Корисник:СмирнофЛеарy/радови

РСК МиГ
Врста	Акционарско друштво
Основано	8. децембар 1939.
Седиште	Русија, Москва
Руководиоци	Артјом Микојан и Михаил Гурјевич (оснивачи)
Производи	Борбени и лаки цивилни авиони.
Веб-сајт	www.migavia.ru

Руска корпорација за градњу авиона МиГ или РСК МиГ (рус. Российская самолетостроительная корпорация МиГ) је акционарско друштво које се бави производњом војних, а пре свега ловачких борбених авиона. Раније се „биро за конструкције“ са седиштем у Москви бавио само пројектовањем авиона, док је данас део Миг корпорације која окупља више компанија способних за самосталну производњу са комплетним процесом, комбинујући све аспекте па и маркетинг, одржавање и ремонт ваздухоплова марке МиГ. Основали су је Артјом Микојан и Михаил Гурјевич 1939. године указом владе у Москви и конструкционог бироа на чијем је челу био Николај Поликарпов, а била је позната под именима „Конструкторски биро за нове конструкције 155“ и „Микојан“.

Од 1938. године почиње изузетна и плодоносна сарадња Артјома Микојана и Михаила Гурјевича. За 26 година успешне сарадње они су заједно конструисали преко 50 прототипова авиона, од чега је до повлачења Гурјевича 1964. год, у серијску производњу ушло 9 авиона, са преко 28 подсеријских и верзија које су касније имале велики број модификација и различитих усавршавања. Тако је нпр. авион МиГ-21, колико је познато, имао пет различитих прототипова да би се добила читава гама верзија једноседа и двоседа авиона МиГ-21. Пројектована су и два војна транспортно-путничка авиона, која нису ушла у серијску производњу. Конструкторски биро МиГ је пројектовао велики број наменских авиона (Е-33, Е-66, Е-266 итд.) за постизање светских рекорда по свим летним карактеристикама. Међу врхунским достигнућима овог конструкторског тандема вероватно је МиГ-21 постигао највећи успех и донео бироу највећу славу. То је авион који је у наоружању имало близу 50 земаља света и произведен је у већем броју примерака од било којег другог ловачког авиона у свету. Та непосредна сарадња и тимски рад су трајали све до 1964. године, када се Михаил Гурјевич повукао због болести. Микојан је великодушно, после повлачења Гурјевича, своје пројекте и даље називао заједничким именом МиГ. Микојан је умро у Москви 9. децембра 1970. године, а Михаил Гурјевич 21. новембра 1976. у Москви. Након Микојанове смрти, конструкторски биро је наставио да ради под руководством Бељакова, а нови Мигови настављају и даље да се пројектују и производе ^[1].

У циљу обнове ваздухопловне индустрије у Русији, Влада Руске Федерације се одлучила на корак уједињења шест највећих руских произвођача авиона под један кров, како би се избегла непотребна конкуренција између произвођача и удружили њихови инжењерски и производни капацитети. МиГ је од 2006. године у власништву новоосноване холдинг компаније у чијем је власништву 100% акција МиГ-а, док је компанија под директним патронатом Кремља са планираним буџетом од 10 милиарди долара. Уједињена авио-производна корпорација поред МиГ-а обједињује Сухој, Тупољев, Иркут, Иљушин и Јаковљев ^[2].

Од 11. јануара 2009. године, генерални директор МиГ-а је Михаил Погосјан са задатком формирања оперативне јединице за борбене авионе унутар Уједињене авио-производне корпорације. У овој јединици поред МиГ-а постављена је и компанија Сухој ^[3].

• Корпоративни центар (управа, маркетинг, продаја и оперативно-експлатициона подршка).
• Инжењерски центар - ОКБ А. И. Микојан (развој и пројектовање).
• Производни центар (серијска производња у 3 производна комплекса).
• Центар за оперативна испитивања у лету - А. В. Федотов.

Компаније у власништу МиГ-а или компаније у којима МиГ има удела:

• ОАО Црвени Октобар (рус. ОАО Красный Октябрь) - Компанија за производњу млазних мотора.
• ОАО ММП Чернишев - компанија са седиштем у Москви.
• ОАО Климов - компанија са седиштем у Санкт Петербургу.
• ОАО НТП Авиатест - компанија са седиштем у Ростову на Дону.

Сам конструкцони биро Миг, је институционално део веће „корпорације за градњу авиона МИГ“. Цела корпорација запошљава око 15000 људи, од којих 2500 ради у бироу за конструкције. Од свог формирања почетком Другог светског рата, биро је био укључен у израду око 250 различитих пројеката авиона, од којих је 120 ушло у фазу изградње. У то време, његов главни производни погон у Москви је изградио више од 15000 авиона. На почетку 21. века, највише је Мигових борбених авиона, са учешћем око 20 % бораца на свету, што је више авиона у служби од било којег другог произвођача. Компанија такође има додатни производни погон у Луховици. Док, Миг и Сукхој равномерно деле руско тржиште борбених авиона, али су тешка времена 1990-их приморала произвођаче да се окрену енергичном маркетингу у иностранству у земљама Блиског Истока, Јужне Азије, Африке и источне Европе и да скромно диверсификује у цивилном тржишту путничких авиона ^[4].

Компанија је почела са радом 1939, када је совјетски лидер Јосиф Стаљин издао наредбу за формирање одељења по узору на конструкторски биро истакнутог конструктора авијације Николаја Н. Поликарпова у Москви, како би се развио борбени ловачки авион. Одлучено је да овај биро води инжењер Артјом Микојан, који је заузврат тражио да му заменик буде блиски колега Михаил Гуревич. Ова два човека комплементарних способности и личности ће остати заједно и сарађивати на већини најбитнијих пројектата реализованих током њихових врло успешних каријера. Њихов први рад је био авион И-200 са једним мотором. Овај висински пресретач, који је први пут полетео 1940. године је на крају носио ознаку Миг-1 (По иницијалима конструктора Микојана и Гуревича). Ускоро следи унапређена верзија под ознаком Миг-3. Током 1942. године одељење је реорганизовано у независан конструкторски биро са фабриком за производњу авиона у Москви и под ознаком Конструкторски биро за нове конструкције 155 или ОКБ-155.

Године 1939. Микојан и Гурјевич добијају сопствени конструкторски биро познат под скраћеницом ОКБ 155 и имају налог, да пројектују лаки ловац-пресретач за велике висине. Радни назив пројекта је био И-200, из којег је настао први заједнички авион Микојана и Гурјевича МиГ-1 који је полетео 1939. године. Авион је имао Микулинов мотор АМ-35А са 12 цилиндара, који је на висини од 6.000 метара развијао снагу од око 1630 kW. Серијска произвадња је почела почетком 1940. године, пре завршетка испитивања прототипа, због ратне ситуације. У то време је авион МиГ-1 по максималној брзини (648 km/h), по плафону лета и наоружању, био знатно изнад осталих ловаца у свету. Због недовољне стабилности по дубини и због недовољне покретљивости - авион је модификован у МиГ-3. Тако је до 1942. године произведено 4322 ловца МиГ-1 и МиГ-3. Не треба заборавити ни чињеницу, да су једино ова два авиона током рата серијски производена у Совјетском Савезу. До појаве МиГ-5 израђен је велики број прототипова различитих модела: И-211 (Е), И-220 (А), И-221 (А), И-221 (2А), И-222 (3А), И-224 (4А), И-225 (СА) и др. Прототип И-225 (СА) је на висини од 10000 метара развијао брзину од 726 km/h, док је И-224 (4А) достигао плафон лета од 14000 метара. Стручњаци су били изненађени овим достигнућима. Развој у пројектовању и производњи авиона је напредавао великом динамиком. Достигнућа од јуче су буквално сутрадан била премашена. На свим овим моделима су побољшавана многа техничка решења, посебно по питању погонске групе, перформанси лета и наоружања ^[1].

Будући да Немачка није вршила много стратешких бомбардовања против Совјетског Савеза током Другог светског рата, мало је Мигових пресретачких авиона било примењено у рату у својој примарној улози, а конструкциони биро добија на значају, величини и утицају тек у послератном периоду. Коришћењем технологије заплењене од немаца после рата, Микојан и Гуревич су произвели први совјетски млазни ловац, Миг-9, који је први пут полетео 1946.

Током Хладног рата, ОКБ-155 развио неке од најцењенијих совјетских млазних ловачких авиона. Од средине 1940-их до касних 1950-их створен је Миг-15 (који је шокирао западне силе током [[Корејски рат| производи ="Britanika"></ref>.

Биро је претрпео промену руководства 1960 и 70-тих година. Гуревич се повукао 1964, а Микојан је умро 1970 када га је наследио његов заменик Ростислава А. Бељаков. Бељаковом је радио у Мигу од 1941, а био је лични избор Артјома Микојана за наследника. Са њим на челу, организација, која у 1978. преименована у част Микојана, произвела је неколико нових борбених авиона за Совјетски Савез. Међу њима су Миг-29 пресретачки и нападачки авион и Миг-31 ловац-пресретач за све временске услове, који је први пут полетео у 1970-их. У касним 1980-им формални назив бироа је промењен у АНПК А. И. Микојана (Авијацијски и научни комплекс А. И. Микојан), иако је и даље познат као МИГ.

Након распада Совјетског Савеза 1991, компанија, као и многа друга бивша совјетска предузећа задужена за одбрану земље, је репрограмирала своје операције. Године 1995. Влада Руске Федерације успостављена МАПО-Миг (Московска авио-производна организација Миг), комбинујући производне погоне авиона са самим конструкционим бироом. Наредне године руски председник Борис Јељцин оснива гигант ВПК МАПО, који консолидује 12 великих авио компанија, укључујући МАПО-Миг, у јединствену целину која би се могла фокусирати на већи број делатности, на истраживање и развој, производња и маркетинг авиона, мотора, авиоелектроничких система и других производа. У касним деведесетим МАПО-Миг је оптужен за скандал везан за финансијске малверзације и у жестокој конкуренцији са Сухојем дошло је до великих отпуштања и оставке неколико главних конструктора. Године 1999, као део опште реструктукције од стране руске владе МАПО-Миг је поново преименован, овај пут у Руска корпорација за градњу авиона МиГ или РСК Миг.

Како би опстало у изузетно напетој пост-комунистичкој економији, предузеће се окренуло углавном за извоз и продају модернизоване верзије авиона МиГ-29. Упркос недостатку интереса владе, он је наставио да развија напредне концепте борбених авиона, укључујући 1.42 вишенаменски ловац пете генерације. Такође познат као 1.44И, авион који је имао свој први лет 2000. године ^[4].

У свом веку постојања организација је променила неколико назива ^[5]:

• Експериментално конструкторско одељење завода бр.1 (Москва, 8. децембар 1939.)
  (рус. Опытно-конструкторский отдел (ОКО) завода №1)
• Експериментално конструкторско одељење завода бр.1 (Кујбишев, октобар 1941.)
• Конструкторски биро за нове конструкције 155 или ОКБ 155 (од марта 1942.)
  (рус. опытно-конструкторское бюро)
• ММЗ „Зенит“ (од 1966.)
• ММЗ „Зенит“ са именом А. И Микојана (од 1971.)
• ММЗ им. А. И Микојана (од 1978.)
• АНПК МиГ (90-их година.)
• РСК МиГ (од децембра 1999.)

Материјал за Микојана - it:Mikoyan Gurevich, fr:Mikoyan-Gourevitch, ru:МиГ (компания) - структура компаније данас.

^{[6] [7] [8] [9]}

Списак авиона конструкционог бироа МиГ ^[10][11][12].

• 
  Авион са стреластим крилом МиГ-19. Први масовно произвођен совјетски надзвучни борбени авион.
• 
  Авион МиГ-21 ваздухопловства Војске Србије на аеромитингу 13. септембра 2009. год, на аеродрому Батајница.
• 
  Авион МиГ-23 МЛД са променљивим углом стреле.
• 
  Авион МиГ-25 руског ваздухопловства.
• 
  Авион МиГ-29 УБ.

SmirnofLeary/радови на Викимедијиној остави.

• Артјом Микојан
• Михаил Гурјевич
• Сухој
• МиГ-15
• МиГ-17
• МиГ-23
• МиГ-29

• (језик: руски) Званична интернет презентација произвођача МиГ.
• (језик: енглески) Презентација компаније МиГ на енглеском језику.
• Боје за шаблон за навигацију: