Пизистрат

Пизистрат (грч. Πεισίστρατος, рођен око 607, умро око 528. год. ст. е.) био је, уз прекиде, атински тиранин од 565. године ст. е. до своје смрти. Династија коју је тако основао назива се Пизистратидима.

После спровођења Солонових реформи (594. ст. е.) социјална борба у Атици разбуктала се новом снагом. Ове реформе нису пружиле потпуно задовољење ниједном од друштвених слојева: еупатриди се нису мирили са губитком привилегија, а атички сељаци желели су веће побољшање свог стања, односно прерасподелу земље. Солоновим законима нису били задовољни ни међуслојеви становништва, они који су се налазили између сељаштва и еупатрида – сиротиња која је већ изгубила везу са земљом, као и сви они чије је благостање зависило од развијеног занатства и поморске трговине. Ни једни ни други се нису мирили с тиме што је аристократији у оквиру Солоновог тимократског устава и даље остао знатан политички утицај. У свом Атинском уставу Аристотел пише да су Атињани живели релативно мирно током четири године након Солоновог одласка с власти и из Атине, а већ пете године побуна је била тако жестока, да се те године нису могли одржати избори за архонте. Још четири године касније, 583. године, архонт Дамасије по истеку својих овлашћења одбио је да преда власт и на незаконит начин, узурпаторски, служио се њоме две године и два месеца док му коначно није била одузета силом. После тога у Атини је била формирана ванредна влада која се састојала од десет, уместо девет архоната: пет их је било из редова еупатрида, три су били представници сељаштва, а два места припало је занатлијама (демијурзима).

У то су се доба у Атини јасно искристалисале три основне политичке групације: педијеји, дијакрији и паралији. Своја су имена добили према називима области у којима су живели. Педијеји су били становници Педиона, у коме су се налазили најбољи атички земљопоседи атинске аристократије. Ову аристократску групацију предводио је Ликург, члан племенитог рода Етеобутада. Дијакрији су сељаци, обрађивачи неплодне камените земље у делу Атике који се звао Дијакрија. Они су желели радикалну аграрну реформу – поделу земље и демократизацију атинског политичког система; њима су се, како изгледа, придружили метеци и људи који су изгубили новац давши га на зајам. Као вођу те групације неки атички аутори помињу Пизистрата, који је по свом пореклу припадао родовској аристократији, али који је, према Аристотелу, "изгледао као највећи присталица демократије". Род Пизистрата је у то време осиримашио, чиме би се могла тумачити Пизистратова жестока мржња према педијејима. Паралије, становници обалског дела Атике, самог града Атине и Пиреја, састојали су се од разнородних елемената. Међу њима су били обалски носачи и морнари, али и власници бродова и трговци, те ситне занатлије и власници занатских радионица. Свима њима било је заједничко то што су у знатној мери изгубили везу са земљом и чврсто везали своје интересе за развој занатства и поморске трговине. На челу паралија у ово доба се налазио Мегакле, који је припадао старом и утицајном роду Алкмеонида.

Пизистрат је стекао популарност код Атињана својим ратним јунаштвом, које је испољио у рату који је Атина водила против Мегаре за Саламину. Постављен на чело одреда послатог на Саламину, он је не само заузео острво, већ је заузео и мегарску луку Нисеју. На Саламину су били доведени исељеници из Атине – клеруси који су ту добили парцеле земље. Овим је нарочито био подигнут Пизистратов ауторитет међу дијакријима жељним земље, којима је он сада постао вођа. Аристократија није могла остати равнодушна према порасту Пизистратовог утицаја и према дијакријима под његовим вођством, па је на Пизистрата организован атентат, који се, међутим, завршио несрећно по његове противнике. Пизистрат је остао жив, а народна скупштина је, на предлог Аристиона, донела специјалну одлуку којом је Пизистрату допуштено да организује специјални одред за чување свог живота од опасности нових атентата.

Према античкој традицији, Пизистрат је саставио тај одред од тзв. батинаша, тј. људи наоружаних дебелим моткама – оружјем карактеристичним за најсиромашније сељаке који нису били у стању да набаве неко скупље оружје. Уз помоћ тог одреда Пизистрат је 560. ст. е. заузео атински Акропољ и обезбедио себи аутократску власт. Тако је успостављена форма тиранске управе. Њен социјални ослонац представљали су дијакрији: Пизистрат је пре свега водио рачуна о интересима сељака, који су му и обезбедили власт. Стога је он, како изгледа, прогонио земљопоседничку аристократију и одузимао јој земљу, коју је затим делио сељацима. Истовремено је за сељаке увек јефтини кредит за набавку семења, стоке и пољопривредног инвентара. Међутим, Пизистратов положај био је нестабилан. Пре свега, аристократија му је пружила снажан отпор, а његова политичка оријентација на дијакрије изазвала је опозицију и од стране паралија који су били против тираније. Коначно, шесте године Пизистратове тираније (555. ст. е.), његови противници Мегакле и Ликург ујединили су своје снаге и испословали да он буде протеран из Атине.

Између паралија и педијеја постојао је, међутим, низ непомирљивих супротности економског и политичког карактера које су их раздвајале. Њихов савез, дакле, није могао да опстане дуже време. Ускоро после Пизистратовог прогонства односи између ове две групације толико су се заоштрили да се Мегакле приближио Пизистрату и ступио у преговоре с њим. Ови преговори завршени су политичким споразумом, који је ојачан родбинским везама: Пизистрат се оженио Мегакловом кћерком. Ускоро после тога Пизистрат се вратио у Атину.

Учврстивши се у Атини, Пизистрат се ускоро поново разишао с Мегаклом, који се, изгледа, надао да ће Пизистрат с њим делити власт. То се завршило поновним протеривањем Пизистрата из Атине. Алкмеониди отада постају доследни непријатељи тираније. Период овог другог протеривања, који је трајао око десет година, Пизистрат је провео у македонском приморију, у Пангеји која се налазила у Тракији, где је имао богате руднике недалеко од ушћа реке Струме, у истом рејону у коме ће касније бити основан град Амфиполис.

Пизистрат никако није губио наду у свој повратак у Атину, али му је за то било потребно много новца, војска и озбиљна помоћ са стране. Ту помоћ пружила му је тесалска аристократија, Тебанци и град Еретрија на Еубеји. Располажући присталицама и у самој Атици, тј. дијакријима, Пизистрат се искрцао на њену обалу, освојио Маратон и уз помоћ војске поново завладао Атином (546. ст. е.). Његова даља политичка делатност постаје еластичнија и опрезнија. Он улаже велике напоре да прошири социјалну основу своје власти и то му донекле успева. После освајања власти по трећи пут, Пизистрат ју је задржао до саме смрти, 527. године старе ере. Атинска аристократија, ослабљена дуготрајним деловањем Солонових закона, није била у стању да се супротставља Пизистрату. Његови успеси у спољној политици натерали су многе паралије да се помире са режимом тираније.

Пизистрат није желео да спроведе нове социјалне реформе или да измени поредак који је завео Солон. Он је настојао да разним мерама стекне популарност у широким слојевима атинског друштва. Према тврдњи античких аутора, он је у знатној мери постигао тај циљ. Аристотел у свом Атинском уставу овако карактерише Пизистрата: "Он је уопште био хуман и скроман човек, благ према кривцима; сиромахе је чак унапред снабдевао новцем за пољопривредне радове како би могли да се прехране обављајући земљорадничке послове. Ово је чинио из два разлога: с једне стране, зато да се не би бавили у граду већ да се растуре по читавој земљи, а с друге стране, зато да, користећи своје средње имовно стање и бавећи се личним пословима, изгубе и вољу и време за јавне послове. Осим тога, сам би имао више прихода ако се земља обради, јер је Пизистрат узимао десети део остварених прихода. Из истих је разлога завео и судове по демама, а често је и сам путовао земљом посматрајући како се обављају послови и мирећи завађене да не би занемаривали своје послове".

Судови по демама стварно су одговарали интересима сеоског становништва, јер су их ослобађали неопходних одлазака у Атину где су вођени судски претреси. Повећани обим Пизистратове грађевинске делатности дао је могућност запослења сиромашном градском становништву. Најјачи Пизистратови непријатељи, међу којима и Алкмеониди, били су протерани из Атине, њихова имовина и земља конфисковани и подељени Пизистратовим присталицама. Други део атинске аристократије видео је у тиранији неку врсту гаранције од сталних побуна и потреса, па се с њом помирио. Уз то, Пизистрат се трудио да не нарушава традиције у политичком животу Атине. За време његове владавине сваке су године обављани избори службених лица, укључујући и највиши положај архонта-епонима. Међутим, ова је дужност изгубила свој стари значај и попуњавана је, као и остале дужности, присталицама Пизистрата.

У атинској се традицији сачувало сећање на године Пизистратове владавине као на "златни век". За време Пизистрата Атина је израсла у велики занатски и трговачки центар Грчке. Атина се брзо обнавља и изграђује (нарочито се подиже занатска четврт Керамеик), улепшава се монументалним грађевинама – храмом Атене на Аркропољу, храмовима Аполона Питијског и Зевса Олимпијског (који је, истина, остао недовршен, и који ће бити завршен тек у доба цара Хадријана). Исти циљ – подизање значаја Атине – имале су Пизистратове мере и у области религијског култа. Нарочито су свечано и раскошно обављане Панатенејске свечаности у славу богиње Атене. Тај стари атински празник добио је сада општеатичко значење и трајао је неколико дана. С великим сјајем слављене су и тзв. Велике Дионизије. Култ Диониза првобитно је био чисто сељачки, а сада постаје општеатински, државни култ. Током његове владавине такође се постављају темељи атинске културе тог доба и делимично темељи атинске књижевности. Од религијских хорова, који наступају за време Дионизија, настаје атичка трагедија. Теспис је био најистакнутији трагичар Пизистратовог доба. За време Пизистрата, по неким античким изворима, спроведена је и редакција хомерских поема.

У области спољне политике Пизистрат је постигао изузетно велике резултате. На обали Мале Азије, код самог Хелеспонта, он је освојио град Сигеј и управу над њим поверио своме сину. У Тракији Пизистрат је имао рудник Пангеју. Истовремено је Атињанин Милтијад (из рода Филаида) заузео полуострво Херсонез Трачки; иако је Милтијад тада основао своју династију, ипак су и он сам и његови наследници одржавали блиске везе с Атином. Држећи у својим рукама Сигеј на азијској обали и Херсонез Трачки на европској, Атина је господарила прилазом Црном мору. То је било веома значајно, пошто су Атињани већ одржавали трајне трговинске односе с градовина на обалама Црног мора, посебно на северним.

Положај Атине постао је још бољи када је Милтијад млађи заузео острва Лемнос и Имброс, која су отада остала у сталном власништву Атине. Пизистрат је освојио острво Наксос и тамо поставио свог човека, Наксошана Лигдамида. Ради одржавања ауторитета Атине и њених претензија на вођство међу свим Јоњанима, Пизистрат је извршио ритуално чишћење Делског светилишта уклонивши све гробнице из околине Аполоновог храма.

Пизистрат је, истовремено, настојао да одржава пријатељске односе с другим грчким полисима. Он је имао савез са династијом Алевада која је владала у Лариси, у Тесалији. Тесалци су, уосталом, пружили Пизистрату помоћ и касније су покушали да запрече пут спартанском краљу Клеомену приликом његовог похода против Пизистратовог сина Хипије. Исто тако пријатељске односе одржавала је Атина и с Македонијом. Везе с Аргосом биле су учвршћене Пизистратовим браком с једном Аргивљанком. С Коринтом су Атину спријатељили заједнички непријатељски односи према Егини. Нешто лабавије биле су везе са Тебанцима, који су такође помагали Пизистрата за време његовог изгнанства, и са Лакедемоњанима, најупорнијим непријатељима тираније. Међутим, Пизистратиди су и са Спартом били везани проксенијом.

Унутрашњи Пизистратов положај и његова активна спољна политика захтевали су да држи сталну војску. Изгледа да је она по први пут у Атини формирана за време Пизистрата од најамника. Материјална средства за њихово издржавање, као и за спровођење других мера, Пизистрат је црпео из различитих извора, међу осталима и путем опорезивања. Сељаци су плаћали данак у облику десетог дела прихода.