Polikrat

Za episkopa vidi Polikrat Efeški

Polikrat (grč. Πολυκράτης), bio je tiranin ostrva Samosa od oko 538. godine pne. do 522. godine pne.

Samos je grčko ostrvo u Egejskom moru, locirano uz samu obalu Male Azije, blizu antičkog grada Mileta. Iako grčka državica, pripadao je, kao i drugi polisi u tom delu Egejskog mora, kraljevstvu lidijskog kralja Kreza. Kada je ovaj bogati vladar poražen i ubijen 547. godine pne. od strane persijskog kralja Kira Velikog, Lidija je pripojena Ahemenidskoj imperiji. Tokom Herinog festivala 540. godine pne., tri brata, Polikrat, Pantagnost i Siloson, izvršili su državni prevrat. Podržani od strane mnogih sugrađana koji su posedovali oružje, zauzeli su citadelu u Samosu i preuzeli vlast.

Vrlo brzo nakon prevrata, Polikrat je ubivši Pantagnota i prognavši Silosona sa ostrva (posle bratovljeve smrti vratio se na Samos uz persijsku pomoć i vladao njime do 479. godine pne. kada je nakon bitke kod Mikale ostrvo oslobođeno), prigrabio celokupnu vlast za sebe. Udružio se sa Amazisom II, egipatskim faraonom, kao i sa tiraninom Naksosa Ligdamisom. Egipatski faraon bio je svestan da ga kopnenim putem Sinajska pustinja brani i da Persijanci neće napasti dolinu Nila sve dok on i njegovi saveznici „vladaju talasima“ Mediterana. Izgradio je flotu, zauzeo Kipar i Polikratu, svom glavnom savezniku, dao velike količine novca da igradi flotu od ne manje od 100 brodova od po 50 veslača i po 10 strelaca. Njihovo savezništvo koštalo je Egipat jedan talent dnevno, što je iznosilo 7-8 tona srebra godišnje, za to vreme ogromno bogatsvo. Polikrat je od tog novca počeo da gradi brodove i vrlo brzo je s flotom od 100 pentekontera i armijom od 1.000 strelaca započeo s pljačkanjem ostrva Egejskog mora i gradova na jonskoj obali Male Azije. Tom prilikom uspeo je da porazi i zarobi flote Lezbosa i Mileta. Osvojio je i malo ostrvo Renea, koje je povezao sa obližnjim Delosom u znak zahvalnosti bogu Apolonu.

Pratila ga je reputacija neobuzdanog ratnika i prosvećenog tiranina. Kao i mnogi drugi tirani veliku pažnju poklanjao je umetnosti i nauci. Na Samosu su za vreme Polikratove vladavine stasale veličine poput pesnika Anakreona iz jonskog Teosa, najvećeg inženjera antičke Grčke Eupalinosa od Megare i velikog starogrčkog matematičara i filozofa Pitagore. Na samom ostrvu izgrađeni su veliki Herin hram (Heraion), delom očuvan do danas, jedan od prvih planski izgrađenih i najpoznatiji antički planinski tunel (Eupalinosov tunel, dužine 1036 metara koji i danas obilaze turisti) koji je služio kao akvadukt, lučki mol u Pitagoriu, vladarska palata koju je kasnije obnovio rimski imperator Kaligula i drugo. Godine 522. pne. Polikrat je organizovao proslavu, dvostruki festival u čast bogu Apolonu od Delosa i od Delfija, značajnu po tome, kako neki istorijski izvori navode, što je „Homerova oda Apolonu“ komponovana baš ovom prigodom.

Prema Herodotu, Amazis je verovao da je Polikrat i previše uspešan, te ga je posavetovao da odbaci ono što je najviše vrednovao tamo gde neće biti dostupno ni jednom čoveku kako bi izbegao gubitak sreće. Poslušavši ga Polikrat je bacio u more smaragdni prsten obložen zlatom. Nekoliko dana kasnije, jedan ribar ulovio je veliku ribu koju je poželeo da podeli sa tiraninom. I dok su Polikratovi kuvari pripremali ribu za jelo otkrili su u njoj prsten. Polikrat je, verujući da je reč o božanskom priviđenju o večitoj sreći, to preneo Amazisu na šta je Amazis odgovorio raskidanjem saveza, smatrajući da tako srećan čovek može na kraju loše završiti, a samim tim i njega povući sa sobom.

Verovatnije je da je do raspada saveza došlo usled Polikratovog novog savezništva sa persijskim kraljem Kambizom II. Nije sasvim poznato zašto, ali se posle smrti Kira Velikog, oca Kambiza II, 530. g. pne. Polikrat okrenuo Persiji. Do tada je Polikrat porinuo flotu od 40 trijera, postavši tako vladarem možda i prve grčke države koja je posedovala flotu najmodernijeg tipa ratnih brodova. Na ratni poziv novog persijskog kralja u pohod protiv Egipta Polikrat je poslao svoju moćnu flotu. U posade ovih brodova uvrstio je ljude koje je smatrao politički opasnim i poslao poruku Kambizu da „mu ih ne vraća“. Međutim, prozrevši Polikratovu nameru da ih se oslobodi slanjem u sigurnu smrt, izgnanici su okrenuli brodove nazad ka Samosu da bi napali tiranina. Iako su porazili Polikrata na moru nisu uspeli da zauzmu ostrvo. Prebacili su se na grčko kopno i sklopili savez sa Spartom i Korintom, koji su potom izveli napad na Samos. Međutim, posle 40 dana neuspešne opsade citadele i ove snage su se povukle. Polikrat je nastavio mirno da vlada i da planira dalje poteze.

U narednom pokušaju da se oslobodi protivnika naredio je da se uništi gimnazijum, čime je želeo da stane jednom za svagda na kraj pederastiji antičke Grčke koja je imala reputaciju opasnu po tirane. Naime, ono što je uskratio drugima nije i sebi. Za sebe je zadržao dečaka po imenu Smerdis. Jednom prilikom, kada je pesnik Anakreon, u to vreme gost tiranina, ponesen mladićevim duhovnim kvalitetima ponudio prijateljstvo na koje mu je Smerdis odgovorio, Polikrat je postao ljubomoran i naredio da se dečakova duga kosa odseče.

Antički istoričar Herodot zabeležio je i priču o Polikratovoj smrti. Pri kraju vladavine Kambiza II, Spartanci su pripremali napad na Samos i Polikratu su bili potrebni novi prijatelji na koje bi mogao da se osloni u odbrani svoga kraljevstva. Persijski satrap Sarda, Oret, planirao je da ubije Polikrata i smislio je kako to da učini samo uz pomoć glasnika i uverljive laži. Oret je obavestio Polikrata da se pribojava Kambiza i da raspolaže sredstvima koja bi učinila Polikrata najmoćnijim grčkim tiraninom svih vremena. Polikrat je bio zaintrigiran ali je ponudu primio obazrivo. Uzvratio je porukom u kojoj je tražio od Oreta da se susretnu radi daljih pregovora, ali je Oret bio previše lukav, te je Polikratovom glasniku pokazao lažne sanduke pune zlata ispod koga se nalazilo obično kamenje. Po povratku na Samos glasnik je obavestio svoga gospodara da Oretis zaista ima nebrojeno blago. Polikratovi savetnici i proroci nisu bili tako brzi da poveruju Oretu i upozoravali su ga da se ne sastaje sa Persijancem. I Polikratova ćerka je ocu prepričala snoviđenje u kome je on, njen otac, podignut u vazduh, opran od strane Zevsa i premazan uljem od strane Heliosa. Suprotno predskazanjima i savetima Polikrat je ipak isplovio u susret sudbini praćen brojnom svitom. Oret nije gubio vreme i odmah po susretu zarobio je Polikrata i njegove pratioce. Način na koji je ubistvo izvedeno Herodot ne beleži, ali sudeći po mnogim drugim zapisima veliki tiranin je ubijen na svirep način i potom razapet. Amazisovo upozorenje i san njegove ćerke su se obistinili. Polikrat je doživeo gorak kraj, obešen u vazduhu da ga speru Zevsove kiše i oprlji dodir Heliosa (Sunca).

Nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar Fridrih Šiler opevao je 1797. godine Polikrata i njegovu epohu u svojoj poznatoj baladi "Polikratov prsten" ("Des Ring des Polykrates").