Јамна култура
Јамна (од руске ријечи яма "јама") или култура јамног гроба или Култура окерног гроба је култура касно бакарног доба/раног брончано доба смјештена око области ријека Буг/Дњестар/Урал (Понтске степе), која датира између 36.–23. вијека пне. Култура је била претежно номадска, уз нешто пољопривреде која се користила уз обале ријека те нешто утврђених брежуљака.
Карактеристика културе су погреби у курганима, (гробни хумак) односно у јамним гробовима гдје су тијелима била савијана кољена. Тијела су се покривала окером. Више гробова је пронађено у појединим курганима, често додатно ископани. Значајно да су се у гробовима налазиле и ритуалне жртве (говеда, свиње, овце, козе и коњи), што је обичај који се повезује с Прото-Индоевропљанима или Прото-Индоиранцима.
Претпоставља се да је настала у средњем току ријеке Волге Хваљинска култура односно средњем току Дњепара култура Средњи Стог. На њеном западном рубу ју је наслиједила Култура катакомби; на истоку су је наслиједиле култура Полтавка и култура Срубна.
Јамна култура се идентифицира с касним Прото-Индоевропљанима (ПИЕ) у курганској хипотези Марије Гимбутас. Индоеуропљани нису народ и овај се термин никако не може користити као било каква етничка или расна одредница, како се то често радило током посљедњег стољећа и неријетко се још увијек ради у политичке сврхе, већ се може користити искључиво као лингвистичка одредница, за говорнике индоевропског прајезика, или као одредница за популације које су насељавале простор на којему налазимо културе чију материјалну оставштину тумачимо као индоевропску.[1]
Представља једног од кандидата за Урхеимат (прадомовину) прото-индоевропског језика, заједно с културом Средњи Стог која јој је претходила. Најстарији остаци котача, односно кола у Источној Европи, пронађени у "Сторожовој мохили" кургану крај (Дњепра у Украјини и ископани од О.I. Треножкина, се повезују с Јамном културом.
Међутим, према хипотези о егзодусу из Индије, Јамну културу су створили Прото-анадолци који су се кретали на запад, прешли Каспијско море и стигли на Балкан око 3000-2000. пне..[2]
Другу алтернативну теорију предложио је британски археолог Цолин Ренфреw, који прадомовину Индоеуропљана види у Анадолији. У сржи његове анадолске теорије, јест инсистирање на што мање миграција. Временски, прадомовина Индоевропљана смјештена је не касније од 6500. године пне, чиме су Праиндоевропљани изједначени с носиоцима неолитизације те се према тој теорији индоевропски језик у Еуропу ширио заједно с неолитичким пакетом. Ренфреw процес неолитизације види као једину темељну и свеобухватну културну и економску промјену у прахисторији Европе која би могла објаснити ширење индоевропских језика.[1]
Листа енеолитских култура
[уреди | уреди извор]| Јамна | Руске степе | 3300 пне | 2600 пне | |
| Врпчаста керамика | Европа | 2900 пне | 2350 пне | |
| Баден | Средња Европа | 3600 | 2800 | |
| Амфоре | Европа | 3400 пне | 2800 пне | |
| Костолац | Подунавље, Балкан | 3250 | 3000 | |
| Вучедол[3] | Подунавље, Балкан | 3000 | 2400 | |
| Звонасти пехари | Широм Европе | 2800 | 1800 |
Литература
[уреди | уреди извор]Ј. П. Маллорy, "Yамна Цултуре", Енцyцлопедиа оф Индо-Еуропеан Цултуре, Фитзроy Деарборн, 1997.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 Рамона Фелингер - ИНДОЕУРОПЕИЗАЦИЈА У АРХЕОЛОШКОМ I ЛИНГВИСТИЧКОМ КОНТЕКСТУ, СВЕУЧИЛИШТЕ У ЗАГРЕБУ, ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ, Одсјек за археологију, Загреб, 2018
- ↑ Тхе Арyан Нон-Инвасионист Модел бy Коенраад Елст
- ↑ „Амра Терзић: Вучедолска култура у Босни и Херцеговини”. Катедра за археологију, Фило зофски факултет Сарајево , Сарајево, 2012. Приступљено 9. 2. 2017.
