio poznat kao orguljaš i čembalista^[4], dok je njegovo kompozitorsko stvaralaštvo bilo smatrano običnim poslom profesionalnog muzičara 15—17. veka koji je stvarao muziku za prigode na dvoru, u crkvi ili u gradu. Sa 17 godina svirao je orgulje, klavir, violinu, violu, pevao u horu i bio pomoćnik kantora. Kasnije je radio kao orguljaš, dvorski i crkveni muzičar, dirigent i učitelj. Stekao je slavu kao izvođač na orguljama i čembalu, i kao muzički improvizator^[5]

Johan Sebastijan Bah je jedan od najznačajnijih predstavnika univerzalnog humanizma u umetnosti.^[6]. Tvorac je velikog broja muzičkih oblika koji karakterišu barok kao razdoblje. Bavio se svim žanrovima muzike osim opere. Duboko religiozan i konzervativan, u svom delu je sjedinio muzičke tradicije protestantskih horova sa tradicijama južne nemačke, italijanske i francuske škole^[7] Razvio je polifonijski stil kasne renesanse do savršenstva^[8]

Od rođenja u Ajzenahu 1685, do smrti u Lajpcigu, Bah je živeo u čak 8 nemačkih gradova, što se poklapa sa etapama u njegovom životu i umetničkom razvoju.

Johan Sebastijan Bah je rođen u Ajzenahu 21. marta 1685, po julijanskom kalendaru koji je tada bio u upotrebi. Potiče iz porodice muzičara koji su delovali na dvorovima, u gradovima i crkvama širom Tiringije. Njegov otac, Johan Ambrozijus Bah, imao je zvanje gradskog muzikusa koje je Bahovoj porodici omogućavalo skroman život. Otac ga je učio sviranju na violini i harpsikordu, a stric Johan Kristof Bah ga je upoznao sa orguljama.

Bahova majka, Marija Elizabeta Lemerhirt, umrla je maja 1694. Otac se ponovo oženio 27. novembra, ali je umro već februara 1695. Tada je brigu o desetogodišnjem Bahu preuzeo stariji brat Johan Kristof, učenik Johana Pahelbela, i orguljaš u Ordrufu. Ovde je Bah pohađao školu i stekao bliskog prijatelja, Georga Erdmana. Brat ga je podučavao muzičkim formama i sviranju na klavijaturama. Bah je bio talentovan za muziku. Posedovao je apsolutni sluh. Bio je radoznao i brzo se upoznao sa svim pravcima evropske muzike svoga vremena. Već u to vreme javlja se kod Baha jedna karakteristična crta — prepisivanje dela velikih majstora.

Dana 19. januara 1700, Georg Erdman napušta Ordruf i odlazi za Lineburg. Bah mu se pridružuje 15. marta prepešačivši više od 300 km. Na ovo se odlučio da bi oslobodio bratovljevu porodicu brige o sebi. Sa Georgom je boravio u školi za siromašne đake lepog glasa. Pored muzike, tamo je učio retoriku, latinski, grčki i francuski jezik. Upoznao je Georga Bema^[9], crkvenog muzičara i učenika velikog hamburškog orguljaša Johana Adama Rajnkena. Od Bema je naučio muzički stil severne Nemačke. Među muzičarima na vojvodskom dvoru u Lineburgu sreće francuske emigrante, poput Toma la Sela, učenika Lilija, čime se upoznao sa još jednom muzičkom tradicijom. Moguće je i da se dopisivao sa Fransoa Kuprenom. Posle mutiranja glasa, posvetio se vežbanju na instrumentima (orgulje, harpsikord, violina). Biblioteke i arhivi u Lineburgu su mogli da mu budu izvor mnogobrojnih partitura savremenih muzičara. Godine 1701. otišao je u Hamburg da se sretne sa dvojicom velikih virtuoza na orguljama: Johanom Adamom Rajnkenom i Vinsentom Libekom.

Januara 1703, tek izašao iz škole, Bah je prihvatio posao muzičara u dvorskoj kapeli vojvode Johana Ernesta III u Vajmaru, velikom gradu u Tiringiji. Nije sasvim jasna priroda posla koji je tu obavljao, ali izgleda da je obuhvatala i muzičke i poslužiteljske zadatke. Za sedam meseci boravka u Vajmaru izgradio je solidnu reputaciju orguljaša, tako da je pozvan da ispita instrument i bude prvi svirač novih orgulja u crkvi Svetog Bonifacija u Arnštatu.

Avgusta 1703. prihvatio je mesto stalnog orguljaša u ovoj crkvi, što mu je omogućilo relativno dobre prihode i stalan pristup kvalitetnom instrumentu. Ali, ovaj period nije bio potpuno bez problema. Bah nije bio zadovoljan horom, sukobio se sa kolegom muzičarem Gejerzbahom, i neovlašćeno je odsustvovao sa posla četiri meseca 1705—1706. Za to vreme je peške otišao u daleki Libek (400 km) da sluša „Muzičke večeri“ slavnog Bukstehudea. Dužina ove posete je indikacija da je Bah veoma poštovao starog kompozitora i da je učio od njega. U to vreme Bah je razvio svoju veštinu komponovanja kontrapunkta.

Od 1707. do 1708, radio je kao orguljaš u Milhauzenu. Tu je napisao svoju prvu kantatu, uvod u monumentalnu liturgiju, kojom pokazuje dubinu svoje inspiracije i veštine. Za života je napisao više od 300 kantata, dovoljnih za pet godina liturgijskog ciklusa. Mnoge kantate iz ovog perioda su izgubljene.

Sedamnaestog oktobra 1707. oženio se, u Dornhajmu pored Arnštata, svojom rođakom Marijom Barbarom^[10], koja je bila sopran pevačica. Zajedno su imali sedmoro dece, od kojih je četvoro preživelo detinjstvo, među njima Vilhelm Fridman i Karl Filip Emanuel.

Bah radi mnogo na komponovanju. Organizuje hor i orkestar, a njegova kantata broj 71, komponovana povodom inauguracije gradskog veća, doživljava veliki uspeh. Vlasti u Milhauzenu su bile toliko zadovoljne Bahovim radom da su uz velike troškove renovirale orgulje u crkvi Svetog Blazijusa, a Bah je bio nadzornik ovih radova. Kasnije je i dirigovao izvođenjem svojih dela u ovoj crkvi.

Međutim, konzervativni luteranci u Milhauzenu su bili protivnici pijetizma, dok su puritanci potpuno odbacivali umetnosti. Zbog toga Bah prihvata sigurniji posao u Vajmaru.

U periodu 1708—1717, Bah je bio orguljaš i prva violina u dvorskoj kapeli vojvode Vajmara, a starao se i za vojvodin instrumentalni i horski ansambl. U ovom periodu je stvorio najveći broj svojih dela za orgulje, među njima i najpoznatiju tokatu i fugu u de-molu (BWV 565), kantate, i kompozicije za čembalo inspirisane italijanskim i francuskim uzorima. Posedovao je tehničku kompetenciju i samopouzdanje da stvara ambiciozna dela, sintetizujući evropske muzičke uzore. Od Italijana, inspirisali su ga Vivaldi, Koreli i Toreli, od koji je usvojio pisanje dramskih uvertira, ritmičke motive i harmonije. Učio se tako što je pisao transkripcije dela za čembalo i orgulje. Italijanski uticaj je vidljiv po upotrebi tehnike solo-tuti (solo-tutti), u kojoj se solo instrumenti smenjuju u deonicama sa muzikom celog orkestra. Primer primene ove tehnike se može čuti u engleskoj sviti broj 3 za čembalo iz 1714.

Knez Leopold od Anhalt-Ketena, brat vajmarskog vojvode, bio je veoma impresioniran Bahovom muzikom koju je napisao za svadbu njegove sestre Eleonore-Vilhelmine. Predložio je Bahu da prihvati položaj kapelmajstora na njegovom dvoru u Ketenu, što je bio najviši rang koji je muzičar mogao dostići. Bah je već odbio jednu ponudu iz Drezdena, jer mu je vojvoda udvostručio platu, ali je ovaj put oberučke prihvatio ponudu. Kada je čuo za ovo, vojvoda ga je poslao u zatvor na mesec dana (6. novembar — 2. decembar 1717).

Od 1717. do 1723. Johan Sebastijan je bio kapelmajstor na dvoru kneza Leopolda od Anhalt-Ketena.

Knez je bio kalvinistički protestant i briljantan muzičar (svirao je čembalo, violinu i viola da gambu). Kalvinizam nije dozvoljavao duhovnu muziku, tako da je knez bio posvećen svetovnoj. Fridrih Vilhelm I od Pruske nije pokazivao nikakvo interesovanje za muziku, pa je knez Leopold privukao dvorske muzičare iz Berlina u Keten. Tako je stvorio orkestar od 18 odličnih muzičara. Za muziku je bila namenjena jedna četvrtina budžeta države Anhalt-Keten.

Atmosfera na dvoru je bila neformalna. Knez je tretirao svoje muzičare kao sebi ravne i često sa njima muzicirao, čak ih vodeći sa sobom kada bi išao u banju Karlsbad. Bah je dobro zarađivao, imao je platu 400 talira, a vojvoda je bio sponzor i Bahovog sina Leopolda.

Ovo doba materijalnog blagostanja i umetničke zrelosti Bah je iskoristio da napiše svoja najznačajnija muzička dela za flautu, lautu, čelo, violinske sonate i partite, muziku za harpsikord (prva sveska Dobro temperovanog klavira) i šest Brandenburških koncerata. Ali u Bahovom životu dogodila se i tragedija kada mu je 7. jula 1720. umrla supruga Barbara. Ponovo se oženio 3. decembra 1721. Anom Magdalenom^[11], kćerkom dvorskog pevača i muzičara.

Bahu je u Ketenu nedostajalo komponovanje crkvene muzike. Takođe, druga kneževa žena, sa kojom se venčao 1721, nije pokazivala nikakvo interesovanje za umetnost, pa je od nje odvukla i kneza.^[12] Ketenska država je uz to morala više novca da odvaja za potrebe pruske vojske.

Bah je bio u potrazi sa poslom. Njegov koncert u crkvi Svetog Jakova u Hamburgu je bio zapažen, ali mu je posao izmakao. Zbirku svojih najboljih dela (Brandenburške koncerte) poslao je brandenburškom vojvodi, jer je ovaj ranije za njih pokazao interesovanje. Konačno, dobio je mesto kantora u Lajpcigu. Kantor je nominalno bila za jednu stepenicu niža pozicija od pozicije kapelmajstora koju je imao na dvoru u Ketenu.

Od 1723. do 1750, više od 25 godina Bah je živeo u Lajpcigu, gde je nasledio Johana Kuhnaua na mestu glavnog kantora luteranske crkve Svetog Tome. Ovo mesto su pre toga odbili Georg Filip Teleman, Kristof Graupner, Georg Fridrih Kaufman i drugi.

Član crkvenog saveta, doktor Plac, otkrio je u svojoj prepisci kako je došlo do izbora Baha: „Situacija je delikatna, i pošto se ne mogu dobiti najbolji, treba izabrati među osrednjima“. Tako je Bah izabran 22. aprila 1723.

U Lajpcig se doselio sa svojom drugom ženom, Anom Magdalenom, sa kojom se venčao u Ketenu. Predavao je muziku, katehizam i latinski u dve gradske crkvene škole: Svetog Tome (za siromašne) i crkvi svetog Nikole (za bogatije). Pored ovog zanimanja, imao je obavezu da napiše kantatu za svaku nedelju i crkveni praznik u godini. Sa ovim kantatama je ostvario zapažene nastupe, jer je sarađivao sa kvalitetnom grupom trubača i pevača (Collegium Musicum) koji su mogli da savladaju partiture u kratkom periodu. Ovaj ansambl je 1701. osnovao Bahov prijatelj Georg Fridrih Teleman. Postao je predmet zavisti svojih kolega, koji su, zabeleženo je, potplaćivali Bahove studente da bojkotuju njegove lekcije.

Zanimanje kantora je bio prestižan posao u gradskoj administraciji važnog trgovačkog grada Lajpciga. Bah je do tada uglavnom radio na aristokratskim dvorovima. Radeći u Lajpcigu Bah je bio uvučen u politiku svog poslodavca, gradskog veća. Ono se sastojalo iz dve frakcije: apsolutisti lojalni saksonskom knezu Avgustu Jakom i građanske frakcije koja je predstavljala trgovce i sitnu aristokratiju. Bah je bio kandidat apsolutista, posebno gradonačelnika Gotliba Langea. Kao protivuslugu za pristanak na Bahovo naimenovanje građanska frakcija je dobila kontrolu nad školom Svetog Tome. Zbog toga je Bah morao često da sa njima traži kompromise.^[13] Veće nije imalo simpatija za njegov obiman muzički rad, jer su smatrali da ga odvlači od drugih obaveza.^[14] Nikada se nije ostvarilo Langeovo obećanje da će dobiti platu od 1000 talira godišnje, iako je dobio manji prihod i dobar stan u zgradi škole.

U izuzetno plodnom kreativnom periodu napisao je pet godišnjih ciklusa kantata za svojih prvih šest godina u Lajpcigu (dva ciklusa su danas izgubljena). Većina ovih dela su zasnovana na biblijskim stihovima koji su nedeljom čitani u luteranskim crkvama. Koristio je i popularne himne (Wachet auf! Ruft uns die Stimme, Nun komm, der Heiden Heiland) kao inspiraciju.

Kada bi nastupao u crkvi svetog Tome Bah bi sedeo za orguljama, klavsenom ili bi dirigovao horom na donjoj galeriji. Orgulje su se nalazile na niši postavljenoj četiri metra više. Desno od orgulja su bili duvači i udaraljke, a levo gudači. Gradsko veće je obezbedilo samo osam stalnih muzičara zbog čega se Bah stalno žalio. Ostalih dvadesetak muzičara je morao da najmi iz škole, sa univerziteta ili iz građanstva. Orgulje i čembalo je svirao Bah, crkveni orguljaš ili jedan od Bahovih sinova (Vilhelm Fridman ili Karl Filip Emanuel). Crkveni horisti, većinom studenti crkvene škole, pevali su još na svadbama i sahranama kako bi dopunili prihode. Bah je komponovao nekoliko moteta koji su služili za ove prigode.

Vodio je radoznao život, sakupljajući biblioteku specijalizovanu za bibliologiju, teologiju i mistiku. Supruga mu je u ovome bila od velike pomoći. Ona je prepisivala sve njegove partiture. Bah je sa orkestrom Collegium Musicum dva puta nedeljno nastupao na okupljanjima amatera ljubitelja muzike u Kafeu Cimerman. Učestvovao je u debatama na univerzitetu. Više puta je išao u operu u Drezden gde mu je sin bio orguljaš.

Oko 1730. Bah je napisao delove „Kirije“ i „Glorija“ svoje znamenite „Velike mise u ha-molu“. Godine 1733. predstavio je notni zapis saksonskom knezu, a ovaj ga je postavio za dvorskog kompozitora, što je bio deo Bahove borbe za veći renome kod gradskog veća. Kasnije je dopisao i ostale delove („Kredo“, „Sanktus“, „Agnus dei“), pri čemu je koristio melodije iz svojih najboljih kantati. Misa verovatno nije u celini izvedena za kompozitorovog života. Danas se smatra jednim od najboljih horskih dela svih vremena.

Godine 1747. Bah je putovao na dvor Fridriha II od Pruske u Potsdam, gde je njegov sin Karl Filip Emanuel radio kao čembalista. Tu je kralj odsvirao Bahu muzičku temu i dao mu zadatak da od nje napravi fugu. Bah je improvizovao trodelnu fugu na kraljevom klaviru (to je bio inovativan instrument u to vreme), i kasnije mu poklonio „Muzičku žrtvu“, zbirku kanona, fuga i trio zasnovanih na kraljevoj temi. Bahovo remek-delo, šestoglasna fuga (ričerkar) je zasnovana na modifikovanoj Fridrihovoj temi.

U Lajpcigu je Bah napisao svoja glavna klavirska dela, drugu svesku „Dobro temperovanog klavira“, „Muzičku žrtvu“, „Umetnost fuge“ (ostala nedovršena), preko 200 kantata, od kojih je sačuvano 126, kolosalni opus dela za orgulje, četiri pasije, magnifikat, tri oratorijuma, kao i svoju „Veliku misu u ha-molu“.

Počeo je da gubi vid 1745. i sve teže je putovao. Godine 1749. bio je lošeg zdravlja, o čemu svedoči pismo gradskim vlastima u kome se pominje popunjavanje muzičkih funkcija koje je vršio Bah u slučaju njegove smrti.^[15] Bahova zaostavština procenjena je na 1159 talira, i sastojala se od 5 čembala, dva harpsikorda, tri violine, tri viole, dva čela, viole da gamba, laute, spineta i 52 knjige o religiji.^[16] Ana Magdalena ga je nadživela 10 godina zarađujući od prošnje ispred crkve Svetog Tome.

Sahranjen je u crkvi Svetog Jovana u Lajpcigu koja je uništena u Drugom svetskom ratu. Od 1950. (200 godina od smrti) sahranjen je u crkvi Svetog Tome.

Bah se oženio rođakom Marijom Barbarom Bah 1707. Imali su sedmoro dece, od kojih su četvoro preživeli detinjstvo:

• Katerina Dorotea (28. decembar 1708. — 14. januar 1774).
• Vilhelm Fridman (22. novembar 1710. — 1. jul 1784).
• Karl Filip Emanuel (8. mart 1714. — 14. decembar 1788).
• Johan Gotfrid Bernard (11. maj 1715. — 27. maj 1739).

Marija je umrla 1720, a Bah se oženio Anom Magdalenom Vilke 1721. Imali su trinaestoro dece, od kojih je šestoro preživelo detinjstvo:

• Gotfrid Hajnrih (1724—63)
• Elizabeta Julijana Frederika (1726—81)
• Johan Kristof Fridrih (1732—95)
• Johan Kristijan (1735—82)
• Johana Karolina (1737—81)
• Regina Suzana (1742—1809)

Bah je bio skroman, pedantan, pobožan i velikodušan čovek koji se lepo odnosio prema svojim učenicima. Porodica Bah je bila poznata po gostoprimljivosti. Bahov biograf, Forkel, pominje: „Njegova društvenost i umetnička slava uticali su da mu je kuća retko kada bila bez gostiju“^[17]. S druge strane, umeo je biti prgav i ljutit, posebno prema lošim gazdama i lošim muzičarima. U svojoj dvadesetoj godini je u svađi povukao mač na kolegu, ali su ih drugi muzičari razdvojili^[17].

Istinski je uvažavao svoje velike savremenike. Nije uspeo da se sretne sa Hendlom kad je ovaj posećivao Nemačku i zbog toga je žalio celog života. Prepisivao je njegove kantate, Telemanove takođe, kao i dela mnogih savremenika i prethodnika.

Bah nije radio ništa za popularizaciju svojih kantata i pasija, i nije njegova zasluga što su one stigle do nas. Sam Bah nije bio svestan veličine i značaja svoga dela, kao ni toga da će postati simbol muzike svoje epohe. Kada je komponovao, Bah nije razmišljao o tome da li su horisti sposobni da otpevaju njegova dela, ni da li će ga pastva razumeti. Njegovo delo je duboko religiozno — stvarao je u slavu Boga. Neretko je ukrašavao svoje kompozicije sa „Samo Gospodu slava“ (Soli Deo Gloria) ili „Isuse, pomozi“ (Jesu Juva).

Četiri Bahova sina su i sami postali kompozitori (vidi galeriju). U svoje vreme su bili poznatiji od oca, koji je oko osamdeset godina posle smrti bio zaboravljen, malo poznat i izvođen.

• 
  Vilhelm Fridman Bah (1710—84)
• 
  Karl Filip Emanuel Bah (1714—88)
• 
  Johan Kristof Fridrih Bah (1732—95)
• 
  Johan Kristijan Bah (1735—82)

Znameniti učenici Johana Sebastijana su bili, pored sinova, Johan Ludvig Krebs i Johan Filip Kirnberger.

Bahov muzički stil je proizlazio iz njegove veštine stvaranja originalnih kontrapunkta i dosledne upotrebe motiva, zatim sklonosti za improvizaciju na instrumentima sa klavijaturom, i poznavanja muzičkih tradicija severne i južne Nemačke, Italije i Francuske. Nezaobilazna je i njegova odanost luteranskoj liturgijskoj muzici. Srećna okolnost da je u detinjstvu i mladosti imao pristupa partiturama i živim muzičarima doprinela je da Bah snažno razvije svoj talenat. Već je u dvadesetim godinama pokazivao sposobnost da organizuje svoje ideje u delima velikog i složenog formata, što je bio napredak u odnosu na Bukstehudeov model improvizovanih prelida i jednostavnih kontrapunkta. Prekretnica su za Baha bile godine 1713—14. kada je obimni repertoar italijanske muzike postao dostupan muzičarima na vajmarskom dvoru. Od tada, u Bahovoj muzici je primetna upotreba muzičkih formi i struktura preuzetih iz Italije (dramatične uvertire, jedinstvenije tretiranje muzičkih motiva, jasne melodijske konture).^[18]

Muzika se u vreme baroka zapisivala tako što bi kompozitor samo naznačio osnovnu konstrukciju dela, a zadatak interpretatora je bio da okiti ovaj muzički skelet i da ga razvije. Među evropskim muzičkim centrima postojale su velike razlike u tome kako se ovo pravilo primenjivalo. Bah se nalazio na jednom od ekstrema, tj. on je zapisivao skoro sve muzičke detalje, posebno u brzim stavovima. Ovo mu je verovatno pomagalo da kontroliše bogate kontrapunktske linije koje su mu bile omiljene, ali koje su ostavljale manje prostora za improvizaciju. Njegove muzičke fakture su gušće od onih kod Hendla i drugih savremenika koji bi, po potrebi, iz kompozicija uklanjali glasove. Bah je često pribegavao kratkim tonikalizacijama ili suptilnim istupanjima u druge tonalitete, naročito onom supertonike, u trajanju od svega nekoliko taktova, kako bi svojim delima dao specifičan karakter.

Sa druge strane, Bah je za razliku od savremenika često izostavljao navođenje instrumenata potrebnih za izvođenje (slučaj Umetnosti fuge i Muzičke žrtve).

Johan Sebastijan je bio pobožan vernik, što je u luteranskoj tradiciji značilo da je imao lični odnos sa Bogom. To je doprinelo da je veći deo njegovog repertoara posvećen duhovnoj muzici, najpre luteranskoj horskoj himni. Teološki odjeci vidljivi su i u njegovim delima; partita Sei Gegrüsset sastavljena je od teme i 11 varijacija, koja se može podeliti u dva dela od po šest delova, što odgovara luteranskoj propovedi zasnovanoj na ponavljanju, a može se tumačiti i kao simbol Hrista i 11 učenika. Bahove partiture su u tesnoj vezi s liturgijskim tekstom. Recimo, skokovi oktave simbolizuju raspon između zemlje i neba, a spori i ponavljani tonovi u kantati 106 simbolizuju Hristov teški uspon na Golgotu. Bahova publika se uglavnom sastojala iz konzervativnih, pobožnih ljudi koji su svakodnevno posećivali crkvu. Stoga u njegovim delima nema dramatičnih muzičkih inovacija. On je koristio poznate muzičke forme kojima je, dodavanjem složenih harmonija, udahnjivao novi život.

Bahov prvenstveni profesionalni cilj je bio da postane vrhunski orguljaš svoga vremena. Muzika za instrumente sa klavijaturom je uvek imala centralno mesto u njegovom opusu. Težio je da ovi instrumenti dobiju značaj veći od uloge kontinua u orkestru tako što je u svojim brojnim koncertima za čembalo, koje je verovatno sam svirao, unosio solistička mesta. Druga karakteristika Bahove muzike je unošenje virtuoznih pasaža u violinske i orguljaške melodije. Na majstorski način je kombinovao vokalnu i instrumentalnu muziku.

Kao pedagog, stvarao je zbirke dela koja istražuju umetničke i tehničke mogućnosti instrumenata i muzičkih žanrova. Najpoznatiji primer ovakvog dela su dve sveske Dobro temperovanog klavira, koje sadrže preludijume i fuge, razrađene korišćenjem različitih tehnika komponovanja u svakom durskom i molskom tonalitetu. Engleske i Francuske svite i partite iz ketenskog perioda sistematično se koriste raznovrsnom metrikom, kao i tonalitetima s povisilicama i snizilicama. Eksperimenti sa intervalima mogu se čuti u Goldberg varijacijama. U Umetnosti fuge predstavljena je zbirka tehnika komponovanja fuga.

Bahov opus se može podeliti na tri velika stilska perioda koje su obeležili stilovi aktuelnog doba i razvoj ličnog stila, gde su godine 1713. i 1739/1740. bile prelomne.^[19]

Prvi period, učenje i usavršavanje, trajao je od 1700. do 1713. Najznačajnije godine su bile one koje je Bah proveo u Vajmaru (1708—1713). Bah se u ovo doba koncentrisao na orgulje i klavijature, kao i na crkvene kantate. Njegova dela iz ovog perioda usvajaju uzore iz nemačke crkvene instrumentalne i vokalne muzike 17. i s početka 18. veka, kao i neke elemente muzike Freskobaldija i francuskih kompozitora 17. veka^[19].

Drugi period, period majstorstva, počinje 1713, u Vajmaru, i traje do 1740. kada je Bah u Lajpcigu. U ovo doba, pošto je već savladao i unapredio nemački muzički stil prethodnih epoha, Bah vrši sintezu karakteristika italijanske muzike s kraja 17. i početka 18. veka (melodijska jasnoća, ritmička dinamika) i nemačkog stila (trezvenost, kompleksna unutrašnja struktura), čime je stvorio originalni lični stil koji je primenio na sve značajne muzičke forme svoga vremena (osim opere). Osim izgradnje stila, period koji je proveo u Ketenu i Lajpcigu obeležio je vrhunac njegove tehničke virtuoznosti^[19].

Poslednji period Bahove muzike obeležen je objavljivanjem Vežbe za klavir br. 3 (Clavier-Übung III) 1739, i traje do njegove smrti 1750, u vreme kada je komponovao Umetnost fuge. U ovom delu svoga opusa Bah se posvećuje instrumentalnoj muzici, lični stil mu postaje još više kontrapunktski, a primećuju se i naznake tendencija savremenog doba^[19].

Ovo je lista Bahovih doprinosa muzičkoj teoriji^[20]:

• Fuge i kanoni (Umetnost fuge)
• Durski i molski tonalitet (Dobro temperovani klavir)
• Razvoj harmonije (Hromatska fantazija i fuga)
• Polifonija (solo dela za flautu, sonate i partite za solo violinu, svite za violončelo)
• Instrumentacija (Brandenburški koncerti)
• Različiti žanrovi instrumentalne i vokalne muzike (koristio je savremene žanrove arije, burleskne kantate, kancone do oratorijuma, skerca i simfonije)
• Stvarao je i male forme (Sveska dela za orgulje) i kolosalne kompozicije (Pasija po Mateju)
• Stil i retrospektiva kompozicionih tehnika (Misa u ha-molu)
• Muzički osećaj i emotivna izražajnost (crkvene kantate)

Za vreme Bahovog života njegove kompozicije nisu privlačile veliku pažnju u poređenju sa savremenicima Georgom Fridrihom Hendlom ili Georgom Filipom Telemanom. Širom Evrope bio je poznat kao vrhunski orguljaš, čembalista, i majstor za improvizacije. Osim toga, bio je na ceni kao štimer orgulja. Kao i mnogi muzičari svoga vremena, ponekad je dirigovao i svirao druge instrumente: violinu, violu.

Nakon smrti, njegova muzika je uglavnom zaboravljena. Bahova žena i sinovi su zaslužni da je ona zapisana i sačuvana. Profesionalni muzičari i kompozitori nikada nisu zaboravili na Baha. Njegovu muziku su cenili i njome se inspirisali Mocart i Betoven. Neka Bahova dela (violinske sonate, Dobro temperovani klavir) su korištena u muzičkoj pedagogiji.

Rašireno je mišljenje da je ponovnoj popularizaciji Bahovih dela najviše doprineo Feliks Mendelson Bartoldi kada je 1829. organizovao ponovno izvođenje Bahove „Pasije po Mateju“^[21]. Mendelson i Brams su i pre toga izvodili Bahov klavirski repertoar. Godine 1850. osnovano je „Bahovo udruženje“ (Bach-Gesellschaft), sa misijom sakupljanja i objavljivanja Bahovih dela^[22]. Krajem 19. i u 20. veku Bahova muzika je postala nezaobilazni deo programa svih muzičkih škola.

Bahovoj današnjoj slavi doprinosi činjenica da je njegov opus velikim delom sačuvan, što je redak slučaj kod baroknih kompozitora (Hendl je još jedan primer). Tu je, naravno, i tehnička i emotivna briljantnost melodija i harmonija koje su inspirisale generacije muzičara. Od 19. veka Bahova duhovna muzika je veoma cenjena u crkvenim krugovima.

Bah je napisao više od 1000 dela, među njima gotovo podjednak broj vokalnih i instrumentalnih kompozicija.

Bahove sačuvane vokalne kompozicije sastoje se iz 525 dela, od kojih su 482 sačuvana u celini^[23].

Komponovao je^[23]:

• 224 kantate
• 10 misa
• 7 moteta
• 2 završene pasije (od Pasije po Marku, BWV 247, očuvan je samo libreto, a Pasija po Luki, BWV 246, je apokrifna)
• 3 oratorijuma
• 188 korala
• 4 pesme (lieder)
• 1 kvodlibet
• 58 duhovnih napeva

Gotovo sva njegova vokalna dela su duhovna — samo 24 kantate, 4 pesme i 1 kvodlibet su profane melodije. Ovakva muzika ima snažnu tradiciju u nemačkoj luteranskoj crkvi.

Veliki deo svojih vokalnih dela komponovao je u Lajpcigu, između 1723. i 1741, kada je kao kantor komponovao kantate, pasije i motete za službu u pet velikih gradskih crkava, kao i za druge prilike, recimo sahrane.

Među Bahovim koralnim delima ima oko 170 koralnih prelida za orgulje. Bahova antologija „Mala knjiga o orguljama“ (Orgelbüchlein), koju je sakupio u Vajmaru i Ketenu, sadrži kratke koralne prelide namenjene muzičkoj pedagogiji. Knjižica se bavi podukom o pisnju korala, i vežbanju tehnike upravljanja pedalama na orguljama. Sakupljao je i pisao kratka dela koja su imala didaktičku namenu (Invencija u dva glasa, Simfonija u tri glasa, prva knjiga Dobro temperovanog klavira).

Bah u principu nije razlikovao duhovnu i svetovnu muziku, jer je smatrao da obe treba da veličaju Božiju slavu. Primer za ovo je upotreba istog teksta za duhovnu i svetovnu muziku, recimo u Misi u be molu, koju je ranije upotrebio u kantati u slavu Avgusta II Jakog, saksonskog vojvode i kralja Poljske.

Tokom boravka u Lajpcigu, sastavio je 3 sveske korala za orgulje. Svi kasniji Bahovi korali su većeg obima i manje intimni i subjektivni.

Od Bahovih instrumentalnih dela, sačuvano je 227 dela za orgulje, 189 za čembalo, 20 za solo instrumente, 16 za kamerni orkestar, 30 orkestarskih i 18 bez određenog instrumenta^[24]. Ukupno postoji 494 Bahovih kompletnih instrumentalnih kompozicija^[24]:

Za orgulje: 9 trio sonata za orgulje 26 prelida, tokata, fantazija i fuga za orgulje 10 fuga, fantazija i prelida za orgulje 1 vežba za pedale orgulja 1 pasakalja i fuga za orgulje 1 kancona, alabreva, arija i pastorala za orgulje 6 koncerata za solo orgulje korali za orgulje 3 koralne partite za orgulje 1 kanonska varijacija za orgulje Umetnost fuge (BWV 1080) — muzičko teorijsko delo

Za klavijature (čembalo): 30 invencija i simfonija za čembalo 6 engleskih svita 6 francuskih svita 6 partita Dobro temperovani klavir (1 i 2) 4 dua za čembalo 27 svita i partita za čembalo 3 menueta za čembalo 56 prelida, fantazija i fuga ili fugeta za čembalo 34 tokata, prelida i fuga za čembalo 4 sonate za čembalo 18 koncerata za solo čembalo 3 arije sa varijacijama 2 kapriča za čembalo Goldberg varijacije

Za solo instrumente: tri partite i sonate za solo violinu tri sonate za violu da gamba (viol) šest svita za violončelo partita u a molu za solo flautu 4 svite, 3 prelida i jedna fuga za lautu Orkestarska dela: simfonija u F duru 5 orkestarskih svita (uvertira) 6 Brandenburških koncerata 2 koncerta za violinu, 1 koncert za dve violine 37 kamernih sonata za dva i tri instrumenta Muzička žrtva (BWV 1079) — muzičko teorijsko delo

Muzika za orgulje u Nemačkoj u Bahovo doba imala je snažnu tradiciju zahvaljujući Bahovim prethodnicima — Pahelbelu, Bemu, Bukstehudeu i drugim kompozitorima, koji su svi uticali na njega. Sa mnogima od njih Bah se lično poznavao.

U svom životu Bah je prvenstveno bio poznat kao prvoklasni orguljaš i učitelj muzike, pa tek onda kao kompozitor muzike za ovaj instrument. Stvarao je i u tradicionalnim i u „slobodnim“ žanrovima svoga doba: prelidima, fantazijama, tokatama, i u strožim formama — koralni prelidi i fuge. U delima za orgulje Bah je sjedinio četiri različita muzička stila sa kojima se susreo u životu. To je bila muzika severnonemačkih kompozitora (Georg Bem, s kojim se Bah sreo u Lineburgu, i Ditrih Bukstehude u Libeku). Tu je i muzika kompozitora sa juga; Bah je prepisivao dela mnogih francuskih i italijanskih kompozitora da bi upoznao njihov muzički jezik. Kasnije je preradio nekoliko Vivaldijevih violinskih koncerata za orgulje. U doba svog najplodotvornijeg stvaralaštva za orgulje (1708—1714) Johan Sebastijan nije napisao samo mnogo prelida, fuga i tokata i fuga, već je stvorio i nedovršenu zbirku 46 kratkih koralnih prelida u kojoj je demonstrirao različite tehnike razvijanja koralnih tema. Posle odlaska iz Vajmara, Bah je manje pisao za orgulje, mada su neka od njegovih dela izuzetnog kvaliteta (6 trio-sonata, zbornik „Vežbe za klavir“ i 18 Lajpciških korala). Celog života Bah nije samo komponovao za orgulje, već se bavio i štimovanjem, instalacijom i proverom orgulja.

Bah je mnogo komponovao za čembalo, a neke od tih kompozicija su se izvodile i na klavikordu. Mnoga od ovih dela pokazuju strast za ilustrovanjem teorija kompozicije na enciklopedijski način.

• Dobro temperovani klavir, knjiga 1. i 2. (BWV 846—893). Svaka knjiga se sastoji od prelida i fuge u svakoj od 24 durske i molske skale. Ime dela se odnosi na sistem ravnomernog temperovanja (štimovanja) muzičkih instrumenata. Načini štimovanja pre Baha nisu omogućavali da melodija promeni više tonaliteta.^[25] Ovo delo su cenili docniji kompozitori, poput Hajdna, Mocarta i Betovena, zbog njegovog spektra tehnika kontrapunkta.
• Invencije i simfonije (BWV 772—801). Ovo su kratki dvodelni i trodelni kontrapunkti realizovani u širokom spektru muzičkih lestvica. Ova dela su bila namenjena pedagoškom radu.
• Tri zbirke plesnih svita: Engleske svite (BWV 806—811), Francuske svite (BWV 812—817) i Partite za klavijature (BWV 825—830). Svaka zbirka sadrži šest svita komponovanih po standardnom modelu (alemanda—kurant—sarabanda—(slobodan stav)—žiga). U Engleskim svitama dodat je prelid ispred alemande, i još jedan stav između sarabande i žige. Francuske svite nemaju prelid, ali imaju nekoliko stavova ispred sarabande i žige. Partitite dalje proširuju model složenim izborom stavova i mešovitim stavovima.
• Goldberg varijacije (BWV 988), jedna arija i 30 varijacija. Zbirka se odlikuje kompleksnom i nekonvencionalnom strukturom: varijacije se grade od bas linije arije, umesto od njene melodije, a muzički kanoni su skladno umetnuti.
• Razna dela, poput: Francuska uvertira (BWV 831), Hromatska fantazija i fuga (BWV 903) i Italijanski koncert (BWV 971).

Među Bahova manje poznata dela za klavijature spada sedam tokata (BWV 910—916), četiri dueta (BWV 802—805), sonate za klavijature (BWV 963—967), Šest malih prelida (BWV 933—938) i „Arija sa varijacijama na italijanski način“ (Aria variata alla maniera italiana, BWV 989).

Bah je pisao kako muziku za individualne instrumente, tako i za ansamble. Njegova dela za solo instrumente su: 6 sonata i partita za solo violinu (BWV 1001—1006), 6 svita za violončelo (BWV 1007—1012), i partita za solo flautu (BWV 1013). Ova dela mnogi smatraju za neke od najboljih Bahovih ostvarenja. Pored toga, Bah je napisao i nekoliko kompozicija za solo lautu. Pisao je i trio-sonate, sonate za solo flaute i violu da gamba uz pratnju kontinua, i veliki broj kanona i ričerkara bez oznake instrumenta za izvođenje. Najbolji primer ovakvih dela su ciklusi Umetnost fuge i Muzička žrtva.

Najpoznatije ostvarenje Bahove muzike za orkestar su Brandenburški koncerti. Oni su dobili ovo ime po tome što ih je Bah poslao grofu Kristijanu Ludvigu od Brandenburg-Šveda 1721. godine, sa namerom da dobije posao na grofovom dvoru što je ostao samo pokušaj. To su šest koncerata napisanih u žanru končerto groso. Ostala Bahova dela za orkestar uključuju dva violinska koncerta, koncert za 2 violine u de-molu (BWV 1043), i koncerti za jedan, dva, tri i četiri čembala. Neki eksperti smatraju da su ovi koncerti samo transkripcije starijih Bahovih, danas izgubljenih, dela. Pored koncerata, Bah je napisao i 4 orkestarske svite.

Bahov opus je organizovan po BWV brojevima, gde je BWV skraćenica od „Bach Werke Verzeichnis“ (oznaka Bahovih dela). Ovu danas uobičajenu sistematizaciju Bahovog opusa predložio je Volfgang Šmider 1950.

• BWV 1—222 kantate
• BWV 225—248 velika horska dela
• BWV 250—524 horska dela i svetovne pesme
• BWV 525—748 dela za orgulje
• BWV 772—994 druga dela za instrumente sa klavijaturom
• BWV 995—1000 dela za lautu
• BWV 1001—1040 kamerna muzika
• BWV 1040—1071 orkestarska muzika
• BWV 1072—1126 kanoni i fuge

Muzička forma	primer
Koncert	Koncert za čembalo BWV 1052
Prelid/fantazija/tokata i fuga	Prelid i fuga BWV 894
Tokata	Tokata BWV 916
Pasakalja	Pasakalja i fuga BWV 582
Sonata	Sonata BWV 527
Svita	Engleska svita BWV 806
Fantazija	Fantazija BWV 542
Prelid	Prelid BWV 846
Fuga	Fuga BWV 1025
Kanon	Kanon BWV 1074
Koral	Koral BWV 688
Kantata	Kantata sakra BWV 122
Oratorijum	Božićni oratorijum BWV 248
Misa	Luteranska misa BWV 234
Magnifikat	Magnifikat BWV 243
Pasija	Pasija po Mateju BWV 244
Partita	Partita BWV 828
Barokna simfonija	Simfonija BWV 787
Pesma (Lied)	Pesma BWV 508
Arija	Arija za glas i orkestar BWV 3
Recitativ	Recitativ hromatske fantazije i fuge BWV 903

• Kantate: BWV 4, BWV 9, BWV 21, BWV 78, BWV 106, BWV 140, BWV 136, BWV 198, BWV 146, BWV 177, BWV 127, BWV 35, BWV 51, BWV 56, BWV 82, BWV 198 (tužna oda), BWV 201, BWV 205, BWV 208, BWV 211, BWV 212;
• Pasija po Jovanu, BWV 245;
• Pasija po Mateju, BWV 244;
• Misa u ha-molu, BWV 232;
• Božićni oratorijum, BWV 248;
• Magnifikat, BWV 243;
• Moteti, BWV 225—231;
• Tokata i fuga u de-molu, BWV 565, i drugi prelidi, fuge i fantazije: BWV 534, 538, 541, 542, 543, 544, 545, 546, 548;
• Pasakalja i fuga u ce-molu, BWV 582;
• Goldberg varijacije, BWV 988;
• Šest partita za čembalo, BWV 825—830;
• Invencije i simfonije, BWV 772—801;
  • Invencije, BWV 772
  • Simfonija, BWV 787
• 6 engleskih svita, BWV 806—811;
• 6 francuskih svita, BWV 812—817;
• Dobro temperovani klavir, BWV 846—893;
  • Prelid broj 1, BWV 846
• Hromatska fantazija i fuga, BWV 903;
• Italijanski koncert, BWV 971;
• Sonate i partite za solo violinu, BWV 1001—1006;
• Svite za violončelo, BWV 1007—1012;
• Sonate za flautu, BWV 1013, BWV 1020, BWV 1030—1035;
• Šest Brandenburških koncerata, BWV 1046—1051;
• Tri violinska koncerta, BWV 1041, BWV 1042, BWV 1043;
• Koncerti za čembalo, BWV 1052—1065;
• Svite za orkestar, BWV 1066—1070;
• Muzička žrtva, BWV 1079;
• Umetnost fuge, BWV 1080;

•  Tokata i fuga u de molu (pomoć·info)

•  prvi deo (pomoć·info)

•  prvi deo (pomoć·info)

•  1. (Allegro) (pomoć·info)

•  1. refren (pomoć·info)
•  2. recitativ (pomoć·info)

Po Bahu je nazvan asteroid 1814 Bah, otkriven 1931.

Tri Bahove kompozicije su snimljene na zlatnoj fonografskoj ploči koju je sonda Vojadžer odnela u svemir 1977.^[26] Skupa sa drugim kompozicijama sa ove ploče, Bahova muzika je izabrana da predstavlja kulturu ljudske civilizacije.

Njegov značajan doprinos klasičnoj muzici iskoristio je Daglas Hofštater za prikazivanje filozofije u knjizi „Gedel, Ešer, Bah — večna zlatna pletenica“ iz 1979.

Korali BWV 1090—1120, pronađeni su 1985. u Haleu.^[27]

Još jedna Bahova vokalna arija je pronađena 2005. i zavedena u katalog dela pod oznakom BWV 1127.^[28]

Godine 2008. u Berlinu je izvršena rekonstrukcija izgleda Bahovog lica koristeći računarsko modelovanje.^{[traži se izvor]}

• 
• 
• 
• 
• 

• Slava samo Bogu: Život J. S. Baha
• Biografija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2012)
• Članak o Bahu iz Enciklopedije britanika 1911.
• Internet stranica posvećena Bahu
• Bahov arhiv u Lajpcigu
• Bibliografija na internetu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. oktobar 2004)
• Bahovo obrazovanje i karijera
• Kantate J. S. Baha
• Snimak izvođenja Dobro temperovanog klavira
• Bahove partiture
• Dvoglasne invencije i druge klavirske partiture (pdf, midi)
• Tabulature za lautu
• Tekstovi svih Bahovih vokalnih dela