Mario Lemieux
 | Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na link uredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika. |
| Mario Lemieux | |
| |
| Rođenje | 5. 10. 1965. |
|---|---|
| Visina | 1,93 m m |
| Težina | 107 kg kg |
| Pozicija | centralni napadač |
| NHL Draft | 1984. / 1. pik |
| Karijera | od 1984. |
Mario Lemju (fr. Mario Lemieux; Montreal 5. oktobar 1965) je bivši kanadski profesionalni hokejaš i sadašnji vlasnik NHL kluba Pistburg pengvinsa. Za ovaj klub je odigrao 17 sezona, od 1984. do 2005.
Lemju je osvojio tri Hartova trofeja za najkorisnijeg igrača u regularnom delu sezone[1], šest Art Rosovih trofeja za najviše poena u ligi[2] i dva trofeja Kona Smitija za najkorisnijig igrač plej-ofa u oba pohoda na Stenli kup. Nakon povlačenja, bio je 17. na listi najboljih poentera sa 690 golova i 1033 asistencije.[3] Lemju je vodio svoje timove do dva Stenli kupa, zlatne medalje na Olimpijskim igrama 2002. i dva Svetska kupa u hokeju (jedan dok se još zvao Kanada kup). Godine 2004. je uveden u Kuću slavnih Kanade.
Lemju je postigao sve te uspehe, uprkos tome što mu je karijea obeležena povredama: odigrao je 915 od mogućih 1428 utakmica u regularnoj sezoni. Bolovao je diskus hernije, Hodžkinovog limfoma, hroničnog tendinitisa i hroničnog bola u leđima toliko teškog da su mu drugi morali vezivati klizaljke.[4] Dva puta se povlačio zbog zdravstvenih problema: prvi put 1997. nakon borbem sa limfomom (vratio se 2000), a zadnji put nakon što mu je ustanovljen atrijalna fibrilacija.[3]
Lemju je uveden u Hokejašku kuću slavnih odmah nakon njegovog povlačenja, bez čekanja da prođe uobičajeni period od tri godine; nakon povratka 2000, Lemju je postao tek treći član Kuće slavnih (nakon Gordija Haua i Gija Laflera) koji se vratio aktivnom igranju nakon imenovanja.[5] Smatra se najboljim igračem svih vremena uz Vejna Greckog. Na početku svoje karijere Mario je hteo nositi broj 99 u čast svog velikog idola Greckog, ali mu je menadžer savetovao da to ne učini jer bi ga mogli mediji zbog toga uzeti na zub, pa mu je predložio broj 66.
Godine 1979. je igrao kao junioar za Montreal Hjurikens. U sledećoj godini je igrao za Montreal Konkordiju gde je nagovestio svoje potencijal. U 47 utakmica postigao je po 62 gola i asistencija. Godine 1981. godine ušao je u juniorsku ligu QMJHL i nastupao za Laval Voisinse, gde već u prvoj godini postiže 96 poena, a u drugoj 184. U sezoni 1983/84. postavlja rekord od 282 poena koji nije srušen do danas. CHL ga je te godine proglasila najboljim igračem lige.
Pitsburg Pingvinsi su ga izabrali kao 1. pika na draftu. Tada su Pingvinsi bili najlošija ekipa u ligi i namerno su izgubili poslednjih 15 utakmica. Prvog golmana poslali su u rezervni tim, a iz rezervnog tima su pozvali mladog golmana koji je primao 6 golova po utakmici, nakon toga je NHL promenila pravila, koja poslednjem rangiranom timu više ne garantuje prvi pik, nego samo daje velike šanse za to.
Nakon što su Pingvinsi imali mogućnost da prvi biraju, svi klubovi u NHL ligi su ponudili svoje najbolje igrače za Lemjua. Toronto im je čak nudio kompletni prvi red svoje navale, ali je uprava kluba odbila sve ponude i izabrala Lemjua.
Svoju prvu utakmicu u NHL ligi Mario Lemju je odigrao u Bostonu 11. oktobra 1984. godine protiv ekipe Boston bruinsa. Odmah po svom prvom ulaskom na led, prvim kontaktom sa pakom, krenuo je sam prema golmanu i postigao svoj prvi pogodak. Prvu sezonu završio je sa 100 poena, a NHL ga je nagradio sa Kalderovim memorijalnim trofejom za najboljeg novajliju lige. Takođe je nastupio na Ol-star utakmici gde je proglašen za najboljeg igrača utakmice.
U svojoj drugoj sezoni postigao je 141 poen i time postaje drugi strelac lige iza Vejna Greckog sa 215 poena (rekord u NHL). Uprkos tome, saigrači iz NHL lige su ga proglasili najboljim igračem lige i uručen mu je nagradu Lestera Pirsona. Međutim, Pingvinsi i sa Lemjuom nisu bili dovoljno jaki da bi ušli u plej-of.
U svojoj trećoj sezoni Lemju je propustio 17 utakmica i postigao je 107 poena, a Pingvinsi opet nisu uspeli ući u plej-of. Ipak, Marija čeka jedan veliki izazov leta 1987. godine, jer nastupa za reprezentacija Kanade na Kanada kupu. Igra zajedno u istoj napadu sa Vejnom Greckim i zajedno pobeđuju reprezentaciju Sovjetskog Saveza. U trećoj utakmici nekoliko minuta pre kraja Mario je postigao pobedonosni gol na dodavanje Greckog za konačan rezultat 6-5 za Kanađane.
U sezoni 1987/88 Mario postaje kapiten ekipe, ali je ona je još uvek nedovoljno snažna da bi izborila doigravanje, ali zato je Lemju prvi put osvajio Art Rosov trofej kao najbolji strelac NHL lige sa 168 poena, uz to je ovaj put proglašen i od strane lige za najboljeg igrača lige i osvaja Hartov memorijalni trofej, a igrači NHL lige su ga opet nagradili nagradom Lestera Persona.
U sezoni 1988/89 Lemju i njegovi Pingvinsi konačno ulaze u plej-ofe i Mario je sa 199 poena (od toga 85 golova) u samo 76 utakmica postigao svoj najbolji rezultat karijere. Uspeo se upisati u klub onih koji su postigli 50 golova u 50 utakmica (ili manje), a to pre njega su uspeli samo 3 Moris Ričard, Majk Bosi i Vejn Grecki. 31. decembra 1988. u utakmici protiv Nju Džerzi devilsa postigao je 5 golova na 5 različitih načina, 1 gol sa jednakim brojem igrača na terenu, 1 gol sa igračem više, 1 gol sa igračem manje, 1 gol iz penala i 1 gol u nebranjenu mrežu.
U sezoni 1989/90 povrede ga opet sprečavaju u daljem razvoju da postane prvi igrač NHL lige. U samo 59 utakmica postigao je 123 poena.
Propuštajući prvih 56 utakmica u sezoni 1990/91 zbog povrede leđa ekipi se priključio tek pri kraju sezone. U samo 26 utakmica regularne sezone postigao je 45 poena, ali je ekipa uprkos njegovoj povredi izborila plej-of. Razlog tome su sjajni pojedinci poput Jaromira Jagra, Marka Rekija i pogotovo Rona Frensisa. U finalu protiv Minesota Nort Starsa Mario Lemju je predvodio svoju ekipu nakon šest utakmica do osvajanja prvog Stenli kupa u istoriji kluba (koji je osnovan 1967. godine). Takođe je proglašen najboljim igračem razigravanja (44 poena u 23 utakmica) i nagrađen je sa Trofejom Kona Smitija.
U sledećoj sezoni 1991/92 opet ga prate razne ozlijede ramena i kuka, pa je prisiljen opet izostati sa 18 utakmica. U 64 utakmica postigao je 131 poen i po drugi put osvojio Art Rosov trofej kao najbolji strelac lige. A u razigravanju opet su ga pratile povrede i na samo 15 utakmica postigao je 34 poena, a i pobedonosni gol u zadnjoj finalnoj utakmici Stenli kupa protiv Čikago blekhoksa. Finale i prethodno polufinale Pingvinsi pobeđuju bez poraza. Kao i u prethodnoj godini Lemju je najbolji strelac plej-ofa i osvaja ponovo Trofej Kona Smitija.
Nakon uspeha u prethodne dve sezone u januaru 1993. godine kod Lemjua je dijagnostikovan Hodžkinov limfom) i Mario je morao otići na lečenje. Nakon 2 meseca zračenja vratio se na led i u lov na Peta Lafontenaa iz Njujork rendžersa koji ga je u međuvremenu prestigao u borbi za Art Rosov trofej. Pingvinsi pobeđuju 17 utakmica zaredom (rekord NHL lige), a Mario je sustigao i prestignuo Lafontena da bi na kraju sezone imao on prednost od 12 poena i završio sezonu sa 160 poena u ukupno 60 utakmica. Naprotiv one sezone 88/89 gdje je postigao 199 poena većina stručnjaka smatra da je to najbolja sezona pojedinca u istoriji hokeju na ledu. U slučaju da je održao koeficijent poena po utakmici, projektovano je na 82 utakmice Mario bi bio srušio rekord Vejna Greckog (215 poena) sa 218 poena. U plej-ofu zbog obnove povrede i bolesti igrao je samo 6 utakmica (7 poena) i Pingvinsi su se rano oprostili od daljeg takmičenja.
U sezoni 1993/94 odigrao je samo 22 utakmice (37 poena) i najavljuje da će sledeću sezonu kompletno izostaviti da se oporavi od raznih povreda i posledice raka.
Vratio se u sezoni 1995/96 i opet osvajio Art Rosov trofej sa ukupno 161 poenom, a u plej-ofu u 18 utakmica postiže 27 poena. Neočekivano Pingvinsi su izgubili poslednju utakmicu u svojoj Civik areni protiv Florida pantersa u polufinalu plej-ofa. Mario je po treći put osvajio Hartov memorijalni trofej i po četvrti put nagradu Lestera Pirsona.
Na početku sezone 1996/97 u NHL ligi se spekulisalo o brzom povlačenju Marija zbog bolesti i raznih povreda. Regularni deo sezone završio je sa 122 poena i s time osvaja po šesti i zadnji put u svojoj karijeri Art Rosov trofej. Pre plej-ofa Mario Lemju je najavio svoj oproštaj od aktivnog igranja. U doigravanju u prvom kolu igraju protiv Filadelfija Flajersa i ispadaju poslije pet utakmica (6 poena).
Prerano sa samo 31 godinom završava svoju aktivnu karijeru, sa 745 utakmica u kojim je postigao 613 golova i 881 asistencija, ukupno 1494 poena. Kao jedini igrač u istoriji NHL lige završio je aktivnu karijeru sa prosekom iznad 2 poena (2,01 poena po meču) i prosekom od 0,82 golova po utakmici.
U oktobru 1997. godine pre vremena uveden je u Kuću slavnih u Torontu. Inače je minimalni rok za to 3 godine, a samo je kod velikana kao što su Gordi Hau, Bobi Or, Vejn Grecki ili Mark Mesje se izostavljeno to pravilo.
Lemju je 1999. spasio svoje Pitsburg Pengvinse od propasti. Sa svojim partnerima kupio je matični klub i time sprečio stečaj kluba. Stečajni sudija je priihvatio njegov plan i Lemju je postao vlasnik kluba. Civik arena je dobila novo ime, Melon arena i angažovan je novi trener Ivan Hlinka koji je 1998. osvojio olimpijsko zlato sa češkom reprezentacijom.
Dana 7. decembra 2000. godine u medijima se spekulisalo o povratku Lemjua, koji dan kasnije najavljuje svoj povratak u NHL kao igrač, a prva utakmica je najavljena 27. decembra protiv Toronta. U prvoj utakmici nakon 3,5 godine pauze s prvim dodirom nakon 33 sekundi postiže svoj prvi poen, asistirajući golu Jaromira Jagra. Kasnije u istoj utakmici postigao gol i još jednu asistenciju. NHL je na svojim internet stranicama vodio posebnu statistiku za Marija u kojoj se stalno projektovalo broj poena da je odigrao 82 utakmice, na kraju sezone u 43 utakmice postiže 76 poena. Uz to dobio je specijalnu pozivnicu za Ol-star utakmicu. U plej-ofu Pingvinsi su stilgi do polufinala i igraju 18 utakmica (17 poena) gde ispadaju od kasnijeg prvaka Nju Džerzi devilsa.
U sezoni 2001/02 je opet ozlijeđen igra samo 24 utakmice (31 poen) u glavnome se čuva za Olimpijske igre u kojoj ga Vejn Grecki postavio za kapitena reprezentacije Kanade. Kanada je osvojilaa zlatnu medalju, a Lemju je odigrao 5 utakmica (6 poena), a posle Olimpijskih igara izostaje ostatak sezone.
U sezoni 2002/03 je sve vreme bio vodeći strelac NHL, ali je morao na kraju sezone propustiti poslednjih 15 utakmica i u 67 utakmica je postigao 91 poen, uzimajući u obzir poene po utakmici, Mario bi bio opet daleko ispred svih i da je odigrao svih 82 utakmice prvi strelac lige. Ali ekipa oslabljena odlaskom Jaromira Jagra, Alekseja Kovaljeva, Martina Strake i Roberta Langa koji su bili zajedno sa Lemjuom bili nosioci igre, nije mogla izboriti plej of.
Povrede u sezoni 2003/04 opet su sprečavale i igrao je 10 utakmica (9 poena), a godinu dana kasnije u profesionalni igrači su štrajkovali. Na letu 2004. godine Lemju je igrao na Svetskom kupu u hokeju sa Kanadom 6 utakmica (5 poena) i osvajio je taj trofej. Lemju je u sezoni 2005/2006 igrao 14 utakmica, a 12 presedeo na klupi (koji mu naprotiv tome idu u statistiku, tako da je ukupan broj 26) i postigao 22 poena. 26. decembra 2005. godine odigrao je svoju poslednju utakmicu u karijeri. Nakon dijagnoze lekara da ima srčanih problema Mario najavljuje svoj drugi oproštaj od aktivne igre.
- ↑ „Hart Memorial Trophy”. NHL.com.
- ↑ „Art Ross Trophy”. NHL.com.
- ↑ 3,0 3,1 „Lemieux leaves with a heavy heart”. CBC Sports. 24. 01. 2006.. Arhivirano iz originala na datum 06. 02. 2006.. Pristupljeno 19. 09. 2007.
- ↑ Miller, Saul. Hockey Tough. Human Kinetics. str. 94. ISBN 978-0736051231. Pristupljeno 23. 09. 2007.
- ↑ „Mario Lemieux”. Legends of Hockey. Arhivirano iz originala na datum 29. 09. 2007. Pristupljeno 21. 09. 2007.
- Miller, Saul. Hockey Tough. Human Kinetics. str. 94. ISBN 978-0736051231. Pristupljeno 23. 09. 2007.
