Proces (film, 1962)

Le Procès
Prijevod	Proces
Režija	Orson Welles
Produkcija	Alexander Salkind
Scenario	Orson Welles (po romanu Proces Franza Kafke)
Uloge	Anthony Perkins Orson Welles Jeanne Moreau Romy Schneider Akim Tamiroff Elsa Martinelli
Premijera	21. 12. 1962 (1962-12-21)
Jezik	engleski
Trajanje	118 min.
Država	Francuska  Italija  Zapadna Njemačka
Kompanija
Distributer	Astor Pictures Corporation
Budžet	1,3 mil. US$
Zarada	998.779 prodanih ulaznica (Francuska)[1]
Tehnička ekipa
Fotografija	Edmond Richard

Le Procès, poznat na engleskom i kao The Trial, (sh. Proces) je francusko-italijansko-zapadnonemački crno-beli igrani film snimljen 1962. godine u režiji Orsona Wellesa.^[2] Film predstavlja modernu adaptaciju istoimenog romana Franza Kafke. Protagonista, kog tumači Anthony Perkins, je Josef K., sitni birokrata u neimenovanoj državi koji odjednom biva uhapšen, a priroda njegovog zločina nije otkrivena ni njemu ni gledaocu.

Film je poznat kao jedno od najambicioznijih, ali i najkontroverznijih ostvarenja Wellesove filmografije. Welles je izjavio da mu je „Proces najbolji film koji je ikada napravio”.^[3]

Film počinje Wellesovim pripovedanjem Kafkine parabole „Pred zakonom” dok traje montaža ilustracija Alexandra Alexeieffa i Claire Parker.

Josef K. spava u svojoj sobi, u apartmanu koji deli sa drugim stanarima. Probuđen je kada čovek u odelu otvori vrata sobe. Josef pretpostavlja da je čovek policajac, ali se uljez ne predstavlja i ignoriše njegov zahtev da pokaže policijsku legitimaciju. Nekoliko detektiva ulazi i saopštava Josefu da je uhapšen. U drugoj prostoriji Josef vidi tri saradnika sa svog radnog mesta; oni su tu da pruže dokaze u vezi sa nekim nenavedenim zločinom. Policija odbija da obavesti Josefa K. o njegovim zločinima, niti ga privodi.

Nakon što detektivi odu, Josef razgovara sa svojom gazdaricom, gospođom Grubah, i komšinicom, gospođicom Burstner, o čudnoj poseti. Kasnije odlazi u svoju kancelariju, gde njegov nadzornik misli da je imao neprikladne odnose sa svojom rođakom, koja ga čega ispred kancelarije. Te večeri, dok Josef i njegove kolege gledaju operu, policijski inspektor ga odvodi i šalje u sudnicu, gde se nastavlja zabuna oko njegovog slučaja.

Josef se vraća u svoju kancelariju i, nakon što čuje buku u ostavi, nalazi dvojicu policajaca koji su ga uhapsili i policijskog nadzornika koji ih bičuje kao kaznu za njihov pokušaj da uzmu Josefove stvari tokom njegovog hapšenja. Josefov ujak Max mu predlaže da se posavetuje sa Albertom Hastlerom, advokatom. Nakon kratkih susreta sa ženom stražara u sudnici i prostorijom punom muškaraca koji čekaju suđenje, Josefu je odobren intervju sa Hastlerom, koji Josefu nije zadovoljavajuć.

Hastlerova ljubavnica, Leni, predlaže Josefu da potraži savet od umetnika Titorellija, ali ni to ne pomaže Josefu. Tražeći utočište u obližnjoj katedrali, Josef nakratko razgovara o svom slučaju sa sveštenikom. Hastler se iznenada pojavljuje u katedrali da potvrdi sveštenikove tvrdnje.

Uveče uoči njegovog trideset prvog rođendana, Josefa hapse dvojica dželata i vode ga do kamenoloma, gde mu je naređeno da preda deo svoje odeće i legne. Dželati prebacuju nož mežu sobom, očigledno razmišljajući o tome ko će izvršiti ubistvo, pre nego što daju nož Josefu, koji odbija da izvrši samoubistvo. Dželati ostavljaju Josefa u kamenolomu i bacaju dinamit u jamu, dok im se Josef smeje. Iz daljine se čuje eksplozija i vidi se dim kako izlazi iz jame.^[4]

Welles je za film okupio prilično impresivnu glumačku ekipu, među kojom su se isticale Jeanne Moreau, Romy Schneider i Elsa Martinelli — tada jedne od najvećih evropskih filmskih zvijezda — te tumačile uloge različitih žena u Josefovom životu. Welles je dio filma snimio u Zagrebu u studijima Jadran filma, a pri tome je upoznao i mladu glumicu Olgu Palinkaš, koja će kasnije postati poznata pod pseudonimom Oja Kodar kao njegova životna i kreativna partnerka. Deo filma je sniman i u Parizu, gde je Welles iskoristio napuštenu železničku stanicu Gare d'Orsay.^[5]

Snimanje su, sa druge strane, obeležili finansijski problemi, koji su se na kraju odrazili i na njegov sadržaj. Veruje se da je početna animirana sekvenca, snimljena uz pomoć igala, napravljena zato što je Welles prilikom produkcije ostao bez novca da je snimi u igranom obliku. Na kraju Welles film nije uspeo da završi pre festivala u Veneciji,^[6] zbog čega je premijera održana tek nekoliko meseci kasnije u Francuskoj.^[7]

Kritika je bila podeljena, a takva je i danas, čak i među Wellesovim poklonicima. Neki drže da je njegov film prepun maštovitih scena i primer njegovih kreativnih talentata, dok drugi drže da je konfuzan i nejasan. Razni kritičari, uključujući i Rogera Eberta, nazvali su film remek-delom.^[8] Često je hvaljen zbog svoje atmosfere, scenskog dizajna i kinematografije.^[9]

• Le Procès na sajtu IMDb
• Le Procès na AllMovie-u (en)
• Le Procès na filmskoj bazi podataka TCM
• The Trial na Rotten Tomatoes-u (en)
• Popmatters article on Welles' The Trial