Бангкок

Бангкок กรุงเทพมหานคร
Бангкок
Координате: 13°45′Н 100°29′Е / 13.750°Н 100.483°Е / 13.750; 100.483
Држава	Тајланд
Власт
- Гувернер	Апирак Косаyотхин
Површина
- Укупна	1 565,2 км²
- Подручје утјецаја	7 761,5 км²
Становништво (2006.)
- Град	6 355 144 [1]
Временска зона	УТЦ+7 (УТЦ)
Службене странице Службена страница
Карта
Бангкок цласс=нотпагеимаге| Банкок на карти Тајланда

Бангкок (званично тајл. Крунг Тхеп Маханакхон,  กรุงเทพมหานคร^?/и, скраћ. Крунг Тхеп, กรุงเทพฯ) јесте главни град краљевине Тајланд од 1782. године. Он има посебан управни статус а на његовом челу налази се гувернер. Пријестолница Тајланда има 8,249 милиона становника (стање по попису из 2010. године).^[1] Убједљиво је највећи и најмногољуднији град државе. У широј регији Бангкока, највећој урбаној конгломерацији у Тајланду, живи укупно 14,566 милиона становника (стање 2010.).^[2]

Град је политички, економски и културни центар Тајланда са бројним универзитетима, високим школама, палачама и преко 400 ватова (будистичких храмова и манастира) као и најважнији саобраћајни чвор земље. Национални музеј у Бангкоку је највећи своје врсте у југоисточној Азији. Бангкок је такођер и сједиште Економске и социјалне комисије за Азију и Пацифик Уједињених народа (УНЕСЦАП).

Временска разлика Бангкока у односу на УТЦ износи +7 сати. Према средњој Европи, временска разлика зими износи +6 сати, док љети износи +5 сати, јер Тајланд нема љетног рачунања времена.

Церемонијално име града Бангкока на тајском језику у транскрибираном облику гласи: Крунг Тхеп Маха Накхон Амон Раттанакосин Махинтхара Yуттхаyа Махадилок Пхоп Ноппхарат Ратцхатхани Буриром Удом Ратцханиwет Маха Сатхан Амон Пхиман Аwатан Сатхит Саккатхаттиyа Wитсанукам Прасит ( изговор^?/и). То је стари тајски назив за тајландски главни град Бангкок, и у латинизираном облику са 168 слова је најдуже име града на свијету.

На тајском писму име гласи (139 знакова):

กรุงเทพมหานคร อมรรัตนโกสินทร์ มหินทรายุธยามหาดิลก ภพนพรัตน์ราชธานีบุรีรมย์ อุดมราชนิเวศน์ มหาสถานอมรพิมาน อวตารสถิต สักกะทัตติยะ วิษณุกรรมประสิทธิ์

Приближан пријевод гласи: Град Деве (божанство), велики град (и) резиденција светих драгуља Индре (смарагдни Буда), неосвојиви божански град, велика пријестолница свијета, украшена са девет драгоцијених драгуља, богат раскошним краљевским палачама, које су равне небеском дому поновно рођеног божанства, град који је поклонио Индра а Висхвакарман изградио.

Бангкок је првобитно чинио само мало рибарско село на источној обали ријеке Цхао Пхраyа. По први пут на картама појавила се на једној португалској карти 1511. године.^[3] Око 1680. године јужно од села налазила су се само три насеља: царинска станица, холандска трговачка станица основана 1622. године под именом Форт Амстердам и мјесташце Бан Ват.^[4] Током хисторијске епохе краљевства Аyуттхаyа насеље се развило у значајну трговачку луку и град на ријечном путу према пријестолници.^[3]

Темељи данашњег Бангкока налазе се у малехном граду Тхонбури, који је данас дио главног града на западној обали ријеке Цхао Праyа. Генерал Таксин је 1772. године прогласио Тхонбури новим главним градом након што је пријестолница краљевства Аyуттхаyа потпуно уништена 1767. године током рата са Бурмом. Десет година касније нови краљ Рама I, оснивач све до данас владајуће династије Цхакри, премјестио је сједиште владе на источној обали и тиме подручје звано Раттанакосин прогласио главним градом. У то доба Раттанакосин су насељавали већином Тајланђани кинеског поријекла, нарочито у селу Банг Кок, којег је краљ изградио по узору на ранију уништену пријестолницу краљевства.

У то тоба цијели град је био испресијецан густом мрежом канала (кхлонгс), кроз којих се одвијао највећи дио саобраћаја. Чак је и пијаца (пливајућа пијаца) била организирана на води. Улица готово да и није било. Бангкок у то вријеме је био често називан Венецијом истока. Највећи број канала је до средине 19. вијека затрпан како би се направило мјеста за растући цестовни саобраћај и све већи број саграђених кућа. Прва поплочана улица 1863. године у граду била је улица Тханон Цхароен Крунг (странци је називају Неw роад, нова улица), дуж некадашњег путељка којег су утабали слонови. Током владавине краља Цхулалонгкорн (Рама V, од 1868. до 1910.) настала је прва жељезничка пруга у Бангкоку која га је повезивала са сјевером земље, као и бројне трамвајске линије унутар града. Из тог доба потиче и велики број улица на чији изглед су већином утицали европски стилови.

Један од већих проблема за метрополу Бангкок је адекватно збрињавање многобројних људи, прије свега имиграната који су у посљедњих неколико година доселили у град из других крајева Тајланда. За велики број људи било је потребно изградити куће и стамбене објекте. Због растуће потражње за грађевинским земљиштем знатно су порасле цијене станова и земљишта. Градска власт је као рјешење тог проблема покушала са изградњом бројних насеља у предграђима Бангкока, намијењених за породице слабијег имовинског стања. Осим станова, постоји и недостатак јавних установа као што су болнице и школе. Смеће и отпадне воде се не уклањају на задовољавајући начин, а ниво подземних вода све брже опада због велике потрошње. Људи у околним насељима су угрожени првенствено инфективним болестима попут колере, дијареје и тифуса, јер су хигијенски услови у тим насељима на врло ниском нивоу, а због растуће емисије отровних гасова из индустријских постројења и возила долази и до повећаних обољења коже и плућа.

Други проблем у Бангкоку је све већи и гушћи саобраћај. Мрежа улица је потпуно адекватна броју возила. Осим тога, мрежа градске и подземне жељезнице у граду је премалехна за растућу потражњу и становништво уз мали број средстава јавног пријевоза, осим мреже аутобуских линија која је међу највећим у свијету. Због огромног броја аутомобила у граду је забиљежено врло велико загађење зрака (високе вриједности озона и угљик моноксида).

Град се налази на споју Индокинеског и Малајског полуострва на ријеци Цхао Пхраyа, на сјеверној обали Тајландског залива са просјечном надморском висином од 5 метара. Ријека Цхао Пхраyа код Бангкока има ширину од око 400 метара.

Западно од ријеке Цхао Пхраyа налази се подручје названо Тхонбури, које је до 1971. године било засебан град, док дио на истоку који је прије више од 200 година био само малехно село, углавном насељавају трговци поријеклом из Кине. Подручје града има површину од 1.565,2 км², док је површина цијеле метрополске регије око 7.761,5 км².

Бангкок је подијељен на 50 дистрикта (кхет, понекад и погрешно названи Ампхое), а они су даље подијељени на 169 кwаенга, који се могу упоредити са тамбонима. Дистрикти Бангкока (кхети), на тајландском и транскрибирани на латиницу су:
Банг Бон (บางบอน), Банг Капи (บางกะปิ), Банг Кхае (บางแค), Банг Кхен (บางเขน), Банг Кхо Лаем (บางคอแหลม), Банг Кхун Тхиан (บางขุนเทียน), Банг На (บางนา), Банг Пхлат (บางพลัด), Банг Рак (บางรัก), Банг Суе (บางซื่อ), Бангкок Нои (บางกอกน้อย), Бангкок Yаи (บางกอกใหญ่), Буенг Кум (บึงกุ่ม), Цхатуцхак (จตุจักร), Цхом Тхонг (จอมทอง), Дин Даенг (ดินแดง), Дон Муеанг (ดอนเมือง), Дусит (ดุสิต), Хуаи Кхwанг (ห้วยขวาง), Кхан На Yао (คันนายาว), Кхлонг Сам Wа (คลองสามวา), Кхлонг Сан (คลองสาน), Кхлонг Тоеи (คลองเตย), Лак Си (หลักสี่), Лат Крабанг (ลาดกระบัง), Лат Пхрао (ลาดพร้าว), Минбури (มีนบุรี), Нонг Цхок (หนองจอก), Нонг Кхаем (หนองแขม), Патхум Wан (ปทุมวัน), Пхаси Цхароен (ภาษีเจริญ), Пхаyа Тхаи (พญาไท), Пхра Кханонг (พระโขนง), Пхра Накхон (พระนคร), Пом Прап Саттру Пхаи (ป้อมปราบศัตรูพ่าย), Праwет (ประเวศ), Рат Бурана (ราษฎร์บูรณะ), Ратцхатхеwи (ราชเทวี), Сампхантхаwонг (สัมพันธวงศ์), Саи Маи (สายไหม), Сапхан Сунг (สะพานสูง), Сатхон (สาทร}), Суан Луанг (สวนหลวง), Талинг Цхан (ตลิ่งชัน), Тхаwи Wаттхана (ทวีวัฒนา), Тхонбури (ธนบุรี), Тхунг Кхру (ทุ่งครุ), Wаттхана (วัฒนา), Wанг Тхонгланг (วังทองหลาง) и Yан Наwа (ยานนาวา).

Бангкок нема јасно дефинирано подручје ужег градског језгра нити има централни пословни округ. Ове функције су далеко више подијељене на неколико округа. Најстарији дио града је острво Раттанакосин у округу Пхра Накхон, око Велике палаче, Санам Луанг, Wат Ратцхабопхит и Сао Цхинг Цха (огромна љуљачка). У другој половини 19. вијека полахко је почео развој кинеске четврти око улица Yаоwарат и Цхароен Крунг (тада нова улица, прва асфалтирана улица у Бангкоку) у округу Сампхантхаwонг све до централне пословне четврти града. Током 1950тих и 1960тих дуж улица Силом, Сураwонг и Си Пхраyа у округу Банг Рак почеле су се отварати банке и велики пословни простори. Од 1990тих у округу Сатхон и дуж улице Wиттхаyу (округ Патхум Wан) настали су претежно луксузне пословне зграде, а дуж улица Рама I и Пхлоенцхит (такођер Патхум Wан) никли су велики тржни центри и луксузни хотели. Због изградње оба система јавног превоза: Скyтраин (градска жељезница) и метроа (МРТ) ширење подручја са централним пословним функцијама се још више убрзало. Данас су атрактивни готово сви дијелови града до којих допире неки од система јавног превоза. То се посебно односи на улицу Сукхумвит (округ Кхлонг Тоеи и Wаттхана) као и централни дио улице Ратцхадапхисек (окрузи Пхаyа Тхаи и Хуаи Кхwанг).^[5]

Бангкок се налази у подручју тропске климе. Годишња просјечна температура износи 28,4 °Ц, а просјечна годишња количина падавина износи 1.498 мм. Највише кише пада током монсунског периода између маја и октобра, а поједини дијелови града понекад током септембра и октобра буду поплављени. Највише падавина просјечно буде у септембру, чији просјек износи 344 мм, док најмање падавина у просјеку буде у јануару са свега 9 мм.

Током цијеле године просјечне температуре се крећу између 26,1 и 30,4 °Ц. Средња дневна температура износи највише 34,9 °Ц, док је најнижа дневна 20,8 °Ц уз велику влажност зрака. Свјетска метеоролошка организација је незванично прогласила Бангкок, у погледу годишњег просјека, за најтоплији град свијета.^[6] Најтоплији мјесец је април са средњим највишим дневним температурама од 35 °Ц и минималним од 26 °Ц. Најхладнији мјесец у околини Бангкока је децембар са највишим дневним температурама од 31 °Ц и најнижним од 21 °Ц. Сухи период траје од децембра до марта, када почиње најтоплији дио године.

Бангкок се бори са знатним проблемима загађивања околине. Изнад града је стални облак гасова насталих сагоријевањем горива. Научници сматрају да је у неким главним саобраћајним улицама вриједности загађења зрака већ достигла нивое опасне по здравље људи. Откако је изградњом високих зграда дошло до поремећаја струјања зрака, концентрација штетних гасова је драматично повишена.

Већ готово седмина становника града жали се на бронхитис, астму и умор. Нарочито особе које су јако погођене загађеношћу често носе заштитне маске, између осталих многи возачи мотоцикла и тук-тука (ауто рикша), саобраћајни полицајци и улични трговци.

Осим загађености зрака, Бангкок има и знатно отежано снабдијевање водом. Град нема централну мрежу опскрбе водом. Осим тога и канализацијски систем је тек у фази изградње. До 1990тих индустријски погони и домаћинства су своје отпадне воде, без било какве претходне обраде, директно испуштали у ријеку Цхао Пхраyа.

Отпадне материје загађују зрак и често трују сваки облик живота у водама. Бројне творнице у метрополској регији, а многе и у бројним подручјима становања, смију начинити и властите бунаре за своју опскрбу водом, што доводи до сталног снижавања нивоа подземних вода.

Бангкок је примјер града са динамичним растом, али његов раст није потпуно плански. Већ 1947. године број становника је премашио милион. Године 1960. у Бангкоку је живјело око 2,1 милион становника. Између 1970. (3,1 милиона) и 2000. године (6,3 милиона) број становника се удвостручио. Према подацима националне статистичке агенције (НСО) 2010. године у главном граду је живјело 8,2 милиона становника.^[2] То одговара годишњем расту од 3% у периоду од 2000. до 2010. године.

Густоћа становништва по км² износи око 5.270 становника. За успоредбу, густоћа становништва у Сарајеву је око 2.060 становника по км². Бангкок је далеко највећи и најмногољуднији град у Тајланду. Он је 2009. године имао 18 пута више становника од града Самут Пракан, другог по броју становника у Тајланду (446.375 становника), а метрополска регија Бангкока (БМР) је имала чак 64 пута више становника од подручја Удон Тхани (228.738 становника), који је други по насељености у држави.

Пошто су у главном граду Тајланда концентрисане све важне политичке и економске институције, те се ту доносе и најважније одлуке за државу, Бангкок се сматра примарним градом. Бруто домаћи производ по глави становника у Бангкоку 2006. године је био десет пута виши од најсиромашније покрајине у држави (Бангкок 319.322 бахта, провинција Мае Хонг Сон 33.231 бахта).^[7] Док се регија главног града економски развија, од тог развоја велики дијелови земље не профитирају или су забиљежили чак и смањење БДП. Због ових разлика, Бангкок је у посљедњих неколико десетљећа забиљежио огроман прираст због досељавања из провинције.

Метрополска регија Бангкока према попису становништва из 2000. године имала је 10,2 милиона становника. По попису из 2010. године било их је 14,6 милиона. То одговара годишњој стопи раста у периоду од 2000. до 2010. године од 4,3%. Густоћа насељености метрополске регије износи око 1.877 становника по км². Осим града Бангкока, у метрополску регију припадају и околне провинције Накхон Патхом, Нонтхабури, Патхум Тхани, Самут Пракан и Самут Сакхон.

Данашње подручје Бангкока настало је 1972. године спајањем старе провинције Бангкок (званично Пхра Накхон) и провинције Тхонбури, која је обухватала подручја данашњег града западно од ријеке Цхао Пхраyа. Бангкок је засебна управна област. За разлику од других 76 тајландских провинција (цхангwат), њен гувернер се бира на директним изборима. Избори за гувернера по правилу се одржавају сваке четири године. Гувернер представља локалну власт главног града (администрацију Метрополске регије Бангкок). Он је такођер одговоран и за јавни пријевоз, улице, урбано планирање града, изградњу стамбених насеља, управљање отпадом, заштиту околине и јавни ред и мир.

Од 2009. године гувернер Бангкока је Сукхумбханд Парибатра из Демократске странке Тајланда. Изабран је у други мандат у марту 2013. године са 46,2% гласова, а противкандидат му је био Понгсапат Понгцхароен из странке Пхеу-Тај, који је освојио 39,7% гласова.

Градску управу контролира градско вијеће (вијеће метрополске регије Бангкока). Након опћинских избора 2010. године сачињено је од 61 члана, од чега је 46 представника Демократске странке, 14 представника странке Пхеу-Тај и један независни представник. Градско вијеће је надлежно само за сам град Бангкок али не и за околну агломерацију ширег подручја Бангкока као ни за још шире метрополско подручје.^[8]

У граду се налази преко 400 ватова (будистичких храмова). Један од најзначајнијих је храм Wат Пхра Каео (Wат Пхра Сри Раттана Сатсадарам), у којем се налази кип Смарагдни Буда, врло цијењен и поштован широм земље.

Заједно са Великом палачом, храмом Wат Пхо (Wат Пхра Цхетупхон), једним од највећих и најстаријих храмова у Бангкоку као и храмом Wат Махатхат, те једним од највећих будистичких универзитета југоисточне Азије Универзитет Махацхулалонгкорнрајавидyалаyа, храм Wат Пхра Каео на острву „Ко Раттанакосин“ (Ко = острво), чине хисторијски центар града. У Бангкоку се налази у тајландски национални музеј, национална галерија, национална библиотека Тајланда и национално позориште Бангкок.

Бангкок је један од економско најдинамичнијих и социјално прогресивних градова Југоисточне Азије. По неким тврдњама се сматра као регионални центар који напредује да постане ривал Сингапореу и Хонг Конгу мада пати од лопе инфраструктуре и социјалних проблема због свог пребрзог развоја.

Сачуван је стари дио града са сојеницама, колибама на бродицама и сплавима усидреним у рукавцима и каналима ријеке Цхао Пхраyа (Менам). Културно средиште са универзитетом основаним 1917., научним институтима, академијом ликовних умјетности, књижницама, чувеним будистичким пагодама Wат-Пои Wат-Пракео. Бангкок има бројне индустријске погоне за производњу текстила, дрва, цемента, керамичких и кемијских производа, творница вагона и авиона, рафиреније нафте, љуштионица риже. Град има и велики међународни аеродром.

Град је један од најважнијих чворишних тачака путне и жељезничке мреже Тајланда.

Бангкок је сједиште једног од најважнијих међународних аеродрома у југоисточној Азији. До септембра 2006. то је био Међународни аеродром Бангкок (Дон Муеанг), око 22 километра сјеверно до центра града. Међутим, отварање аеродрома Суварнабхуми, који се налази око 30 км источно од града у опћини Банг Пхли, провинција Самут Пракан, са капацитетом од 45 милиона путника годишње, било је 28. септембра 2006. године. Нови аеродром Суварнабхуми има аеродромски код БКК који је преузео од старог аеродрома Дон Муеанг, а до старог аеродрома се може доћи још само преко чартер летова и приватним авионима. Аеродром БКК имао је 2011. године око 47,5 милиона путника.^[9] Пут од аеродрома Суварнабхуми до центра Бангкока траје таксијем од 30 до 60 минута, али се због екстремних саобраћајних гужви тај пут може потрајати и до 3 сата. Од 2010. Суварнабхуми је са центром града повезан и са регионалном жељезничком линијом (САРЛ).

Прва жељезничка линија у Тајланду отворена је од Бангкока до Пак Нама 11. априла 1893. године.^[10] Једно енглеска компанија је 21. децембра 1900. отворила и жељезничку линију од Бангкока преко Аyуттхаyа до Кхората, да би 19. јуна 1903. отворена линија Бангкок-Ратцхабури-Петцхабури.^[11]

Данас са главне жељезничке станице Бангкока Хуа Лампхонг полазе путнички возови у правцу сјевера, сјевероистока, истока и југа. Према Кабин Бури возови крећу са станице Маккасан. Према ријеци Кwае и Канцханабури, као и спори воз према југу полазе возови са станице Бангкок Нои. Умјесто са старе жељезничке станице возови такођер полазе и са нове, до које вози и бесплатни аутобус. За потребе теретног жељезничког саобраћаја користи се механизирана ранжирна станица Банг Суе у сјеверном предграђу Бангкока.

На два велика и већем броју малехних стадиона, разбацаних широм Бангкока постоји могућност праћења тајландског националног спорта муаy Тхаи, боље познатог под именом тајландски бокс, са свим пратећим ритуалима везаним за њега. На стадиону Лумпини као и на стадиону Ратцхадамноен могу се видјели неки од најбољих бораца у Тајланду. Борбе се одржавају цијеле седмице наизмјенично на оба стадиона. Осим борби у рингу, одвијају се и додатне забавне активности као што су клађење на исход борби и музички садржаји (свирају традиционалне групе (при пхат) засноване на инструменту пии односно тајландској обои).

Други омиљени спорт је традиционални „сепак такраw“. То је једна врста игре са лоптом начињеном од плетене шпанске трске (ратан), при којој играч мора што је дуже могуће држати лопту у зраку помоћу свих дијелова тијела осим руку. Професионалне екипе играју једна против друге на пољу Санам Луанг испред Велике палаче.

Бангкок има склопљену сарадњу са сљедећим градовима-парнерима:^[12]

• од 19. фебруара 1962: Wасхингтон, D.C.,  САД
• од 26. маја 1993: Пекинг,  Кина
• од 19. јуна 1997: Москва,  Русија
• од 23. новембра 2005: Цхаозхоу,  Кина
• од 16. јуна 2006: Сеул,  Јужна Кореја
• Пхном Пенх,  Камбоџа^[13]

• Бангкок на порталу Енцyцлопæдиа Британница (en)
• Бангкок Метрополитан Администратион Архивирано 2014-10-18 на Wаyбацк Мацхине-у
• БангкокТоурист – Оффициал травел гуиде фром Бангкок Тоурисм Дивисион Архивирано 2017-05-12 на Wаyбацк Мацхине-у