Пређи на садржај

Цефалоспорини

С Википедије, слободне енциклопедије
Структурна формула цефалоспоприна

Цефалоспорини су антибиотици из групе β-лактамских антибиотика који изворно потичу од лат. Cephalosporium acremonium, који је претходно био познат као „цефалоспориум“.[1]

Историјат

[уреди | уреди извор]

Цефалоспоринска једињења је први пут изоловао из културе (лат. Cephalosporium acremonium), 1948. италијански научник Ђузепе Бротзуитал. Giuseppe Brotzu на Сардинији.[2] Он је приметио да су те културе производиле супстанцу β-лактамат, која је била ефикасна против бактерија из групе салмонела тифи (лат. Salmonella typhi), узрочника тифуса,.

Истраживачки тим на челу са Вилијамом Дуном (William Dunn) са Универзитета у Оксфорду изоловао је цефалоспорин Ц, чије је основна структура језгро 7-аминоцефалоспоринске киселине (7-ACA) која се састоји од β-лактамског прстена и има сличност са језгром пеницилина (6-аминопеницилинском киселином).

На тржишту лекова први пут се цефалоспорин појављује под називом цефалотин, а његову производњу је покренула компанија Eli Lilly 1964.

Начин деловања

[уреди | уреди извор]

Цефалоспорини делују бактерицидно на исти начин као што то чине и други β-лактамски антибиотици (попут пеницилина). Али за разлику од пеницилина они су мање подложни дејству пеницилиназе. Цефалоспорини ометају синтезу пептидогликенског слој у зиду бактеријске ћелије.[3] Пептидогликен је полимер који се састоји од шећера и амино киселина и учествује у формирању заштитног слоја око плазме бактерија, стварајући ћелијски зид важан за за очување структуре и интегритета ћелијског зида бактерија. Цефалоспорини ремете процес умножавања пептидогликена и на тај начин изазивају оштећења у заштином зиду бактерија и спречавајући њихов даљи раст и умножавање. β-лактамски антибиотици се укључују завршну фазу синтезе пептидогликена, који је од суштинског значаја за раст ћелија и њено дељење (репродукцију) и одржавање стабилности ћелијске структуре у бактерији. β-лактамски антибиотици доводе до неправилности у структури ћелијског зида, као што су елонгација, оштећења, губитак селективне пермеабилности, и евентуална смрт ћелија и њено распадање (лиза).

Хемоконцентрација цефалоспорина у µg/ml−1[4]
Структурна формула Назив лека S. aureus E. coli
Цефалотин 0,2–0,4 6,2
Цефалоридин 0,02 3,2–6,4
Цефапирин 0,1–0,4 12
Цефамадол 0,2–0,8 0,4–0,8
Цефуроксим 0,8 0,8-6,2
Цефотаксим 3,2 0,04–0,10
Цефоперазон 1,6 0,04–0,40

Индикације

[уреди | уреди извор]

Цефалоспорини су индиковани за профилаксу и лечење инфекција изазваних бактеријама осетљивим на ову врсту антибиотика, што се најбоље може утврди након антибиограма. Прва генерација цефалоспорина је била активна углавном против грам-позитивних бактерија, да би развој нових генерација овог антибиотика показао повећану активност и против грам-негативних бактерија (мада често са нешто смањеном активношћу него против грам-позитивних бактерија).[5]

Нежељена дејства

[уреди | уреди извор]
Класична структура цефалоспорина прве генерације

Најчешће нежељене ракције у организму болессника након примене цефалоспорина могу се поделити у неколико група на основу учесталости промена код болесника на;[5]

  • Уобичајена нежељена дејства (већа од 1%, мања од 10%) су;
  • пролив,
  • мучнина,
  • оспа,
  • поремећаја електролита,
  • бол или запаљење на месту уноса лека (на месту убода инјекције)
  • Неоубичајена нежељена дејства(код 0.1-1% болесника)су;
  • морбилиформне промене по кожи,
  • свраб и
  • копривњача, реакције сличне серумској болести (мултиформни еритем и/или ситнозрнаста оспа праћени запаљењем и болом у зглобовима, са повишеном температуром или без ње)
  • Ретка нежељема дејства (од 0,01% до 0,1%);
  • повраћање,
  • главобоља,
  • вртоглавица,
  • кандидијаза у устима и вагини,
  • псеудомембранозни колитис,
  • суперинфекција, праћена грозницом
  • промене у крви (еозинофилија, тромбоцитопенија, пролазна лимфоцитоза, леукопенија, реверизибилна неутропенија),
  • лимфаденопатија,
  • протеинурија,
  • Стивен-Џонсонов синдром,
  • токсична епидермална некролиза,
  • анафилактичне реакција,
  • анафилактоидне реакције (поткожни едем, астенија, едем који укључује предео лица и удове, отежано дисање, трњење по кожи, пад из усправног положаја уз губитак свести и ширење крвних судова),
  • реверзибилна хиперактивност, узнемиреност, нервоза, несаница, конфузија, повећање тонуса, омаглица, халуцинације и сањивост,
  • пролазни хепатитис, холестатска жутица, повећање ензима јетре,
  • реверзибилни интерстицијални нефритис.

Најчешће се наводе подаци да око 10% боесника са алергијском преосетљивошћу на пеницилине и карбопеницилине, има унакрсну реакције са цефалоспоринима (према студијама из 1975),[6] док су накнадне студије показале да је та преосетљивост знатно мања..[7]

Имајући у виду могуће алергијске реакције након употребе овог антибиотика његова примена је контраиндикована код болесника који у историји болести наводе озбиљне, непосредне алергијске реакције као што је уртикарија, анафилакса, интерстицијални нефритис, итд) на пеницилине, карбопеницилине или цефалоспорине[8]

Бројне епидемиолошке студије говоре о томе да је са појавом друге и каснијих генерација цефалоспорина стопа унакрсних реакција са пеницилином знатно нижа.[9] У Великој Британији претходно је издато упозорења да постоји могућност унакрсне реакције у 10% случајева, а од септембра 2008 објављено је упутство у коме се указује на одсуство одговарајућих реакција уз упозорење код примене; перорални облика као што су цефиксим цефуроксим и инјектибилних; цефотаксим, цефтазидин и цефтриаксон који се слободно користити са опрезом, а да се избегава цефахлор, цефадроцил, цефалексин и цефрадине.[10]

Неколико цефалоспорина је повезано са хипопротромбинемиом и дисулфираму сличним реакцијама са алкохолом[11] Ово укључује латамоксеф, цефменоксиме, моксалактам, цефоперазоне, цефамандоле, цефметазоле и цефотетан. Веома ретко као нежељена реакција могу се јавити појединачни случајеви: са позитивним Комбо тестом, поремећајем коагулације. Овај поремећај највероватније настаје због - енгл. N-methylthiotetrazole (NMTT) који се налази на једној страни у ланацу ових цефалоспорина, и блокира ензим витамина К-епоксид редуктазу (вероватно изазивајући хипопротромбинемиу) и алдехид дехидрогеназе (која изазива нетрпељивост према алкохолу)[12]

Подела

[уреди | уреди извор]

Поред „класичних“ цефалоспорина (цефалоспорина прве генерације), постоји велики број варијација ових антибиотика, који се означавају као друга трећа и четврта генерација цефалоспорина. Предности друге генерације цефалоспорина је у већој отпорност на β-лактамске, ензиме неких бактерије, (посебно грам-негативних бактерија). Трећа генерација има знатно шири спектар деловања, тако да се може применити и у лечењу грам позитивних бактерија.

Тренутно је највише у оптицају око девет цефалоспорина, који имају добру подношљивост и ефикасност. Четврта и пета генерација цефалоспорина није донела ништа револуционарно и више представља „маркетиншки покушај“ фармацеутских кућа да на светском тржишту повећају употребу цефалоспорина.

ЦЕФАЛОСПОРИНИ (β-лактамски антибиотици) [1]
Генарације цефалоспорина Генерички називи цефалоспорина
Цефалоспорини прве генерације
Цефалоспорини друге генерације
Цефалоспорини треће генерације
Цефалоспорини четврте генерације
Монобактами
Карбапенеми
Остали цефалоспорини

Тек треба да се класификују

[уреди | уреди извор]

Поред горе приказаних препарата из групе цефалоспорина, на држишту лекова са појављују и ова велка група која још није довољно проучена и којој није додељена одређена генерација,

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ур. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  2. ^ Podolsky, M. Lawrence (1998) Cures Out of Chaos: How Unexpected Discoveries Led to Breakthroughs in Medicine and Health, Harwood Academic Publishers
  3. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). „38. Antibiotics and Antimicrobial Agents”. Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799. 
  4. ^ Gerhard G. Habermehl, Peter E. Hammann, Hans C. Krebs, W. Ternes: Naturstoffchemie: Eine Einführung. Springer, Berlin; 3., vollst. überarb. u. erw. Auflage. 2008. ISBN 978-3-540-73732-2. стр. 301
  5. ^ а б Галеника а. д Београд, званични сајт, Приступљено 28. 11. 2009.(језик: српски)
  6. ^ Dash, CH (1975). „Penicillin allergy and the cephalosporins”. J. Antimicrob. Chemother. 1 (3 Suppl): 107—18. PMID 1201975. 
  7. ^ Pegler S, Healy B (2007). „In patients allergic to penicillin, consider second and third generation cephalosporins for life threatening infections”. BMJ. 335 (7627): 991. PMC 2072043 Слободан приступ. PMID 17991982. doi:10.1136/bmj.39372.829676.47. 
  8. ^ Rossi S, editor. Australian Medicines Handbook 2006. Adelaide: Australian Medicines Handbook; 2006.
  9. ^ Pichichero, ME (2006). „Cephalosporins can be prescribed safely for penicillin-allergic patients” (PDF). The Journal of family practice. 55 (2): 106—12. PMID 16451776. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2012. г. Приступљено 28. 11. 2009. 
  10. ^ Cephalosporins & other beta-lactams". British National Formulary (56 ed.). London: BMJ Publishing Group Ltd and Royal Pharmaceutical Society Publishing. September . 2008. ISBN 0-85369-778-7. стр. 295.
  11. ^ Shearer MJ, Bechtold H, Andrassy K, et al. (1988). "Mechanism of cephalosporin-induced hypoprothrombinemia: relation to cephalosporin side chain, vitamin K metabolism, and vitamin K status". Journal of clinical pharmacology 28 (1): 88–95.
  12. ^ Goldfrank & Flomenbaum 2006, стр. 847-

Литература

[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цефалоспорини&oldid=27741651”