Mane Rokvić
| Mane Rokvić | |
|---|---|
 Mane Rokvić u vreme ratnih dana | |
| Mesto rođenja | Kolunić Kraljevina Jugoslavija |
| Datum smrti | 1944 |
| Mesto smrti | Knin NDH |
Mane Rokvić je bio četnički vojvoda i saradnik okupatora u drugom svetskom ratu, koji je tokom ustanka 1941. godine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini organizovao pokolje civilnog stanovništva.
Pre rata je radio u fabrici „Šipad“ iz Drvara.
Rokvić je vodio četničku frakciju tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. Učestvovao u prvoj borbi protiv ustaša 26. jula 1941. godine nadomak Drvara, i u oslobođenju ovog grada 27. jula. Bio je komandant Drvarsko-petrovačkog četničkog odreda.
Pod vođstvom Mana Rokvića su počinjeni masovni pokolji hrvatskog življa tokom ustanka. Tako je Mane Rokvić pomagao u organiziranju pokolja svih katolika u selu Krnjeuša u augustu 1941.[1]
U jesen 1941. je postao komandant puka „Kralj Aleksandar Prvi“, jednog od šest pukova od kojih će krajem oktobra nastati Dinarska četnička divizija.
Mane Rokvić i Stevo Rađenović su 16. maja 1942. godine utvrdili »da je stanje neodrživo« i »da je jedini spas u potpunoj saradnji četnika sa hrvatskim vlastima«.[2] Rokvić je u ime četnika ponudio ustašama saradnju u borbi protiv partizana 17. maja 1942. godine, da bi mesec dana kasnije sklopili dogovor 18. juna 1942.[3] Pavelićev ministar Mladen Lorković 26. maja 1942. godine depešom obaveštava »vrhovničtvo« velike župe Bribir i Sidraga:
»Glavni stožer domobranstva suglasan je sa vašim priedlogom da se vođama grko-istočnjaka popu Momčilu Đujiću, Mani Rokviću, Bogunoviću, Paji Popoviću i Paji Omčikusu dodieli pomoć od milijun Kn (kuna), 200 pušaka jugoslavenskog poriekla i 10 strojo-pušaka.«[4]
– Depeša ministra NDH Mladena Lorkovića nadležnima u Kninu o isporuci oružja četnicima (26. maj 1942.)
Iz Grahova je Mane Rokvić dobio naređenje da se povuče u Golubić i da tamo osnuje udarni bataljon koji će biti snabdevan od Talijana. Dolaskom u Golubić ostavio je odred i otišao je u Knin radi snabdevanja materijalom.[5] Isplata je izvršena početkom juna. O tome dr Sinčić obavještava Pavelića: "Jučer sam trima glavnim vođama četnika koji su u borbi protiv partizana, Momčilu Đujiću, Branku Bogunoviću i Mani Rokviću dao svakome po 100.000 kuna radi organiziranja borbe protiv partizana i pomoći njihovim suborcima."[6] Veliki župan David Sinčić je 17. lipnja 1942. godine iz Knina poslao nadređenima brzojav: „Postignuta suradnja s četničkim vođama Bogunović, Đujić, Rokvić, Rađenović. Četnici po dogovoru sa mnom i dobivenim uputstvima idu prema Glamoču sastati se sa četnicima Drenovića i domobranima gdje odrediti plan daljnjih zajedničkih akcija.“[7]
Čak i njegovi četnički saborci su ga opisivali kao "razbojnika i siledžiju". U izveštaju Mladena Žujovića generalu Mihailoviću od 6. avgusta 1943. stoji sledeće:
Tu još postoje i neke Birčaninove vojvode Brana Bogunović, Mane Rokvić i još neki sve od zla oca i gore majke, mrze se između sebe, proganjaju se, prete zločinima svima i svakome — napasti. (...) Mane Rokvić u Petrovcu ima oko 500 ljudi, ali to je običan razbojnik i nemoguć siledžija.[8]
.jpg)
Nakon kapitulacije Italije, Dalmaciju i zapadnu Bosnu su okupirali Nemci. Početkom rujna 1943, zajedno s Nijemcima iz Bos. Petrovca je došao u Knin Mane Rokvić, potvrđujući svoju suradnju s novim okupacionim snagama.[9] Nemci u izveštaju iz novembra 1943. navode četničke vođe sa kojima se uspešno odvija saradnja, a na prvom mestu Rokvića:
Vojvoda Rokvić. Energični vođa koji bez prekida i ustezanja sarađuje sa nemačkim trupama. Izjašnjava se za Nemačku i u slučaju neprijateljskog iskrcavanja stoji sigurno na našoj strani.[10][11]
– Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra 1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u Dalmaciji i zapadnoj Bosni
U izvještaju 114. lovačke divizije od 5. novembra 1943. detaljno se opisuje saradnja jedinica Wehrmachta sa snagama pod komandom vojvodâ Momčila Đujića i Maneta Rokvića. Njemački oficiri zaključuju da okupator ima veliku korist od četnika:
Četnici obezbjeđuju glavnu liniju snabdijevanja Gornji Lapac—Gračac—Drniš—Knin—Šibenik iz vlastitih uporišta koja su naslonjena na njemačka; četničke jedinice dobijaju naredbe direktno od lokalnih njemačkih komandanata. Đujićeve trupe su tako raspoređene, da u slučaju prevrata ne kontrolišu u cijelosti prugu Knin—Drniš—Šibenik; Mane Rokvić je potpuno pouzdan i još od prije sarađuje sa divizijom u Bos. Petrovcu. Djeluju 4 samostalna četnička trupa, koja ostvaruju dobre rezultate u banditskoj pozadini. Pismeni sporazumi nisu sklopljeni ni sa jednom od četničkih grupa; četnici dobijaju snabdijevanje u skladu sa listama imena koje se stalno kontrolišu; municija za pješadijsko naouružanje se izdaje povremeno, uz strogu kontrolu potrošnje; svaki četnik nosi zvaničnu iskaznicu — oni bez iskaznice se hapse i razoružavaju. Rokvić ima neposrednu vezu sa divizijom, Đujić djeluje preko oficira za vezu. Četnici donose dobre rezultate u izviđanju, pa čak i u napadu kad sarađuju sa vlastitim trupama; Osiguranje dugih linija snabdijevanja bi bez četnika bilo /nezamislivo/.[12]
– Izvještaj 114. lovačke divizije o rezultatima saradnje sa četnicima od 5. novembra 1943.
Krajem 1943. godine, dolazi do sukoba između vojvode Rokvića i vojvode Đujića oko toga ko će imati veću naklonost i uticaj kod nemačkog okupatora.[9] U tom smislu, karakteristični su navodi iz depeše koju je 17. januara 1944. Vrhovnoj komandi JVuO i Draži Mihailoviću poslao vojvoda Momčilo Đujić (pseudonim »Dal-Dal«), u kojoj tvrdi da Rokvić »potpuno stoji u službi i pod zaštitom« Nijemaca:
Sada ovamo kruže vesti o dolasku nekih Nedićevih divizija, koje su navodno već prešle Drinu, te priključenju Bosne, Hercegovine i Crne Gore Srbiji. Ove vesti zvanično podržavaju 11 [četnička šifra za Nijemce — prim.] a pronose ih simpatizeri Nedićevi i Ljotićevi kojih ovamo nema mnogo, a na čelo kojih se je stavio nesretni vojvoda Mane Rokvić, koji sada potpuno stoji u službi i pod zaštitom 11. Zadržavajući sasvim neprijateljski stav prema nama. Ovaj bezumni čovek nema mnogo boraca sa sobom, najviše oko 200 boraca, koji stoje pod zaštitom 11 i u njihovim garnizonima. Preduzeo sam sve potrebne mere da odvojim ljude od njega i o svemu obavestim našu javnost, koja izražava svoje najveće gađenje nad njegovim ovakvim držanjem.[13]
– Vojvoda Momčilo Đujić
Natjecanje između Đujića i Rokvića potrajalo je sve do jeseni 1944. godine. Tada su Nijemci konačno procijenili da im je Đujić važniji od Rokvića, pa su ga u dogovoru sa ustašama dali likvidirati. Đoko Marić, jedan od saboraca vojvode Maneta Rokvića, o njegovoj je smrti poslije rata ostavio svjedočanstvo:
Vojvoda Mane Rokvić nije verovao koliko je Nemcima stalo da dođu do naših glava, poverovao je njihovim oficirima i otišao na tobože pregovore, gde je uhapšen, sproveden u Zagreb i predat Paveliću živ. Njegovu pratnju, 24 četnika, junaka i pregaoca, predali su u zloglasni ustaški logor u Jasenovcu, gde su poklani. Ja sam ostao usamljen...[14]
- ↑ Max Bergholz: Ustanici su ubijali iz osvete
- ↑ NOB u Dalmaciji, knj. 2, str. 291.
- ↑ NOB u Dalmaciji 1941-1945, knjiga 2, str. 991-994
- ↑ AVII, H-P-426; u protokolu Ministarstva vanjskih poslova NDH dokument je zaveden pod brojem VT/57/42.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/11_20.htm
- ↑ AVII, 195,12/6—1
- ↑ NDH četnicima davala oružje i mirovine
- ↑ https://www.znaci.org/00001/11_45.htm
- ↑ 9,0 9,1 https://www.znaci.org/00001/41_17.htm
- ↑ NARA, T314, Roll 566, frames no. 000342—000343.
(njemački: "Cetnikführer, mit denen zusammengearbeitet wurde: Vojvode Rokvic. Energischer Führer der ohne Unterbrechung rückhaltlos mit der deutschen Truppe zusammenarbeitet. Bekennt sich zu Deutschland und steht im Falle einer feindlichen Landung sicher auf unsere Seite.") - ↑ Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra 1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u Dalmaciji i zapadnoj Bosni
- ↑ NARA, T314, Roll 566, frames no. 000337—000341.
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 15. do 31. januara 1944. godine
- ↑ Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988., str. 333.