Имуносупресив

Имуносупресивни лекови делују у фази индукције имунолошког одговора, смањујући пролиферацију лимфоцита.^[1] Неки такође инхибишу ефекторну фазу.

Лекови који се користе у циљу имуносупресије^[2] грубо се могу поделити на агенсе који:

• инхибирају стварање или дејство интерлеукина-2, нпр. циклоспорин, такролимус
• инхибирају експресију гена за цитокине, нпр. кортикостероиди
• инхибирају синрезу пурина и пиримидина, нпр. азатиоприн, микофенолат, мофетил
• блокирају молекуле на површини Т ћелија који су укључени у процес сигнализације, нпр. моноклонска антитела

Имуносупресиви имају три главне намене^[3]:

• да супримирају одбацивање трансплантираног органа и ткива (бубрег, коштана срж, срце, јетра, и др),
• да супримирају реакцију графта против домаћина при трансплантацији коштане сржи,
• да лече различита стања која нису у потпуности објашњена, а за која се верује да у својој патогенези имају важну аутоимуну компонентну: идиопатска тромбоцитопенијска пурпура, неке форме хемолитичке анемије, неке форме гломерулонефритиса, мијастенија гравис, системски лупус еритематосус, реуматоидни артритис, псоријаза и улцерозни колитис.

При трансплантацији органа или коштане сржи, циклоспорин се обично комбинује са гликокортикоидом, цитотоксичним леком или антилимфоцитним имуноглобулином. Због тога што нарушавају имуни одговор, носе ризик ослабљеног одговора на инфекцију и могу олакшати појаву малигнитета. Међутим, однос између ових нежељених ефеката и потентности у превенцији одбацивања графта варира међу различитим лековима.

• Имуносупресија

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).