Пређи на садржај

Sirotište

С Википедије, слободне енциклопедије
Plaketa gde je nekad stajala ruota („točak”), mesto napuštanja dece uz bok Čiesa dela Pieta, crkve sirotišta u Veneciji. Plaketa pominje papinsku bulu Pavla III od 12. novembra 1548. godine, preti „izopštenjem i prokletstvom” za sve one koji mada imaju sredstva da podržavaju dete odluče da ga napuste. Takvo izopštenje ne može biti poništeno sve dok krivac ne nadoknadi sve troškove nastale zbog podizanja bebe.
Bivše jevrejsko sirotište u Berlin-Pankou
Sirotiše Sv. Nikola u Novosibirsku, Rusija

Istorijski, sirotište je rezidencijalna ustanova, ili grupni dom, posvećen zbrinjavanju siročadi i druge dece koja su odvojena od njihovih bioloških porodica. Primeri situacija koje bi prouzrokovale smeštanje deteta u sirotišta su kada su roditelji umrli, biološka porodica je zlostavljala dete, postojala je zloupotreba supstanci ili mentalna bolest u biološkom domu koja šteti detetu, ili su roditelji morali da odu na rad negde drugde i nisu bili u stanju ili ne žele da povedu dete. Uloga pravne odgovornosti za podržavanje dece čiji su roditelji umrli ili na drugi način nisu u mogućnosti da pružaju negu znatno se razlikuje u svetu.

Upotreba sirotišta pod upravom vlada je u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Velikoj Britaniji i zemljama članicama Evropske unije ukinuta tokom druge polovine 20. veka, ali nastavljaju da deluju u mnogim drugim regionima širom sveta. Iako se termin „sirotište” više ne upotrebljava u Sjedinjenim Državama, skoro svaka američka država nastavlja da upravlja kućama za boravak dece kojoj je neophodno bezbedno mesto za život i u kojima će im biti pružena podrška u obrazovnim i životnim veštinama. Kuće poput Milton Heršijeve škole[1] u Pensilvaniji, Mushart[2] u Ilinoisu i Krosnor škola i dom za decu[3] u Severnoj Karolini i dalje pružaju negu i podršku deci kojoj je neophodna. Dok mesto poput Milton Heršijeve škole smešta gotovo 2.000 dece, svako dete živi u malom okruženju sa „kućnim roditeljima”[4] koji često žive godinama u toj kući. Deca koja odrastaju u tim stambenim kućama imaju višu stopu završetka srednje škole i fakulteta od one koja provode ekvivalentan broj godina u američkom sistemu hraniteljstva, gde samo 44 do 66 procenata dece završava srednju školu.[5][6]

Istraživanja iz Projekta rane intervencije u Bukureštu (engl. Bucharest Early Intervention Project, BEIP) često se navode kao dokaz da stambene institucije negativno utiču na dobrobit dece. BEIP je odabrao sirotišta u Bukureštu, Rumunija, koja su odgajala napuštenu decu u socijalno i emocionalno ugroženim sredinama kako bi proučavali promene u razvoju odojčadi i dece nakon što su bila smeštena u posebno obučene hraniteljske porodice u lokalnoj zajednici.[7] Ova snažna studija pokazala je koliko je nedostatak ljubavne pažnje koji deci pružaju njihovi roditelji ili negovatelji važan za optimalni ljudski razvoj, posebno mozga; adekvatna ishrana nije dovoljna.[8] Daljnja istraživanja dece koja su usvojena od institucija iz istočnoevropskih država u SAD pokazala su da su za svakih 3,5 meseca koje beba provodi u ustanovi zaostajala za svojim vršnjacima u rastu za 1 mesec.[9] Nadalje, metaanaliza istraživanja o IQ vrednostima dece u sirotištima utvrdila je niži IQ među decom u mnogim institucijama, ali ovaj rezultat nije pronađen u okruženju s niskim prihodima.[10]

Širom sveta, rezidencijalne ustanove poput sirotišta često mogu biti štetne za psihološki razvoj ugrožene dece. U zemljama u kojima se sirotišta više ne koriste, državno dugoročno zbrinjavanje neželjene dece se oslanja na smeštaj u domaćem okruženju, sa naglaskom na replikaciji porodičnog doma. Mnoge od ovih zemalja, poput Sjedinjenih Država, koriste sistem novčanih stipendija koje se isplaćuju udomiteljima kako bi se podstaklo i subvencionisalo zbrinjavanje u privatnim domovima. Neophodno je napraviti razliku između hraniteljstva i usvajanja, jer bi usvajanje deteta izuzelo dete iz državne brige i prenelo u potpunosti i neopozivo zakonsku odgovornost za brigu o detetu na posvojitelja, dok u slučaju hraniteljstva dete ostaje u državnoj nadležnosti s hraniteljem koji deluje samo kao negovatelj.

Većina dece koja žive u sirotištima nisu siročad; četvoro od petoro dece u sirotištima ima bar jednog živog roditelja i većina ima širu porodicu.[11] Zemlje u razvoju i njihove vlade oslanjaju se na rodbinsko zbrinjavanje radi pomaganja siročadi, jer je znatno finansijski efektivnije pomoći širim porodicama u preuzimanju siročeta, nego što je njegova institucionalizuja.[12] Pored toga, zemljama u razvoju nedostaje socijalna pomoć za decu i njihovo blagostanje zbog nedostatka resursa. Istraživanja koja se sprovode u svetu u zemljama u razvoju pokazuju da su se te zemlje fokusirale isključivo na pokazatelje preživljavanja, umesto na kombinaciju opstanka i drugih pozitivnih pokazatelja kao što bi to učinila razvijena nacija.[13] To govori o načinu na koji mnoge razvijene zemlje tretiraju krizu siročadi, jer je jedini fokus na pronalaženju načina da se osigura njihov opstanak. U razvijenim zemljama siročad može očekivati da neće naći samo dom, već će te zemlje pokušati da obezbede i sigurnu budućnost. Nadalje, siročad u zemljama u razvoju se smatraju problemom koji treba rešiti, i to ih čini ranjivim u pogledu eksploatacije ili zanemarivanja. U Pakistanu, alternativna briga za siročad često pada na proširene porodice i pakistansko društvo u skladu sa stanovištem svoje vlade stavlja najveći deo tereta brige o siročadi na njih. Iako je često slučaj da građani Pakistana uzimaju siročad zbog svoje kulture i religije, uzimaju se samo siročad čiji su roditelji umrli. To zanemaruje populaciju dece kojoj je potrebna alternativna nega bilo zbog zlostavljanja ili zbog roditelja koji nisu u stanju da se brinu o svom detetu zbog siromaštva, mentalnih ili fizičkih problema.[14]

Nekoliko velikih međunarodnih dobrotvornih organizacija i dalje finansira sirotišta, ali većinu njih obično osnivaju manje dobrotvorne organizacije i verske grupe.[15] Sirotišta, posebno u zemljama u razvoju, mogu iskorištavati ranjive porodice u riziku od raspada i aktivno regrutovati decu kako bi obezbedili kontinuirano finansiranje. Sirotišta u zemljama u razvoju retko vodi država.[15][16] Međutim, nisu sva sirotišta kojima upravlja država manje korumpirana; rumunska sirotišta, poput onih u Bukureštu, osnovana su zbog ogromnog broja stanovnika što je bilo katalizovano delovanjem diktatora Nikolaja Čaušeskua, koji je zabranio pobačaj i kontrolu rađanja i podstakao stopu nataliteta da bi povećao ponudu radne snage u Rumuniji.[17]

Istraživanja

[уреди | уреди извор]

Često se navodi da istraživanja iz Bukureštanskog projekta rane intervencije (BEIP) pokazuju da rezidencijalne ustanove negativno utiču na dobrobit dece. BEIP je odabrao sirotišta u Bukureštu u Rumuniji koja odgajaju napuštenu decu u socijalno i emocionalno depriviranim sredinama kako bi proučavali promene u razvoju odojčadi i dece nakon što su smeštena u posebno obučene hraniteljske porodice u lokalnoj zajednici.[18] Ova moćna studija je pokazala kako je pažnja puna ljubavi koju roditelji ili staratelji obično pružaju deci ključna za optimalan ljudski razvoj, posebno mozga; adekvatna ishrana nije dovoljna.[8] Dalja istraživanja dece koja su usvojena iz institucija u istočnoevropskim zemljama u SAD pokazala su da za svakih 3,5 meseca koliko je dete provelo u instituciji, ono zaostaje za svojim vršnjacima u rastu za 1 mesec.[19] Dalje, meta-analiza istraživanja o koeficijentu inteligencije dece u sirotištu otkrila je niži koeficijent inteligencije među decom u mnogim institucijama, ali ovaj rezultat nije pronađen u okruženju sa niskim prihodima.[10]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Milton Hershey School Website”. 21. 7. 2018. 
  2. ^ „Mooseheart”. www.mooseheart.org. 
  3. ^ „Crossnore School & Children's Home - Foster Care - Clinical Services”. Crossnore. 
  4. ^ „Careers as Houseparents - Milton Hershey School”. 
  5. ^ Conger, D. Rebeck, A. "How Children's Foster Care Experiences Affect Their Education." Vera Institute of Justice. 2001.
  6. ^ "A Critical Look at The Foster Care System: Foster Care Outcomes." 2015
  7. ^ Nelson, Charles; et al. (2007). „Cognitive Recovery In Socially Deprived Young Children: The Bucharest Early Intervention Project”. Science. 318 (5858): 1937—1940. Bibcode:2007Sci...318.1937N. PMID 18096809. doi:10.1126/science.1143921. 
  8. ^ а б Media, American Public. „American RadioWorks - Rewiring the Brain”. americanradioworks.publicradio.org. 
  9. ^ Johnson, Dana; Dole (1999). „International Adoptions: Implications for Early Interventions”. Infants and Young Children. 11 (4): 34. doi:10.1097/00001163-199904000-00008. 
  10. ^ а б van IJzendoorn, MH, Luijk. M, Juffer, F. IQ of Children Growing Up in Children's Homes: A Meta-Analysis on IQ Delays in Orphanages. Merrill-Palmer Quarterly, Volume 54, Number 3, July 2008, pp. 341-366
  11. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 12. 2016. г. Приступљено 1. 1. 2019. 
  12. ^ Groza, Victor K.; Bunkers, Kelley Mccreery; Gamer, Gary N. (2011). „Vii. Ideal Components and Current Characteristics of Alternative Care Options for Children Outside of Parental Care in Low-Resource Countries”. Monographs of the Society for Research in Child Development (на језику: енглески). 76 (4): 163—189. JSTOR 41408761. doi:10.1111/j.1540-5834.2011.00632.x. 
  13. ^ Gabel, Shirley Gatenio; Kamerman, Sheila B. (2012). Assessing child well-being in developing countries. Global Child Poverty and Well-Being (на језику: енглески). стр. 245—260. ISBN 9781447301141. doi:10.2307/j.ctt9qgppd.15. 
  14. ^ „Residential Care in Pakistan: Evolving Practices in Punjab” (PDF). www.fkn.org.il. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2018. г. Приступљено 15. 12. 2018. 
  15. ^ а б „How to fix orphanages”. The Spectator. UK. 8. 10. 2011. Архивирано из оригинала 15. 10. 2011. г. Приступљено 17. 10. 2011. 
  16. ^ Little Princes, Conor Grennan
  17. ^ Media, American Public. „American RadioWorks - Rewiring the Brain”. americanradioworks.publicradio.org. 
  18. ^ Nelson, Charles; et al. (2007). „Cognitive Recovery in Socially 1143921”. Science. 318 (5858): 1937—1940. Bibcode:2007Sci...318.1937N. PMID 18096809. S2CID 1460630. doi:10.1126/science.1143921. 
  19. ^ Johnson, Dana; Dole (1999). „International Adoptions: Implications for Early Interventions”. Infants and Young Children. 11 (4): 34. doi:10.1097/00001163-199904000-00008. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Sirotište на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sirotište&oldid=28897013”