Standardni mandarinski jezik

standardni mandarinski
普通話 / 普通话 Pǔtōnghuà 國語 / 国语 Guóyǔ 華語 / 华语 Huáyǔ 現代標準漢語 / 现代标准汉语 Xiàndài Biāozhǔn Hànyǔ
Države	Narodna Republika Kina, Republika Kina, Singapur
Broj govornika	700 miliona
Porodica	sino-tibetanski sintički kineski mandarinski pekinški dijalekt standardni mandarinski
Službeni status
Zvaničan	Službeni jezik Narodne Republike Kine, Republike Kine, Singapura
Reguliše	U N. R. Kini: Komitet za rad na književnom i govornom jeziku[1] U Republici Kini: Nacionalni odbor jezika U Singapuru: Savet za promovisanje mandarinskog
Jezički kodovi
ISO 639-1	nema
ISO 639-2
ISO 639-3	–
Pažnja: Ova strana možda sadrži IPA fonetske simbole u unikodu.

Standardni mandarinski jezik je službeni kineski govorni jezik koji se koristi u kontinentalnoj Kini i Tajvanu, i jedan je od četiri službena jezika u Singapuru.

Fonologija standardnog mandarinskog jezika se zasniva na mandarinskom dijalektu koji se govori u Pekingu i delom, na brojnim kineskim dijalektima koji se govori širom severne i jugozapadne Kine.

Vokabular je uglavnom izvučen iz ovog dijalekta. Gramatika je standardizovana na osnovu modernih književnih dela napisanih u domaćem kineskom jeziku, što u praksi sledi istu tradiciju mandarinskog dijalekta sa nekim izuzecima. Kao rezultat toga, standardni mandarinski jezik se najčešće naziva mandarinski u neakademskoj, svakodnevnoj upotrebi. Međutim, lingvisti koriste naziv mandarinski samo kada govore o celom jeziku.

Standardni mandarinski jezik je službeno poznat:

• u kontinentalnoj Kini, Hong Kongu i Makau kao putunhua^[2] (Šablon:Jez-kin-tupb^[3])
• u Tajvanu, (i nezvanično u Hong Kongu) kao guoju ili kvok-ju (Šablon:Jez-kin-tupb)
• u Maleziji i Singapuru kao huaju (Šablon:Jez-kin-tupb)

U ostalim delovima sveta, ta tri imena se koriste različito.

Naziv guoju je službeno priznat 1909. godine, kada je dinastija Ćing izabrala standardni mandarinski za „nacionalni jezik“. Naziv putunhua takođe ima dugu, iako neslužbenu, istoriju. Korišten je već 1906. godine u spisima Džu Vensjunga (朱文熊) da razlikuje moderni standardni jezik od klasičnog kineskog jezika i kineskih dijalekata.

Za neke lingviste od ranog 20-tog veka, putunhua ili „zajednički jezik“, se razlikuje od guoju-a ili „nacionalnog jezika“. Prvi je nacionalni dijalekat ili jezik, dok je drugi bio pravni standard. Temeljem zajedničkog razumevanja u to vreme, ta dva jezika su u stvari bila dosta različita. Guoju je shvaćen kao formalni kineski dijalekat, koji je bio blizu klasičnog kineskog jezika. Sa druge strane, putunhua je shvaćen kao „zajednički govor modernog čovjeka“, koji je bio govorni jezik usvojen kao nacionalna lingva franka za obične upotrebe. Upotreba pojma putunhua od levo-naslonjenih intelektualaca kao što su Ću Ćubaj i Lu Sjin su uticali na vladu Narodne Republike Kine, da usvoji taj pojam za opisivanje standardnog mandarinskog jezika 1956. godine. Prije toga, vlada je koristila te pojme zamenljivo.^[4] Upotreba pojma „Hanju“ ili jezik Han narodnosti, Sovjetski Savez daje sliku na kinesku etničku politiku o Kini koji je zamišljen kao jedan narod sa više nacionalnosti, i Hanju je jezik većinske narodnosti Han.

Termin huaju, ili „jezik kineskog naroda“, originalno je značio „kineski jezik“, i koristili su ga prekomorske zajednice za razlikovanje kineskih dijalekti prema stranim jezicima. Vremenom, želja da se uvede standardizacija raznolikih kineskih jezika korišten u tim zajednicama je dovelo do usvajanja naziva „huaju“ koje se odnosi na standardni mandarinski jezik. Taj naziv takođe izbjegava da odabira stranu između alternativnih naziva putunhua i guoju, koja su dobili politička značenja kada su se njihove upotrebe podelile na političke linije između Narodne Republike Kine i Republike Kine. To takođe najčešće uključuje pojam da mandarinski jezik nije nacionalni ili zajednički jezik u područjima u kojima Kinezi žive u inostranstvu.

Kineski jezici su uvek imali dijalekte. Prestižni dijalekti su uvek postojali, i lingva franka su uvijek bila potrebna. Konfučije, na primjer, koristi jajan (kin. 雅言, pinjin: yǎyán), ili „elegantni govor“, nego neknjiževni regionalni dijalekat, za tekst tijekom Han dinastije i odnosio se na tongju (kin. 通语, pinjin: tōngyǔ), ili „zajednički jezik“.

Dinastija Ming (1368-1644) i dinastija Ćing (1644-1912) je počela koristiti termin guanhua (kin. 官话, pinjin: guānhuà), ili „službeni govor“, koje se odnosi na govor koji je bio korišten u sudovima i dvoru. Izraz „mandarinski“ dolazi direktno od Portugalaca. Riječ mandarin je prvi put korišten za ime kineskih birokratskih službenika (tj., Mandarin), jer su Portugalci, pod zabludom da sanskritska riječ (mantri ili mentri) koja je korištena u cijeloj Aziji za označavanje „službenu“ imao neke veze sa portugalskom riječ „mandar“ (da narediš nekome da učiniti nešto), promatrajući da su svi ovi službenici „izdavali naređenja“, izabrali da ih nazivaju mandarini. Od ovoga, Portugalci su odmah počeli zvati ove posebne jezike, koji su ti službenici govorili među sobom (na primjer, "Guanhua") „jezik Mandarina“ ili jednostavno „mandarinski jezik“. Činjenica da je Guanhua, do određene mjere, jedan umetni jezik, na temelju skupa konvencije (koja je, u raznim mandarinskim dijalektima za gramatika i smisao, i određene dijalekte imperijalnog suda za svoj govor), je upravo što ga čini takvim odgovarajući termin za moderni standardni kineski jezik (mandarinski i raznih dijalekta za gramatiku i značenja), te njihov pekinški izgovor.

Čini se da je tijekom ranih dijela tog perioda, standard zasnovan na mandarinski nanđinški dijalekat, ali kasnije na pekinški dijalekt i postaje sve uticajniji, unatoč mješavina službenika i običnih ljudi koje govore različitih dijalekta u glavnom gradu, Pekingu. U 17-tom vijeku, poglavari su postavili Ortoepijne akademije (kin. 正音書院, pinjin: Zhèngyīn Shūyuàn) u pokušaju da se izgovor standardizuje na pekinški dijalekt. Ali ovi pokušaj je imao mali uspjeh. Čak je krajem 19-og vijeka, car imao poteškoća u razumevanju nekih svojih ministara u dvoru, koji nisu uvek pratiti bilo koji standardni dijalekt. Čak i ranog 20-tog vijeka, položaj nanđinškog mandarinskog dijalekta je bio viši nego pekinški dijalekt za neke u dvoru i standard Kineski poštanski sistem romanizacije postavljen 1906. godine je imao mnogo pravopisa sa elementima nanđinškog dijalekta.^[5] Ipak, 1909. godine, dinastija Ćing je osnovala pekinški dijalekt kao guoju (kin. 国语, pinjin: guóyǔ), ili „nacionalni jezik“.

Nakon što je Republika Kina osnovana 1912. godine, bilo je više uspjeha u promicanju zajedničkog narodnog jezika. A Komisija za Ujedinjenje Imenica se sastala sa delegatima iz cijele zemlje. To je bilo prvi pokušaj da se uvedu standardni dijalekt sa elementima iz regionalnih dijalekata. Ali, to je bio procenjeno da će se to teško unaprediti, i u 1924. godini ovaj pokušaj je bio napušten i pekinški dijalekt je postao glavni dijalekt standardnog nacionalnog izgovora, obzirom na status koji je taj prestižni dijalekt imao u Ćing dinastiji. Elementi ostalih dijalekta i dalje postoji u standardnom jeziku, ali kao retkost.

Narodna Republika Kina osnovana 1949. godine, nastavila je napor. U 1955. godini, naziv guoju (guóyǔ) je zamenjen putunhua (kin. 普通话, pinjin: pǔtōnghuà), ili „zajednički govor“. (Za razliku, naziv guoju i dalje koristi Republika Kina koje posle poraza u Kineskom građanskom ratu 1949. godine, imala teritoriju Tajvana, Peskadoresa, Kinmena, Ostrvo Matsua, i još manjih ostrva. Od tada, standardi koji se koriste u Narodnoj Republici Kini i Tajvanu su se malo odvajali, posebno kod novijih vokabularnih pojmova, i malo u izgovoru.

Na nastupu 20-og vijeka, mnoge duboke promjene u standardnom mandarinskom jeziku su se videle. Mnoge formalne, uljudne i ponizne reči koje su bile u upotrebi u carskoj Kini su gotovo u cjelosti nestali u svakodnevnom razgovoru u savremenom standardom mandarinskom jeziku, kao što su đian (贱, jiàn, „moj ponizan“) i gui (贵, guì, „vaše časno“).

Ministra za obrazovno odeljenje u Narodnoj Republici Kini je definisao naziv putunhua u oktobru 1955. godine ovakvo: „putunhua je zajednički govorni jezik y modernoj Han grupi, lingva franka svih etničkih skupina u zemlji. Standardni izgovor za putunhua se temelji na pekinškom dijalektu, putunhua se temelji na sjeverni dijalekt [tj. mandarinski dijalekt], i gramatička pravila su modelirane na dijalektima koji se koriste u modernoj kineskoj književnoj klasici.“^[6]

U obe zemlje Narodnoj Republici Kini i Tajvanu, korištenje standardnog mandarinskog jezika kao medij instrukcija u obrazovnom sustavu, i u medijima je doprinelo širenju standardnog mandarinskog jezika. Kao rezultat toga, standardni mandarinski jezik se sada govori tečno kod većina ljudi u kontinentalnoj Kini i Tajvanu.

U Hong Kongu i Makaou, koji su sada posebne administrativne regije Narodne Republike Kine, standardni kantonski jezik je glavni jezik kod većine stanovništva, zbog istorijskih i jezičnih razloga. Nakon prenosa suvereniteta Hong Konga od Britanije i predaje Makaoa od Portugala, standardni mandarinski jezik je postao da bude samo malo više razumljen (ali još uvek nije široko korišten), te se koristi od strane vlade da te dve teritorije komuniciraju sa centralnom vladom Narodne Republike Kine. Međutim, kantonski jezik ostaje službeni jezik vlade Hong Konga i Makaoa kad ne komunicira sa kontinentalnom Kinom.

Standardizovana fonologija standardnog mandarinskog jezika je objašnjena u nastavku. Reprodukcija široko varira među govornicima, i svi (uključujući i nacionalne vođe) nehotice uvode elemente njihovih vlastitih maternih narečja. Suprotno, televizijski i radio spikeri su izabrani za govor za njihove tačne i „neutralne“ akcente.

Sledeći je popis suglasnika standardnog mandarinskog jezika, koji su pretstavljeni u Međunarodnoj fonetskoj alfabeti (IPA):

	Bilabijalni		Labio- dentalni		Alveolarni		Retro­fleksni		Alveolo- palatalni		Velarni
Nazali	m				n						ŋ
Plozivi	p	pʰ			t	tʰ					k	kʰ
Afrikativi					ts	tsʰ	ʈʂ	ʈʂʰ	tɕ	tɕʰ
Frikativi			f		s		ʂ	(ʐ)1	ɕ		x
Aproksimanti					l		ɻ1		j	ɥ	w

Svi osim /ŋ/ se pojavljuju kao prvi glas sloga (kao „inicijali“), dok samo /n/, /ŋ/, i /ɻ/ se pojavljuju kao završetak sloga.

1. /ɻ/ je često transkripcovan kao [ʐ] (zvučni retrofleksni frikativ). Ovo predstavlja varijacija u izgovoru među različitim govornicima, nego dve različite foneme.
2. [m] i [ŋ] su u komplementarnoj distribuciji, prvi nađen samo kao prvi glas sloga i zadnji samo kao završetak sloga.

Što se tradicionalno zove retrofleks nisu prave fonetske retrofleksne artikulacije. Ovi suglasnici su zapravo, ravni apikalni postalveolarni, i time se razlikuju od obe palatoalveolarne i (prave) retrofleksne suglasnike.^[7]

Alveolo palatalni suglasnici [tɕ tɕʰ ɕ] su u komplementarnoj distribuciji (vidi minimalni par) sa alveolarnim suglasnicima [ts tsʰ s], retrofleksnim suglasnicima [tʂ tʂʰ ʂ] i velarnim suglasnicima [k kʰ x], od kojih oni istorijski proizilaze. Kao rezultat toga, lingvisti vole da svrstaju [tɕ tɕʰ ɕ] kao alofone od ostale tri serije. Jejl i Vejd-Džajls latinizacije uglavnom tretiraju palatalne suglasnike kao alofone retrofleksnih suglasnika. Tongjong pinjin ih uglavnom tretira kao alofone alveolarnih (nadzubnih) suglasnika, i kineska brajeva azbuka ih tretira kao alofone velarnih suglasnika (zadnjonepčana).

[tɕ tɕʰ ɕ] može biti izgovoren kao [tsj tsʰj sj], koji je karakterističan govor mladih žena, ali i nekih muškarca. Ovo se obično smatra donekle ženstveno i može se smatrati podstandardno.

Prazni inicijali, pisani kao apostrof u sredini pinjin reči, najčešće se realizuje kao [ɰ], ali [n], [ŋ], [ɣ], i [ʔ] su česti unestandardnim dijalektima mandarinskog.

Druge odgovarajuće tablice:

• Pinjina
• Džujina
• Gvoji Romadziha

Mandarinski jezik ima oko 6 samoglasnika. Fonetički, sledeći glasovi koji se mogu izdvojiti:

• [a], u sekvencijama [a], [ia], [ua], [ai], [uai], [an], [uan], [au], [iau], [aŋ], [iaŋ], [uaŋ].
• [e], u [ie], [ye], [ei], [uei].
• [ɛ], u [iɛn], [yɛn] (i uskličnik [ɛ]).
• [o], u [uo], [ou], [iou].
• [ɔ], (i uskličnik [ɔ]).
• [ə], u [ən], [uən], [əŋ], [uəŋ].
• [ɤ], u [ɤ].
• [ɹ̩], kao golo jezgro sloga [ɹ̩], [uprkos transkripcije, nije zapravo slogovni frikativ] koji se samo pojavljuje nakon alveolarnog šuštavca; ponekad izgovoren kao[ɨ].
• [ɻ̩], kao golo jezgro sloga [ɻ̩], koji se samo pojavljuje nakon retroflensnih šuštavca; ponekad izgovoren kao [ɨ].
• [i], u [i], [in], [iŋ].
• [ʊ], u [ʊŋ], [iʊŋ].
• [u], u [u].
• [y], u [y], [yn].

Ovo pokazuje četrnaest različitih samoglasnika. Uz vrlo konzervativnim standardima, ovo predstavlja sistem od osam fonema: /a/ ([a ~ ɑ]), /e/ ([e ~ ɛ]), /o/ ([o ~ ɔ]), /ə/ ([ə ~ ɤ]), /ɨ/ ([ɹ̩ ~ ɻ̩]), /i/ ([i]), /u/ ([ʊ ~ u]), i /y/ ([y]). Međutim, srednji samoglasnici /e/, /o/, i /ə/ su u komplementarnoj distribuciji, i stoga tretirani kao jedan fonem /ə/. Izuzeci su goli samoglasnici [ɛ] i [ɔ], koji služe samo kao uzvik i mogu se tretirati kao van osnognog sistema, gde proističe sistem sa 6 samoglasnika.

Bilo bi moguće da se spoje /ɨ/ i /i/, koji su istorijski povezani, jer su oni takođe u komplementarnoj distribuciji, pod uslovom da serija alveolo-palatalnih i retrofneksnih sugnasnika nisu sami spojeni. Rezultat je sistem od pet samoglasnika /a/, /ə/, /i/, /u/ i /y/.

Mandarinski slogovi imaju maksimalni oblik CGVC^T, gde prvi C je početni suglasnik; G je jedan od prelaznih glasova (glajdova) /j w ɥ/; V je samoglasnik (ili dvoglas); grugi C zadnji glas sloga, /n ŋ ɻ/ (ako dvoglasi ou, ai su raščlanjeni kao V) ili /n ŋ ɻ j w/ (ako nisu); i ^T je ton.

Ne računajući tonske razlike ili rotički zadnji glas sloga, ima 35 finala u mandarinskom jeziku. Oni se mogu videti:

• Pinjin
• Džujin
• Gvoji Romadzi

Tabele važećih početnih i završnih kombinacija može se videti na stranicama:

• Pinjin tabela
• Džujin tabela

Glavni članak: Erhua

Standardni mandarinski jezik takođe koristi rotički suglasnik, /ɻ/. Ova upotreba je jedinstveno svojstvo standardnog mandarinskog, ostali dijalekti nemaju ovaj zvuk. U kineskom, ovo svojstvo se zove Erhua. Ima dva slučaja u kojem se koristi:

1. U malom broju reči, kao što je 二 (èr, „dva“), 耳 (ěr, „uvo“), itd. Sve ove reli su izgovorene [ɑɻ] bez ikakvog početnog suglasnika.
2. Kao imenični sufiks -兒/-儿 (-r). Sufiks se spaja sa finalom, i regularne ali složene promene se dešavaju kao rezultat.

Final „r“ (pinjin: r) mora da se razlikuje od retrofleksnog suglasnika pisan <ri> u pinjinu i [ʐ] u IPA-u. Rečenica: „我女兒入醫院/我女儿入医院“ (Wǒ nǚ'ér rù yīyuàn, „Moja ćerka je ušla u bolnicu“) ima prvi r izgovoren sa relativno labavim jezikom, gde drugo /r/ podrazumeva aktivna retrakcija jezika i kontakt sa vrhom usta.

U drugim dijalektima mandarinskog, rotički suglasnik je ponekad zamenjen sa drugim slogom, kao što je li, u rečima gde pokazuju mesta. Na primer, 這兒/这儿 (zhèr, „ovde“) i 那兒/那儿 (nàr, „onde“) postaju 這裡/这里 (zhèli) i 那裡/那里 (nàli), odnosno.

Do pre nekoliko vekova, neke mandarinske kineske reči su počinjali sa redosledom zvuka „ki-“ ili „gi-“ (Vejd-Džajls: "k'i-" i "ki-"). Ovo se promenili u zadnja dva ili tri veka na „ći-“ i „đi-“, različitih vremenima u različitim oblastima, ali ne u dijalektu koji se koristio u carskom dvoru Mandžurske dinastije. Zato pojedine evropske transkripcije kineskih imena sadrže „ki-“. Primjeri su: Peking za „Beiđing“, „Fukien“ za Fuđen.

Mandarinski, kao i svi kineski dijalekti, je tonski jezik. To znači da se tonovi, baš kao i suglasnici i samoglasnici, koriste kako bi se razlikovale reči jedne od drugih. Mnogi stranci imaju poteškoće da razumu tonove svakog lika, ali tačan zvučni izgovor je bitan za razumevanje jer postoji ogroman broj reči u jeziku koji se razlikuje samo po tonu (tj. su minimalni parovi sa obzirom na ton). Sljedeća su 4 tona u standardnom mandarinskom jeziku:

Tonovi

Naziv tona	Jin ping	Jang ping	Šang	Ću
Broj tona	1	2	3	4
Pinjin dijakritik	ā	á	ǎ	à
Kontura tona	˥ (55)	˧˥ (35)	˩, ˨˩˦ (1, 214)	˥˩ (51)
IPA dijakritik	á	ǎ	à, á̀́	â

1. Prvi ton, ili visoki ton, ravni ton ili visok ravan ton^[3] (|-

|colspan="3" class="boilerplate metadata" style="line-height:10pt; padding:0.5em;"| Pažnja: Ova stranica možda sadrži IPA fonetske simbole u unikodu. ):

1. jedan neprekidan visok zvuk, kao da bi pjevao umjesto govorio.

2. Drugi ton, ili uzlazni ton^[3] (|-

|colspan="3" class="boilerplate metadata" style="line-height:10pt; padding:0.5em;"| Pažnja: Ova stranica možda sadrži IPA fonetske simbole u unikodu. ), ili lingvističko, visoko-uzlazni ton:

1. je zvuk koji se diže od srednjeg-tona na visoki.

2. Treći ton, ili niskosilazno-uzlazni ton ili silazno-uzlazni ton^[3] (kin. 上聲/上声, pinjin: shǎngshēng ili shàngshēng, bukvanlo „ton koji se penje“):

   ton koji se spušta pa se diže.

3. Četvrti ton, ili visoko-silazni ton ili silazni ton^[3] (|-

|colspan="3" class="boilerplate metadata" style="line-height:10pt; padding:0.5em;"| Pažnja: Ova stranica možda sadrži IPA fonetske simbole u unikodu. ):

1. značajni oštar pad sa visokog na niski stepen, te je kraći ton.

 Slog „ma“, izgovoren y četiri glavna tona^?/i

Također se zove peti ton ili nulti ton (|- |colspan="3" class="boilerplate metadata" style="line-height:10pt; padding:0.5em;"| Pažnja: Ova stranica možda sadrži IPA fonetske simbole u unikodu. ), neutralni ton se ponekad smatra kao nedostatak tona. On obično dolazi na kraju riječi ili izraza, te je proglašen u lak i kratki način. Neutralni ton ima veliki broj visina. Njegova visina gotovo u cjelosti ovisi na ton u slogi koji ga prethodi. Situacija je dodatno komplicirana po iznosu dijalektične varijacije povezane sa njim, u nekim krajevima, osobito u Tajvanu, neutralni ton je relativno rijedak.

Unatoč brojnim primjerima „minimalnih parova“ (na primjer: 要是 i 钥匙, yàoshì „ako“ i yàoshi „ključ“, odnosno), on je ponekad opisan kao nešto drugo nego punopravni ton zbog tehničkih razloga: naime neki lingvisti mislite da je to jedan od rezultata „raznošenja“, tona na prethodnom slogu. Ova ideja je privlačna, intuitivno, jer bez nje, neutralni ton zahtijeva relativno složen tonski sandi pravila da se razume; štoviše, on bi trebao imati 4 odvojene visine, po jedan za svaku od četiri tona koji bi mogao prethoditi ga. Međutim, teorija „raznošenja“ nepotpuno opisiva neutralni ton, posebno u sekvenciji gde se više od jedne neutralne tonske sloge nalaze y susjedu^[8].

Sljedeće su iz pekinškog dijalekta^[9]. Ostali dijalekti mogu biti malo drukčiji.

Realizacija neutralnog tona

Ton prvog sloga	Visina neutralnog tona	Primjer	Pinjin	Srpsko značenje
1 ˥	˨ (2)	玻璃 (˥.˨)	bōli	staklo
2 ˧˥	˧ (3)	伯伯 (˧˥.˧)	bóbo	ujak
3 ˨˩	˦ (4)	喇叭 (˨˩.˦)	lǎba	rog
4 ˥˩	˩ (1)	兔子 (˥˩.˩)	tùzi	zec

Izgovor takođe ovisi o kontekstu u skladu sa pravilima tonskih sandi ^[10]. Najistaknutijih fenomen ovog tipa je kada postoje dva trećinska tona u neposrednoj sekvenciji, u kojem slučaju prva od njih promjeni se na uzlazni ton, drugi ton. U književnosti, ova kontura se često naziva dvo-trećinski ton ili pola-trećinska tona, iako uopšteno, u standardnom mandarinskom, „dvo-trećinski ton“ je isti kao i drugi ton. Ako postoje tri trećeg tona u seriji, tonski sandi pravila postaju složeniji, i ovise o granicama riječi, naglasku, i dijalektnim varijacijama.

1. Kada postoje dva 3. tona (˨˩˦) za redom, prvi slog postaje 2. ton (˧˥), a drugi slog postaje pola-3. tona (˨˩).

   primjer: 老鼠 (lǎoshǔ) postaje [lao˧˥ʂu˨˩]

2. Kada postoje tri 3. tona u redu, stvari postaju malo više komplicirana.

   Ako je prva reč dva sloga, a druga reč jedan slog, prva dva sloga postaju 2. tonovi, a zadnji slog ostaje 3. ton:

   primjer: 保管好 (bǎoguǎn hǎo) postaje [pao˧˥kuan˧˥xao˨˩˦]

   Ako je prva reč jedan slog, a druga reč dva sloga, prvi slog postaje pola-3. tona (˨˩), drugi slog postaje 2. ton, i posljednji slog ostaje 3. ton:

   primjer: 老保管 (lǎo bǎoguǎn) postaje [lao˨˩pao˧˥kuan˨˩˦]

3. Ako je 3. tonski slog praćen ne 3-ćim tonskim slogom, prvi slog postaje pola 3-ćeg tona:

   primjer: 美妙 (měimiào) postaje [mei˨˩miao˥˩]

„一“ (yī) i „不“ (bù) imaju posebna pravila koja se ne primjenjuju na drugim kineskim znakovima:

1. Kada je ispred 4-tog tonskog sloga „一“ postaje 2. ton.

   primjer: 一定 (yīdìng) postaje [i˧˥tiŋ˥˩]

2. Kada je ispred ne 4-tog tonskog sloga „一“ postaje 4. ton.

   primjer: (1. ton): 一天 (yītiān → yìtiān [i˥˩tʰiɛn˥˥])

   primjer: (2. ton): 一年 (yīnián → yìnián [i˥˩niɛn˧˥])

   primjer: (3. ton): 一起 (yīqǐ → yìqǐ [i˥˩tɕʰi˨˩˦])

3. Kada „一“ pada između dvije riječi on postaje neutralni ton.

   primjer: 看一看 (kànyīkàn) postaje kànyikàn.

4. Kada se broji sekvencijalno, i za sve druge situacije, „一“ zadržava svoju korijensku ton vrijednost 1. tona. Ovo uključuje kada 一 se koristini na kraju višesložne reči (bez obzira na prvi ton sledeće reči), i kada je 一 odmah posle bilo koje cifre, uključujući i drugi 一. Stoga 一 takođe zadržava korensku ton vrednost 1. tona u oba sloga reči „一一“. Međutim, ovo ne uključuje situacije gde 一一 je dio duže reči kao 一一对应 ili 一一如命 (ovo su izgovorene yìyíduìyìng i yíyìrúmìng, ali su pisane yīyīduìyìng i yīyīrúmìng). Reč 不一一 (koja znači „neću ići u detalje“) je izgovorena drukčije zavisi ot toga dali govornici tumače je da sadrži 一一 kao sastavnu reč.
5. Kada 一 je dio kardinalnog broja on je izgovoren kao 4. ton kada je prije 千 ili 百, ali u rednom broje on je izgovoren kao 1. ton u ovom kontekstu.
6. „不“ postaje 2. ton samo kada slijedi slog 4. tona.

   primjer: 不是 (bùshì) postaje [pu˧˥ʂ˥˩]

7. Kada „不“ dolazi između dvije reči, on gubi svoj ton (postaje neutralni ton).

   primjer: 是不是 (shìbùshì) postaje shìbushì

V = Neartikulisan početni suglasnik
L = sonantni početni suglasnik
V+ = Artikulisan početni suglasnik (nije sonant)

Srednji kineski ton

Ping (平)

Šang (上)

Ću (去)

Ru (入)

Srednji kineski početni suglasnik

V-

L

V+

V-

L

V+

V-

L

V+

V-

L

V+

Naziv srednjeg kineskog tona

Jin ping (陰平, 1)

Jang ping (陽平, 2)

Šang (上, 3)

Ću (去, 4)

preraspodeljenja bez figura

do ćua

do jang pinga

Oblik srednjeg kineskog tona

55

35

214

51

do 51

do 35

Ako dva morfema od složenice ne mogu se rasporediti gramatikom, onda red tih dva se obično određuje tonom — Jin ping (1), Jang ping (2), Šang (3), Ću (4), i Ru, koji je ton krajneg zapornika koji je već nestao. Ispod su nege složenice koje prikazuje ovo pravilo. Tonovi su prikazani u zagradama, i R označuje Ru.

左右 (34)
南北 (2R)
輕重 (14)
貧富 (24)
凹凸 (1R)
喜怒 (34)
哀樂 (1R)
生死 (13)
死活 (3R)
陰陽 (12)
明暗 (24)
毀譽 (34)
褒貶 (13)
離合 (2R)

Od službenog gledišta, standardni mandarinski služi u svrhu lingve franke—način da govornici nekoliko međusobno nerazumljivih jezika Han Kineza, kao i kineskih manjina, da međusobno komuniciraju. Sam naziv putunhua, ili „zajednički govor“, ojačava ovu ideju. U praksi, međutim, zato što je standardni mandarinski jezik „javna“ lingva franka, drugi jezici ili dijalekti, Hana i ostalih, pokazali su znakove gubljenja govornika od standardnog mandarinskog jezika, koja je velika žalost pojedinih lokalnih kulturnih zagovornika.

U Tajvanu gvoju (nacionalni jezik) nastavlja da bude zvanični termin za standardni mandarinski. Termin gvoju retko se koristi u kontinentalnoj Kini, jer proglašavajući standard na bazi pekinškog dijalekta za narodni jezik bi se smatralo nepravedno drugim kineskim dijalektima i etničkim manjinama. Termin putunhua (zajednički govor), naprotiv, podrazumeva ništa više od pojma lingve franke. Međutim, izraz gvoju koristi se među mnogim starijim kontinentalnim Kinezima, i isto tako je uobičajeno u kineskim zajednicama SAD, čak i među kontinentalnicima. Neki u Tajvanu, a posebno pristalice tajvanske nezavisnosti, stavljaju prigovor izrazu gvoju da se odnosi na standardni mandarinski, na osnovu toga što „nacija“ koja se odnosi na ime jezika je Kina i Tajvan je ili treba da bude nezavisan. Oni vole da se odnose na mandarinski jezik sa izrazima „pekinški dijalekt“ ili „džongven“ (kinesko pismo). Kao i sa mnogim stvarima politike Tajvana, neki podržavaju taj naziv za upravo iste razloge na koje drugi se protive.

U decembru 2004, prva anketa upotreba jezika u Narodnoj Republici Kini je otkrila da samo 53% svog stanovništva, oko 700 miliona ljudi, mogu da komuniciraju u standardnom mandarinskom jeziku.^[11] Sa brzim razvojem Kine, kineski narod ostavlja svoje seoske zavičaje za gradove zbog zaposlenja ili mogućnosti studiranja, i zbog toga ispit za procenu mandarinskog nivoa (普通话水平测试) je postao veoma popularan. Većina diplomiranih studenta uzmu ovaj ispit pre nego što traže posao. Mnoge kompanije zahtevaju potvrdu osnovnog nivoa mandarinskog jezika od svojih kandidata, osim kandidata koji su rođeni i odgajani u Pekingu, pošto se njihov nivo spretnosti veruje da je svojsteno 1-A (一级甲等), tj. stopa grešaka manja od 3%. A za ostale, rezultat 1-A je redak. Ljudi koji dobiju 1-B (stopa grešaka manja od 8%) se smatraju kvalifikovani da rade kao televizijski dopisnici ili u stanici emitovanja. Sa 2-A (stopa grešaka manja od 13%) mogu da rade kao nastavnici kineske književnost u javnim školama. Dalji nivoi uključuju: 2-B (stopa grešaka manja od 20%), 3-A (stopa grešaka manja od 30%) i 3-B (stopa grešaka manja od 40%). Iako većina Kineza ne govore standardni mandarinski sa standardnim izgovorom, standardni mandarinski se razume od skoro svakog.

Radni odbor za državni jezik (kin. 国家语言文字工作委员会), osnovan 1985. godine, ima važnu ulogu da promoviše standardni mandarinski jezik i nivo spretnosti mandarinskog kineskog za materne govornike.

Srpski	Kineski (Tradicionalni)	Kineski (Uprošćen)	Pinjin
Zdravo	你好	你好	Nǐhǎo
Kako se zoveš?	你叫什麼名字？	你叫什么名字？	Nǐ jiào shénme míngzi?
Moje ime je...	我叫...	我叫...	Wǒ jiào...
Kako si?	你好嗎？	你好吗？/ 你怎么样？	Nǐ hǎo ma? / Nǐ zěnmeyàng?
Ja sam veoma dobro, a vi?	我很好，你呢？	我很好，你呢？	Wǒ hěn hǎo, nǐ ne?
Ne želim to.	不要。	不要。	Bú yào.
Hvala	謝謝	谢谢	Xièxiè
Dobro došli! / Vi ste dobro došli!	歡迎您！/ 不用謝！	欢迎您！/ 不用谢！	Huānyíng nín! / bú yòng xiè!
Da	是的	是的	Shì de
Ne	不	不	Bù
Kada?	什麼時候？	什么时候？	Shénme shíhou?
Koliko (novaca)?	多少錢？	多少钱？	Duōshǎo qián?
Koliko dugo (udaljenost)?	多長？	多长？	Duō cháng?
Može li te govoriti malo sporije?	您能講得再慢些嗎？	您能讲得再慢些吗？	Nín néng jiǎng de zài màn xiē ma?
Dobro jutro!	早上好！ (早安！ y Tajvanu)	早上好！	Zǎoshang hǎo! (Zǎo an y Tajvanu)
Doviđenja!	再見！	再见！	Zàijiàn!
Kako doći do aerodroma?	去機場怎麼走？	去机场怎么走？	Qù jīchǎng zěnme zǒu?
Želim letjeti u London osamnaestog	我想18日坐飛機到倫敦	我想18日坐飞机到伦敦	Wǒ xiǎng shíbā rì zuò fēijī dào Lúndūn
Kolika je cijena do Minhena?	到慕尼黑需要多少錢？	到慕尼黑需要多少钱？	Dào Mùníhēi xūyào duōshǎo qián?
Moj kineski nije tako dobar.	我的中文講得不太好.	我的中文讲得不太好.	Wǒ-de Zhōngwén jiǎng-de bú tài hǎo.

• Mandarinski kineski jezik
• Pekinški dijalekt
• Kineska gramatika
• Sinteza kineskog govora

• Kineski Jezik