Heraklona

Iraklona, (grč: Ηρακλωνας, rođ. 626. - umro posle 641. godine), poznat i kao Iraklije II, bio je vizantijski car od 11. februara do septembra 641. godine.

Iraklona se rodio u 626. godine kao peti sin cara Iraklija i njegove druge supruge Martine. Car je naime oženio svoju sestričinu Martinu 613. godine i sklapanje ovog braka je smatrano neprihvatljivim i rodoskrvnim u širokim krugovima carske porodice, senata, vizantijske crkve, vojske i naročito kod prestoničke svetine. Kada je carski par izgubio četvoro prvorođene dece, a kako su dva najstarija preostala sina, Flavije i Konstantin rođeni sa posebnim potrebama, javnost je tu činjenicu uzela kao potvrdu svojih osuda. Ipak, Iraklije je pored sina iz prvog braka, Iraklija Novog Konstantina, određenog za savladara još 613, ostavio za sobom još dva sina sposobna da vladaju Iraklionu i Davida.

Iraklije je umro u prestonici 11. februara 641. u trenutku kada je nekoliko krupnih pitanja spoljne i unutrašnje politike zahtevalo odlučne odgovore carske vlade. Pitanje nasleđivanja prestola car je pokušao da odredi testamentom koji je njegova udovica Martina predstavila carigradskom senatu. Po Iraklijevoj poslednjoj volji, Iraklije Novi Konstantin i Iraklona, zvanično Konstantin (III) i Iraklije (II), su trebali da vladaju kao savladari i da pri tom složno poštuju Martinu kao caricu i majku. Kako su Iraklijevi sinovi bili punoletni po ondašnjim shvatanjima, Martina je kao žena diskvalifikovana za položaj trećeg vršioca carske vlasti, tako da su senatori i drugi faktori spremno pozdravili stupanje na presto Konstantina i Iraklija.

Do složne vladavine Iraklijevih sinova ipak nije došlo. Konstantin je praktično bio već na samrti pošto je bolovao najverovatnije od tuberkuloze i pokušao je da podelom novca obezbedi podršku vojske za svog sina Konstansa. Pored toga, carica Martina je podržavala monotelitsko učenje koje je u Carigradu bilo nepopularno i oslonila se na patrijarha Pira. Konstantin je umro u maju 641. i u carstvu su se pojavile glasine da su ga Martina i Pir otrovali.

Iraklona je sada proglašen za cara-samodršca (βασιλεος αυτοκρατορ) što je u pogledu titulisanja vrhovnog vladara bio prvi slučaj u vizantijskoj istoriji. Vlada je proterala nekoliko vojskovođa odanih pokojnom Konstantinu u trenutku kada je odbrana Egipta popustila pod pritiskom muslimanskih Arapa. Iz Carigrada je u Egipat vraćen već svrgavani aleksandrijski patrijarh Kir koji je ugovorio predaju ostatka carskih teritorija u Egiptu osvajačima. Posle ovoga udarca, kojim je carstvo izgubilo najbogatiju provinciju istoka, vojskovođa Valentin Aršakuni je pobunio maloazijsku vojsku i odveo je u Halkedon, grad na azijskoj obali Bosfora. Iraklona je morao da poseti okupljene vojnike i da javno usvoji i proglasi za svog savladara malog Konstansa. Carica Martina je ipak uspela da izvuče korist i za svoje sinove pošto je David proglašen za trćeg cara vladarskog kolegijuma pod imenom Tiberije. Međutim, ovakav kompromis se pokazao samo privremenim. Nova pobuna vojske, izvedena uz podršku senata, dovela je u septembru 641. do svrgavanja Iraklione, Davida-Tiberija i njihove omrznute majke. Suprotno zvaničnom rimskom pravu, Iraklioni je odsečen nos kako bi se ubuduće smatrao neadekvatnom osobom za presto. Martini je odsečen jezik, a Davidu-Tiberiju jezik, dok je njegov mlađi brat Marin kastriran. Iraklona je majkom i bratom poslat u izgnanstvo na ostrvo Rodos gde je, po rečima jermenskog hroničara Sava, ubrzo pogubljen.

Heraklona na Wikimedijinoj ostavi

• G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1997 (više izdanja), 127—129.
• The Oxford Dictionary of Byzantium, I—III, ed. A.P. Kazdhan, New York, Oxford, 1991, 918.