Спиноизам

Спиноизам или спинозизам јест монистички филозофски систем Баруха Спинозе који дефинише "Бога" као јединствену самодовољну супстанцу, с обзиром на то да су материје и мисли такви атрибути. Спиноза о свом поимању Бога говори у првој књизи своје Етике.

Супстанција

Да бисмо разумели Спинозино виђење Бога, прво је битно да разумемо шта он подразумева под супстанцијом. Одговор на то Спиноза даје већ на самом почетку Етике. Супстанција је оно што у себи јесте и помоћу себе се схвата.^[1] Слободно бисмо могли констатовати да је супстанција оно самодовољно, што ни од чега другог не зависи. Ово на неки начин имплицира чињеницу да постоји само једна супстанција, а не више њих. Међутим, то ћемо, заједно са Спинозом, доказати тек касније. Даље се наводи: „Супстанција је по природи ранија него њена стања.“^[2] Стања о којима овде говоримо Спиноза назива модусима супстанције. То је сасвим логично - да оно што потиче од супстанције мора да следи тек након ње саме. Ако смо утврдили да супстанција претходи модусима, онда треба да утврдимо какав је однос две супстанције. Две супстанције се могу упоредити само ако су исте природе. Када кажемо да су оне исте природе, то значи да оне имају исте атрибуте.^[3] Ако смо констатовали да је супстанција самодовољна, односно независна од било чега другог, да ли онда могу да постоје две супстанције? Могу под условом да су оне различите природе. То би значило да ће једна од ове две супстанције бити самодовољна, док друга неће. Ако ова друга није самодовољна, то аутоматски негира суштину ње као супстанције. Закључак до којег долазимо: постоји само једна супстанција.^[4]

Спинозин став, да постоји само једна супстанција, драстично је другачији од ставова својих претходника. То ће му омогућити и да развије једно потпуно другачије поимање Бога, од онога како је Он био разумеван у схоластичкој науци.^[5] Најпре, та разлика се огледа у томе што се Бог у схоластици тумачио као духовно биће, потпуно одвојено од материје, и на основу тога му се приписивала бесмртност и нераспадљивост. Око начина на који је Бог могао да створи материјалну природу, било је различитих мишљења. Али готово се велика већина мислилаца средњег века слагала у томе да је Бог нешто одвојено од материје. Ако пак постоји материјална супстанција поред саме божанске, онда то битно одступа од Спинозиног става да постоји само једна супстанција. Наиме, ако постоји само једна супстанција, то директно значи да она није произведена од стране друге супстанције. Она је производ саме себе, односно сама је себи узрок.

Још једна веома битна особина коју Спиноза придаје супстанцији јесте „постојање“.^[6] То би значило да је супстанцији нужно да постоји, јер је то у њеној суштини.^[7] Такав закључак можемо извести из саме оне чињенице да је супстанција самодовољна, односно да њој није потребно ништа друго да би постојала. А и сама чињеница да је она једна једина супстанција већ нужно указује на то да она мора да постоји, јер без ње ништа друго не постоји. Опет, ако је она једина супстанција која постоји, да ли је она ограничена нечим? Спиноза у другој дефиницији коју наводи каже: „Коначном у својој врсти назива се она ствар која може бити ограничена другом ствари исте природе.“^[8] Рекли смо да две супстанције исте природе не могу да постоје. То онда указује на чињеницу да ова једна постојећа супстанција није ограничена другом супстанцијом. Једини закључак до кога долазимо јесте да је супстанција бесконачна. Коплстон каже: „И пошто нам филозофија каже да је највиша стварност бесконачна, та стварност мора садржавати целокупно бивствовање унутар себе. Бог не може бити нешто одвојено од света.“^[9] Након свих података које смо сакупили да је супстанција: једна, бесконачна, самодовољна, вечна итд., није претерано тешко доћи до закључка да је супстанција сам Бог.^[10]

Атрибути супстанције

Ако смо утврдили да је супстанција нека једнина, одакле онда множина коју ми видимо око себе? Спиноза то објашњава атрибутима супстанције. „Под атрибутом разумем оно што разум опажа на супстанцији, као да сачињава њену суштину.“^[11] Ови атрибути јесу начини на који се супстанција појављује. Они су, за разлику од саме супстанције која је једна, множина. Из саме дефиниције атрибута видимо да се супстанција сама по себи не опажа, односно да ју разум не опажа. Ту бисмо могли сврстати и наш (људски) разум који „не види“ супстанцију, већ само њене модусе и атрибуте. Разлог за то је тај што ми, као модуси супстанције, немамо довољну моћ да природу видимо као Једну, већ као множину. Само је Бог „способан“ да свет види као једнину. „Далеко, дакле, од тога да би било бесмислено придавати једној супстанцији више атрибута, - у природи доиста ништа није јасније него да свако биће мора бити схваћено под неким атрибутом.“^[12] „Нужним начином постоји Бог, или супстанција која се састоји из бескрајно много атрибута, од којих сваки изражава вечну и бескрајну суштину.“^[13] Из претходно наведеног можемо да видимо да се савршенство Бога, као што смо рекли, огледа у његовом јединству. При том свет овакав какав ми познајемо се огледа у његовим атрибутима. Рећи да се Бог јавља многоструко, би у Спинозином случају било погрешно. Пре бисмо могли рећи да се нама чини да се он ја��ља многоструко, јер и ми сами смо само модуси те једне супстанције, односно Бога.

Сама чињеница да супстанција јесте једна, али нам се ипак чини да се јавља многоструко, може да нас збуни. Спиноза износи један веома интересантан доказ у прилог томе.^[14] Наиме, супстанција може да створи, односно да делује само на оно што је исте природе као и она. Ако су атрибути супстанције исте природе као и она, то би значило да су и сами ти атрибути бескрајни, самодовољни итд. Али онда би у том случају и сами атрибути постали супстанције. Ако пак, са друге стране, претпоставимо да атрибути супстанције немају ништа са самом природом супстанције, осим што су њени „делови“, онда бисмо дошли до закључка да је супстанција састављена из различити атрибута односно „делова“, што опет нарушава њену суштину. Дакле ни то не може бити случај. „Апсолутно бескрајна супстанција је недељива.“^[15] Начин на који бисмо могли да замислимо ову супстанцију је следећи: Замислимо Бога, односно супстанцију као једну криву линију која нема ни почетак ни крај. Разлог зашто ову линију приказујемо као криву, а не праву, јесте тај што из аспекта „простих бића“, односно модуса супстанције, Бог није нешто једнолично, једнако, већ различито и променљиво. Ми као модуси супстанције нисмо у могућности да Бога видимо као Једно, па на конту тога, сматрам да крива линија боље презентује наше поимање Бога од праве линије. Ако би ова линија имала почетак и крај (на пример тачка А и тачка Б), у том случају она не би била бесконачна. Пошто она нема ни почетак ни крај, то по логици значи да је она бесконачна. Чувени антички мислилац Зенон из Елеје, изнео је један парадокс, према коме се линија може поделити у бесконачно много делова.^[16] Он је до тог закључка дошао методом половине, односно од сваког пола опет пола. То би било могуће да је ова линија имала свој почетак и крај. То је због тога што линију одређене дужине можемо да поделимо на пола. Линију бесконачне дужине не можемо поделити никако, јер она нема мере! Упроштено речено, пола од бесконачно јесте бесконачно, што је апсурдно. Дакле, оно што је бесконачно то је недељиво, једно. Ова линија, коју смо приказали јесте Бог односно супстанција, а читавом њеном дужином, простиру се њени атрибути.

Референце

^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 3. ; „Дефиниција III: Под супстанцијом разумем оно што у себи јесте и помоћу себе се схвата; то јест оно чијем појму није потребан појам друге ствари, од кога мора бити образован.“
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 4
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 3. ; „Дефиниција IV: Под атрибутом разумем оно што разум опажа на супстанцији, као да сачињава њену суштину.“
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 5.
^ Коплстон, Ф. „Историја филозофије“ IV. Од Декарта до Лајбница, БИГЗ, Београд, 1995, стр. 226.; „Спиноза се одвојио и од схоластичара и од Декарта. На пример, у филозофији Томе Аквинског дух не полази од Бога, већ од објеката чулног искуства, и кроз рефлексију тих објеката успиње се до афирмације Божијег постојања. Отуда, уколико је посреди филозофска метода, Бог није први у реду идеја, иако је онтолошки први или први у реду природе. Слично томе, Декарт полази од Цогито ерго сум, а не од Бога. (...) Спиноза, међутим, одбацује декартов и схоластички истраживачки поступак. Божанска супстанција мора да се посматра као прва и у онтолошком реду и у реду идеја.“
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983,. стр 7; „Природи супстанције припада постојање“.
^ Једну сличну идеју имао је и Декарт: „Још више ће о томе бити увјерен, ако узме у обзир, да у себи не налази идеју ничег другог, у којој би опазио да је на исти начин укључен нужни битак. Из тога ће наиме разабрати, да ту идеју најсавршенијег бића није створио он сам и да она не показује неку химеричну природу, неко истиниту и непроменљиву, која мора постојати, јер је у њој укључен нужни битак.“ (Декарт, Р., „Основи филозофије“, I део, Матица хрватска, Загреб, 1951, стр. 70.)
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983,. стр. 3.
^ Коплстон, Ф. „Историја филозофије“ IV. Од Декарта до Лајбница, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 221.
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 15; „Сем Бога, никаква супстанција не може ни да постоји, ни да се замисли.“
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 3.
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 10.
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 11.
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 13; Читав овај доказ је наведен под поставком XII.
^ Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 14.
^ Реч је о парадоксу дихотомије. „Кретање је немогуће јер „оно што је у покрету мора прво прећи пола пута прије него што стигне до циља“. (Аристотел, Физика VI:9, 239б10)

[1] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 3. ; „Дефиниција III: Под супстанцијом разумем оно што у себи јесте и помоћу себе се схвата; то јест оно чијем појму није потребан појам друге ствари, од кога мора бити образован.“

[2] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 4

[3] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 3. ; „Дефиниција IV: Под атрибутом разумем оно што разум опажа на супстанцији, као да сачињава њену суштину.“

[4] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 5.

[5] Коплстон, Ф. „Историја филозофије“ IV. Од Декарта до Лајбница, БИГЗ, Београд, 1995, стр. 226.; „Спиноза се одвојио и од схоластичара и од Декарта. На пример, у филозофији Томе Аквинског дух не полази од Бога, већ од објеката чулног искуства, и кроз рефлексију тих објеката успиње се до афирмације Божијег постојања. Отуда, уколико је посреди филозофска метода, Бог није први у реду идеја, иако је онтолошки први или први у реду природе. Слично томе, Декарт полази од Цогито ерго сум, а не од Бога. (...) Спиноза, међутим, одбацује декартов и схоластички истраживачки поступак. Божанска супстанција мора да се посматра као прва и у онтолошком реду и у реду идеја.“

[6] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983,. стр 7; „Природи супстанције припада постојање“.

[7] Једну сличну идеју имао је и Декарт: „Још више ће о томе бити увјерен, ако узме у обзир, да у себи не налази идеју ничег другог, у којој би опазио да је на исти начин укључен нужни битак. Из тога ће наиме разабрати, да ту идеју најсавршенијег бића није створио он сам и да она не показује неку химеричну природу, неко истиниту и непроменљиву, која мора постојати, јер је у њој укључен нужни битак.“ (Декарт, Р., „Основи филозофије“, I део, Матица хрватска, Загреб, 1951, стр. 70.)

[8] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983,. стр. 3.

[9] Коплстон, Ф. „Историја филозофије“ IV. Од Декарта до Лајбница, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 221.

[10] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 15; „Сем Бога, никаква супстанција не може ни да постоји, ни да се замисли.“

[11] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 3.

[12] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 10.

[13] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 11.

[14] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 13; Читав овај доказ је наведен под поставком XII.

[15] Спиноза, Барух де, „Етика“ , БИГЗ, Београд, 1983, стр. 14.

[16] Реч је о парадоксу дихотомије. „Кретање је немогуће јер „оно што је у покрету мора прво прећи пола пута прије него што стигне до циља“. (Аристотел, Физика VI:9, 239б10)

[1]