Портал:СФРЈ/Јосип Броз Тито

Јосип Броз Тито (Кумровец, 7. мај 1892 — Љубљана, 4. мај 1980), револуционар и државник, лидер Савеза комуниста Југославије од 1937. до 1980. и председник СФР Југославије од 1953. до 1980. године, маршал Југославије.

Као млади браварски радник, 1910. године је постао члан Савеза металских радника и члан Социјалдемократске странке. Након тога је отишао на одслужење војног рока, а након избијања Првог светског рата 1914. године био је послат на фронт. Због антиратних ставова био је затваран у Петроворадинској тврђави, а 1915. је послат на руски фронт, где је на Карпатима био рањен и заробљен. Током заробљеништва на Уралу је дошао у додир са бољшевичком литературом и после Фебруарске револуције се повезао са једном групом радника. За време Октобарске револуције, 1918. године у Омску се прикључио Црвеној гарди, а 1920. године је постао члан југословенске секције при Руској комунистичкој партији.

Након повратка у Југославију, радио је као механичар у Загребу, Великом Тројству, Краљевици, Смедеревској Паланци и другим местима. Политички се активирао у Комунистичкој партији Југославије, а почетком 1928. године био је изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца и секретара Градског комитета КПЈ у Загребу. Августа 1928. је био ухапшен и као „комунистички терориста“ осуђен на пет година затвора. По изласку из затвора, јула 1934. је отишао у Беч, где је укључен у ЦК КПЈ и тада је узео псеудоним „Тито“. Током 1935. је боравио у Москви и радио у Коминтерни, где се служио псеудонимом „Валтер“. Крајем 1936. се вратио у Југославију и радио на јачању КПЈ. Током 1937. је радио на формирању КП Хрватске и КП Словеније у оквиру КПЈ, а крајем исте године је био именован за генералног секретара КПЈ. Октобра 1940. на Петој земаљској конференцији формирао је ново руководство КПЈ.

После окупације Југославије, 1941. године прешао је из Загреба у Београд и одатле руководио оружаним устанком. Када је на територији западне Србије формирана слободна територија, прешао је тамо и одатле непосредно руководио партизанским јединицама. Након Прве непријатељске офанзиве и пада Ужичке републике, крајем 1941. заједно са главнином партизанских снага се повукао у Санџак, а потом у Босну, где су формиране прве партизанске бригаде. У лето 1942. заједно са главнином партизанских јединица прешао је у западну Босну, где је створена велика ослобођена територија, на којој је одржано Прво заседање АВНОЈ-а. После веома тешких битака на Неретви и Сутјесци, током 1943. године, поново се вратио у западну Босну, где је одржано Друго заседање АВНОЈ-а, на коме су ударени темељи Нове Југославије. Веома вештом политиком Тито је успео да привуче пажњу западних Савезника, а пре свега Енглеза, који су потом ускратили помоћ генералу Михаиловићу, кога је подржавала избегличка влада и сву помоћ усмерили ка партизанском покрету. Након неуспешног немачког десанта на Дрвар, маја 1944. године прешао је на острво Вис, а одатле је у августу отишао у Напуљ где се сусрео са Винстоном Черчилом, британским премијером који му је дао гаранције да западни Савезници неће интервенисати у Југославије. Септембра исте године је отишао у Москву, где се сусрео са Стаљином, од кога је добио војну помоћ. Одмах по ослобођења Београда, 1944. дошао је у Београд одакле је руководио завршним операцијама за ослобођење земље.

Из Другог светског рата Тито је изашао као признати државник и антифашистички вођа и као једини врховни командант који је лично предводио своје борце и у једној борби, јуна 1943. био рањен. Након ослобођења земље, нашао се на челу нове Владе, а на првим изборима његова листа је добила већину што му је омогућило да новембра 1945. године укине монархију и прогласи републику. Такође успео је да маргинализује предратне грађанске политичаре и уклони их из политичког живота. У првим послератним годинама, када су све земље источног блока постајале економски и политички зависне од Совјетског Савеза, Тито је покушао да води самосталну политику, која је инсистирала на државној и економској самосталности Југославије од СССР. Оваква његова политика је у Москви била протумачена као непослушност и довела је до веома оштрог сукоба са Стаљином, јуна 1948. године.

У тренутку сукоба са Стаљином, наступио је најтежи период Титове владавине, јер је Југославија остала изолована између истока и запада. Својом вештом политиком успео је да добије наклоност запада, а пре свега САД. Иако је 1955. године нормализовао односе са СССР, наставио је да води неутралну политику. Стварајући познанства са лидерима земаља Трећег света, а пре свега Индије и Египта, успео је да око себе окупи групу земаља – углавном афричких и азијских и 1961. године их уједини у Покрет несврстаних, који се залагао за смиривање тензија између Варшавског и НАТО пакта и политику неприпадања блоковима.

У плану унутрашње политике Тито се после разлаза са СССР одрекао совјетског модела социјализма и иницирао увођење радничког самоуправљања, које је имало за циљ да спречи бирократизацију једнопартијског система. Каснијих година, како је Југославија све више економски сарађивала са западом, вршено је више привредних и политичких реформи, које су имале за циљ слабљење државног централизма и увођење елемената тржишне привреде. Након Брионског пленума, 1966. године Тито се определио за давање већих надлежности републикама на рачун федерације, што је озваничено Уставом из 1974. године. Маја 1974. године Скупштина СФРЈ изабрала га је за доживотног председника Републике, а на Десетом конгресу СКЈ, исте године је био изабран за доживотног председника Савеза комуниста Југоскавије.

Умро је 4. маја 1980. године у Љубљани, а сахрањен је 8. маја у Кући цвећа у Београду. Његовој сахрани присуствовало је 209 делегација из 127 земаља света, као и 700.000 грађана. Носилац је великог броја југословенских и страних одликовања, међу којима су и три Ордена народног хероја.

Људи се враћају натраг, у хисторију свога народа, почињу по њој да чепркају и заборављају на будући развитак наше социјалистичке заједнице као цјелине. Ниједна наша република, сама за себе, не би била ништа, да нисмо сви заједно. Јачајући и убудуће наше јединство, ми морамо стварати своју, југославенску социјалистичку хисторију, не дирајући у национално право појединих република да гаје своје традиције, и то не на штету већ у интересу читаве заједнице. То је наш пут, то ми хоћемо, а не разбијање нашег јединства. Ми не мислимо, као разни грађански елементи који се нису слили са социјалистичком мишљу у нашем развитку и који утичу и на неке комунисте, да треба да се враћамо на стари пут...

Рачунајте на нас

У име свих нас из педесет и неке за заклетву Титу ја спево сам стих. Не спомињем прошлост ни битке далеке, јер рођен сам тек после њих. Ал' живот пред нама још битака скрива и прети нам, прети к'о дубоки вир. И знам ��а нас чека још сто офанзива јер морамо чувати мир: Рачунајте на нас. Ал' негде у нама је битака плам и кажем вам шта добро знам: Рачунајте на нас... (одломак)

Породица Броз Пелагија Белоусова Херта Хас Даворјанка Пауновић Зденка Јованка Броз Мишо Броз Титоизам Раскол Тито-Стаљин Инострана путовања Маршал Југославије Титова смрт и сахрана Списак страних делегација на сахрани Кућа цвећа Акција 88 садница Кумровец Огулински процес Бомбашки процес Музеј Југославије Брод „Галеб“ Плави воз Дан младости Друже Тито ми ти се кунемо Уз маршала Тита пас Лукс 1550 Тито Скулптура Тито