Max von Laue
Max von Laue | |
|---|---|
 Max von Laue | |
| Rođenje | 9. oktobar 1879. |
| Smrt | 24. april 1960 (80 godina) |
Max von Laue (Koblenz, 9. oktobar 1879 – Zapadni Berlin, 24. april 1960) bio je njemački fizičar. Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziku 1914. godine za otkriće difrakcije x-zraka na kristalima.[1][2]
Doktorirao je 1906. godine na Univerzitetu Ludwig Maximilian u Münchenu. Od 1912. bio je profesor fizike na Univerzitetu u Zürichu, od 1919. direktor zavoda za teorijsku fiziku Univerzitetu u Berlinu, od 1951. direktor instituta za fizikalno-hemijska istraživanja "Max Planck" u Berlinu. Da bi dokazao valnu prirodu rendgenskih zraka, predložio je 1912. da se kao optička rešetka upotrijebi kristal i tako postigne ogib (difrakcija) rendgenskih zraka. Eksperimente su izveli Paul Knipping i Walter Friedrich te pokazali da su rendgenske zrake elektromagnetske naravi. To je bio početak rendgenske strukturne analize. Za istraživanja ogiba rendgenskih zraka u kristalima dobio je 1914. Nobelovu nagradu za fiziku.[3]
Pored svojih naučnih poduhvata sa doprinosima u optici, kristalografiji, kvantnoj teoriji i teoriji relativnosti, Laue je imao niz administrativnih pozicija koje su unaprijedile i vodile njemačko naučno istraživanje i razvoj tokom četiri decenije. Snažan protivnik nacizma, bio je ključan u ponovnom uspostavljanju i organizaciji njemačke nauke nakon Drugog svjetskog rata.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ "Max von Laue | German physicist". Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 28. 3. 2016.
- ^ "Max Theodor Felix von Laue - Oxford Reference". doi:10.1093/oi/authority.20110803100053665. journal zahtijeva
|journal=(pomoć) - ^ "Laue, Max von | Hrvatska enciklopedija". www.enciklopedija.hr. Pristupljeno 6. 10. 2022.
Nedovršeni članak Max von Laue koji govori o fizici treba dopuniti. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.