Prijeđi na sadržaj

Pierre Corneille

Izvor: Wikipedija

Pierre Corneille, 6.6. 1606, Rouen - 1.10. 1684, Pariz) bio je francuski književnik iz 17. veka. Njegova glavna dela su drame, od kojih su najpoznatije: Sid, Sina, Polieukta i Horacije (zajedno poznate kao „Kornejeva klasična tetralogija“). Uz Molijera i Rasina, smatra se jednim od trojice velikana francuskog pozorišta. Pisao je drame u periodu od skoro 40 godina, a zvali su ga i »Otac francuske tragedije«. Bogatstvo i raznolikost njegovog dela odraz je vrednosti i velikih pitanja njegovog doba.

Pierre Corneille

Rođen je kao jedno od šestoro dece u porodici koja se tradicionalno bavila administrativnim poslovima. Godine 1628. počeo je karijeru kao advokat. Naredne godine je počeo je da piše stihove i završio svoju prvu komediju - Melita. Njegova prva tragedija, Medeja, na sceni se pojavila 1635. Usledio je niz drama: komedija, tragedija i tragikomedija. Ukupno je napisao tridesetak drama, jedan prevod (Imitacija Isusa Hrista) i tri studije o dramskoj poeziji.

Kardinal Richelieu mu je dao zvanje državnog književnika, međutim Corneille nije želeo da bude ograničen shvatanjima dvorskog pesnika. Primer za ovo je njegova najpoznatija drama Sid - tragikomedija iz 1636/37, kasnije prerađena u tragediju, koja za temu ima legendu o srednjevekovnom španskom viteštvu. Ona je doživela veliki uspeh, ali istovremeno bila kritikovana u Akademiji zbog nepoštovanja klasicističkih principa jedinstva radnje. Neki kritičari su išli dotle da ga optuže za nemoral, jer se u Sidu ne bavi moralnom podukom. Prikaz dvoboja u ovoj drami naljutio je kardinala Rišeljea koji je zabranio dvoboje. Kornej je vremenom prilagođavao svoju književnost klasicističkim pravilima, ali je uvek zastupao stav da su ona otvorena za interpretaciju.

Nešto kasnije, 1640, napisao je dramu Horacije - tragediju o konfliktu ljubavi i dužnosti, ljudskosti i državnih rezona. Ovaj put je zadovoljio pravila jedinstva radnje, a delo je posvetio kardinalu. Iste godine je nastao komad Sina o rimskom republikanskom patriciju i njegovoj zaveri protiv cara Avgusta. Ova priča je alegorija apsolutističke vladavine Luja XIII, zavere protiv njega i kraljeve milosti prema zaverenicima. Mučenička tragedija sa elementima ljubavne priče, Polieukta, nastala je 1641. Sveštenstvo mu je ovde zamerilo da hrišćansku temu ponižava tako što je dovodi na teatarsku pozornicu.

Pierre Corneille se 1641. oženio Marijom de Lamperijer i sa njome imao sedmoro dece. Za akademika je izabran 1647. Njegove poznije drame nisu bile tako kvalitetne kao one iz ranijeg vremena.

Corneilleovo delo ističe sledeće književno-filozofske ideje:

  • Snagu volje i heroizma
  • Snagu sila sudbine
  • Veličinu duše i moralni integritet
  • Sukob između emotivnog i moralno-religijskog shvatanja ljubavi

Drame

[uredi | uredi kod]
  • Melita, Mélite (1629)
  • Klitandr, Clitandre (1630–31)
  • Udovica, la Veuve (1631)
  • Galerija palate, la Galerie du Palais (1631–32)
  • Kraljevski trg, la Place royale (1633–34)
  • Pozorišne iluzije, l'Illusion comique (1636)
  • Medeja, Médée (1635)
  • Sid, le Cid (1637)
  • Horacije, Horace (1640)
  • Sina, Cinna (1641)
  • Polieukt, Polyeucte (1642)
  • Pompejina smrt, la Mort de Pompée (1643)
  • Učitelj, Le Menteur (1643)
  • Rodogun, Rodogune (1644)
  • Iraklije, Héraclius (1647)
  • Don Sančo Aragonski, Don Sanche d'Aragon (1650)
  • Andromeda, Andromède (1650)
  • Nikomed, Nicomède (1651)
  • Pertarit, Pertharite (1651)
  • Imitacija Isusa Hrista, l'Imitation de Jésus-Christ (1656)
  • Edip, Oedipe (1659)
  • Tri osvrta na dramsko pesništvo, Trois Discours sur le poème dramatique (1660)
  • Zlatno runo, La Toison d'or (1660)
  • Sertorije, Sertorius (1662)
  • Oton, Othon (1664)
  • Agesila, Agésilas (1666)
  • Atila, Attila (1667)
  • Tit i Berenis, Tite et Bérénice (1670)
  • Psiha, Psyché (sa Molijerom i Filipom Kinoom, 1671)
  • Surena, Suréna (1674)

Vanjski linkovi

[uredi | uredi kod]