Austrazija
Austrazija je bilo ime severoistočnog dela Franačke države u periodu merovinških kraljeva, za razliku od Neustrije, koja se nalazila na severozapadu. Obuhvatala je teritorije današnje istočne Francuske, zapadne Nemačke, Belgije, Luksemburga i Holandije. Mec je bio glavna prestonica Austrazije iako su neki austraski kraljevi vladali takođe i iz Remsa.
Nakon smrti franačkog kralja Hlodoveha 511. godine, njegovo kraljevstvo je bilo podeljeno između njegova četiri sina. Teuderih I je dobio zemlje koje su kasnije postale Austrazija. Teuderihovi potomci su vladali Austrazijom sve do 555. godine, kada je ovo kraljevstvo bilo ujedinjeno sa drugim franačkim kraljevstvima Hlotara I koji je do 588. godine nasledio sve franačke posede. Hlotar je međutim, opet podelio svoju kraljevinu na svoja četiri sina, međutim, sa smrću Hariberta I 567, od četiri, nastalo je tri kraljevstva: Austrazija pod Zigebertom I, Neustrija pod Hilperihom I, i Burgundija pod Guntramom. Ova tri kraljevstva su definisala političku podelu Franačke sve do uspona Karolinga.
Od 567. godine pa sve do smrti Zigeberta II, Neustrija i Austrazija su bile u sukobu, dok je Burgundija imala ulogu mirotvorca u njihovim međusobnim sukobima. Ove borbe su dostigle vrhunac u ratovima između Brunhilde, kraljice Austrazije i Fredegunde, kraljice Neustrije. Konačno 613, godine, austrasijsko plemstvo se pobunilo protiv Brunhilde, izdalo je i predalo u ruke Hlotara II, kralja Neustrije i Fredegundinog sina. Hlotar je zatim preuzeo kontrolu i nad drugim dvaju kraljevstvima i ponovo uspostavio ujedinjeno Franačko kraljevstvo sa sedištem u Parizu. U to doba su se pojavili i prvi dvorski majordomi (lat. majores domus). Uloga majordoma je bila u posredovanju između kralja i naroda u svakom od poseda. Prvi austrazijski majordomi su bili iz porodice Pipinida koja je polako ali sigurno sticala moć dok na kraju nije smenila dinastiju Merovinga na prestolu.
Godine 623. Austrazijanci su zatražili od Hlotara II da im da njihovog sopstvenog kralja, tako da je Hlotar imenovao svog sina, Dagoberta I za kralja Austrazije, a Pipina Landenskog kao regenta. Dagobertova vladavina u Austraziji bila je veoma cenjena i poštovana. Godine 629. Dagobert je nasledio i Neustriju i Burgundiju. Austrazija je opet postala deo ujedinjene Franačke kraljevine, sve do 633. kada je narod Austrazije ponovo zatražio od kralja da im da njihovog sopstvenog kralja, što je ovaj i učinio. Dagobert je poslao svog starijeg sina Zigeberta III u Austraziju. Mnogi istoričari se slažu da je Zigebert bio prvi u nizu "lenjih kraljeva" (fr. roi fainéant) Merovinške dinastije. Njegovim dvorom vladali su majordomi. Godine 657, majordom Grimoald Stariji uspeo je da postavi na presto svog sina Hildeberta Usvojenog na presto, na kom je ovaj ostao do 662. godine.
Od tada pa na dalje, Austrazija je bila pod vlašću majordoma iz dinastije Pipinida. U bici kod Tertrija 687, Pipin Heristalski je pobedio Teuderiha III, kralja Neustrije, i postao majordom u svim ostalim franačkim kraljevstvima. Njegovi savremenici su ovaj momenat nazivali i "početkom njegovog kraljevanja". Takođe je naglašena dominacija Austrazije nad Neustrijom koja je trajala sve do kraja vladavine Merovinga. Godine 718, Karlo Martel — sa podrškom koja mu je dolazila iz Austrazije u ratu sa Neustrijom u kome se svaka strana borila za ujedinjenje Franačke pod sopstvenom dominacijom — imenovao je Hlotara IV za kralja Austrazije. Hlotar je bio poslednji franački vladar koji nije vladao svim Francima. godine 719. Franačka je definitivno ujedinjena pod austrazijskom hegemonijom.
Pod Karolinzima i kasnije, Austrazijom se često nazivao istočni deo franačkog karolinškog kraljevstva.
Merovinški vladari Austrazije
[uredi | uredi kod]- Teuderih I (511——533)
- Teudebert I (533—548)
- Teudebard (548—555)
- Hlotar I (555—561)
- Zigebert I (561—575)
- Hildebert II (575—595)
- Teudebert II (595—612)
- Teuderih II (612—613)
- Zigebert II (613)
- Hlotar II (613—623)
- Dagobert I (623—634)
- Zigebert III (634—656)
- Hildebert Usvojeni (656—661)
- Hlotar III (661—662)
- Hilderih II (662—675)
- Dagobert II (675—679)
- Teuderih III (679—691)
- Hlodoveh IV (691—695)
- Hildebert III (695—711)
- Dagobert III (711—715)
- Hilperih II (715—717)
- Hlotar IV (717—720)
- Hilperih II (720—721) (opet)
- Teuderih IV (721—737)
- Hilderih III (743—751)
- Partemije do 548.
- Gogo (567—581)
- Vandalenus od 581.
- Gundulf od 600.
- Landarih do 612.
- Varnahar (612—617)
- Igo (617—623)
- Pipin I (623—629)
- Adalgisel (633—639)
- Pipin I (639—640) (opet)
- Oto (640—643)
- Grimoald I (643—656)
- Vilfoald (656—680)
- Pipin II, (680—714)
- Teudoald (714—715)
- Karlo Martel (715—741)
- Karloman (741—747)
- Pipin III (747—751)
- Oman, Charles. The Dark Ages 476–918. London: Rivingtons, 1914.
- Hodgkin, Thomas. Italy and Her Invaders. Oxford: Clarendon Press, 1895.
