Slog
Slog je jedinica za organizaciju govornih zvukova. Na primer, reč voda se sastoji od dva sloga: vo i da. Slog je obično sastavljena od jezgra (najčešće samoglasnik) sa opcionim početkom i krajem (obično suglasnik).
Slogovi se često smatraju fonološkim „blokovima“ reči. Oni mogu uticati na ritam jezika, prozodiju, stihovni metar, obrazac naglaska, itd.
Pisanje slogova je počeo nekoliko stotina godina pre prvih slova. Najraniji pronađeni slogovi su na pločama pisani oko 2800. pne. u sumerskom gradu Ur. Ovaj pomak od piktograma prema slogovima se zove 'najvažniji napredak u istoriji pisanja'.[1]
Reč od jednog sloga (kao što je rep) se zove jednosložna reč dok reč koja se sastoji od dva sloga (poput majmun) se naziva dvosložna. A reč sastavljena od tri sloga (kao što je siromaš) se zove trosložna. Reč sastavljena od više od tri sloga (kao što je inteligencija) se zove višesložna, iako ovaj termin se često koristi za opisivanje reči od dva ili više sloga.
Opšta struktura sloga se sastoji od sledećih delova:
- Pristup (obavezno u nekim jezicima, izborno ili čak ograničeno u drugima)
- Rima
- Dodatak Dodatak se smatra posebnim delom sloga, nije zavisan za odstup, jer je ograničen na kraju reči.
Struktura sloga može se prikazati stablom. Jezgro sloga je obično sonant, koji obično čini samoglasni zvuk, u formi jednoglasnika, dvoglasnika ili troglasnika, ali ponekad sonantni suglasnik kao [l] or [r].
Slogni pristup (ili prvi glas sloga) je zvuk i zvuci koji nastupe pre jezgra, a slogni odstup (ili zadnji glas sloga) je zvuk ili zvuci koji prate jezgro. Pojam rima pokriva jezgro plus odstup (završetak ili koda). U jednosložnoj reči mač, jezgro je a, pristup je m, odstup je č, i rima je ač. Ovaj slog može biti opisan kao suglasnik-vokal-suglasnički slog, skraćeno CVC (engleski: consonant-vowel-consonant).
Generalno, svaki slog zahteva jezgro. Pristupi su veoma uobičajeno, a neki jezici zahtevaju da svi slogovi imaju pristup. (To jest, CVC slog kao mač je moguć, ali VC slog kao ač nije.) Slogovi bez odstupa nazivaju se otvorenima, a oni sa odstupom zatvorenima. Svi jezici dopuštaju otvorene slogove, ali neki, poput havajski jezik, nemaju zatvorene slogove.
Dugi slog je slog sa dugim rimom ili sa dugom jezgru. U nekim jezicima, dugi slogovi uključuju slogovi sa oba VV (grananje jezgra) i VC (grananje rima), za razliku od V, koji je kratak slog. U drugim jezicima, samo VV slogovi (one sa dugim samoglasnikom (vokalom) ili dvoglasnikom) su dugi, a oba VC i V slogovi su kratki. Razlika između dugog i kratkog određuje koji slogovi imaju naglasak—ovo je slučaj u latinskom i arapskom jeziku
U domenu suprasegmentalske funkcije je slog, a ne određeni zvuk, to jest, one utiču na sve segmente sloga:
Ponekad dužina sloga se takođe računa kao suprasegmentalna karakteristika, na primer, u većini germanskih jezika, dugi samoglasnici mogu postoji samo sa kratkim suglasnicima i obrnuto. Međutim, slogovi mogu biti analizirani kao kompozicije duge i kratke foneme, kao u finskom i japanskom jeziku, gde udvajanje suglasnika i dužina samoglasnika su nezavisni.
Fonotaktička pravila određuju koji zvuci su dozvoljeni ili nedozvoljeni u svakim delu sloge. Engleski jezik dozvoljava vrlo komplikovane slogove, slogovi mogu početi sa do tri suglasnika (kao reč string IPA: [/strɪŋ/], „kanap“ ili splash IPA: [/splæʃ/], „prskanje“), i povremeno imaju kraj sa čak četiri (kao reč prompts „brza naredba“). Mnogi drugi jezici su mnogo više ograničeni. Japanski jezik, na primer, samo dozvoljava /n/ hroneme u završetku sloga, i nema uopšte skupine suglasnika, kao pristup se sastoji od najviše jednog suglasnika.
Ima jezika koji ne dozvoljavaju prazne pristupe, kao što su hebrejski i arapski jezik (imena koja su transliterovana kao „Izrael“, „Abraham“, „Omar“, „Ali“ i „Abdulah“, i još druge, zapravo počinju sa polukonsonantnim prelaznim glasom ili sa laringalnim ili ždralnim suglasnicima). Fonotaktika je mikro-analiza strukture slogova koja ima za cilj istražiti kako dobro oblikovani su slogovi nekog jezika. Makro-analiza slogova koja ima za cilj da ispita ograničenja kombinacijskog mogućnosti slogova, njihove pozicije i pojave i moguć poredak u reči se zove slogotaktika.
Struktura sloga često ima interakciju sa naglaskom. U latinskom, na primer, naglasak se redovno određuje prema dužini sloga. Slog se broje kao dugi ako ima najmanje jedno od sledećeg:
- Dugi samoglasnik u svojom jezgru
- Dvoglas u svojom jezgru
- Jedan ili više odstupa (završetka)
Ideja o slogu je izazvana od strane jezika koji omogućavaju dug niz suglasnika bez samoglasnika ili sonanta. Jezici na sjeverozapadnoj obali Severne Amerike, uključujući sališanski i vakašanski jezici, su poznati za ovo. Na primer, ove nuksalkske reči sadrže samo konstriktivne suglasnike:
- [ɬχʷtɬʦxʷ] 'ti si pljuo na mene'
- [ʦ’ktskʷʦʼ] 'on je došao'
- [xɬpʼχʷɬtɬpɬɬs] 'on je imao deren švedski' (Bagemil (engl. Bagemihl) 1991:589, 593, 627)
- [sxs] 'mast foke'
U Bagemilovoj anketi prethodnih analiza, on je našao da se reč [ʦ’ktskʷʦ’] može razdvojiti u 0, 2, 3, 5 ili 6 slogova zavisno kakva analiza se koristi. Jedna analiza bi računala sve delove samoglasnika i suglasnika kao jezgro sloga, druga bi uzela u obzir samo male podgrupe kao kandidat jezgra, a još druga bi jednostavno osporila postojanje slogova u potpunosti.
Ova pojava se takođe može naći u berberskim jezicima (kao što su engl. Indlawn Tashlhiyt Berber) i mon-kambodžijski jezici (npr. Sema, Temiar, jezik Kamu ). Čak i na našem jeziku postoji nekoliko iskaza koji nemaju samoglasnika, na primer, „ššš“ (što znači „ćuti“) i „psst“ (zvuk koji se koristi za privlačenje pažnje).
Indlawn Tashlhiyt Berber:
- [tftktst tfktstt] 'ti si to ušino, a zatim si ga dao'
- [rkkm] 'trulež' (imperfekt) (Dell & Elmedlaoui 1985, 1988)
Sema:
- [kckmrʔɛːc] 'kratke, debele ruke' (Sloan 1988)
- ↑ Geoffrey Blainey, A Short History of the World, p.87, citing J.T. Hooker et al., Reading the Past: Ancient Writing from Cuneiform to the Alphabet, British Museum, 1993, Ch. 2