Пређи на садржај

Фобос

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили бога из грчке митологије, погледајте чланак Фоб (митологија).
Фобос

Фобос сликан сондом Орбитални истраживач Марса
Фобос сликан сондом Орбитални истраживач Марса

Откриће
Открио Асаф Хол
Датум открића 18. август 1877.
Карактеристике орбите
Средњи полупречник орбите 9.376[1] km
Периапсис 9.234 km
Апоапсис 9.518 km
Екцентрицитет 0,0151
Период револуције 0,3189 дана
Период ротације 7,65384 h
Нагиб 1,075°
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 11,1 km
Површина 6.100 km²
Маса 1,0659 x 1016 kg
Запремина 5.729 km³
Густина 1,872 g/cm³
Гравитација 0,0057 m/s²
Магнитуда 11,3[2]
Албедо 0,071±0,012[3]
Сенка Фобоса прелази преко Сунца
Кратер Стикни

Фобос (грч. Φόβος) већи је од два Марсова сателита. Открио га је амерички астроном Асаф Хол 18. августа 1877. године, који је открио и други Марсов месец – Дејмос. Оба сателита су добила име по пратиоцима бога Ареса (Марса) – Фобосу (Φόβος-страх) и Деимосу (Δείμος-ужас).

Мали и неправилног облика, Фобос се налази на орбити од око 9.377 km од центра Марса, што је ближе матичној планети него код било којег другог месеца. Овај је сателит једно од најмање рефлектирајућих тела у Соларном систему, а на његовој се површини налази велики ударни кратер Стикни. Орбита му је толико близу Марса да се Фобос окреће око планете брже него што Марс ротира. Посматрајући с Марса, изгледало би да излази на западу, к��еће се брзо преко неба (око 4 h и 15 мин, или мање), те залази на истоку. Због кратког орбиталног периода и плимних деловања овај ће сателит у будућности пасти на Марс или се распасти у планетарни прстен.

Откриће

[уреди | уреди извор]

Фобос је открио астроном Асаф Хол 18. августа 1877, посматрајући из Морнаричке опсерваторије САД у Вашингтону.[4][5][6] Хол је открио и Дејмос, Марсов други месец. Називе је предложио Хенри Мејдан (1838–1901), доктор наука на Итону, заснивајући свој предлог на 15. певању Илијаде, у којем Арес позива Ужаса (Дејмос) и Страха (Фобос).[7][8]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Претпоставља се да је Фобос (као и Деимос) пореклом астероид, највероватније, из појаса астероида. С обзиром на малу просечну густину која указује да није састављен од пуног камена, већ мешавине камена и леда, на богатство угљеником, као и на низак албедо, Фобос највише подсећа на астероиде типа Д. Међутим, постоје мишљења да је раније у Марсовом систему било више објеката величине Фобоса и Деимоса, који нису пореклом астероиди, већ су настали сударом Марса са већим планетезималом.

Физичке карактеристике

[уреди | уреди извор]

По својим димензијама 27 × 21,6 × 18,8 km и масом од 1,08 × 1016kg Фобос спада у најмање сателите Сунчевог система.[1] Није сферног, већ изразито неправилног облика што је одлика астероида. Због његовог облика гравитација на његовој површини варира и до 210% разлике; плимне силе које узрокује Марс дуплирају ове разлике (до око 450%) због тога што узрокују више од половине укупне гравитације сателита. Изразито је тамно тело (албедо је 7%). Најновије фотографије показују да је површина прекривена око метар високим слојем фине прашине сличне реголиту на нашем Месецу. Инфрацрвена снимања Фобоса показују велике разлике у температури између дневне и ноћне стране сателита, а то брзо грејање и хлађење резултат је постојања дебелог слоја прашине.

Овај је сателит једно од најмање рефлектирајућих тела у Соларном систему. Спектроскопски се чини сличним астероидима Д-типа[9] и очигледно је сачињен од материјала сличног угљичном хондриту.[10] Густина му је премала да би био од чврсте стене, а познато је и да је знатно порозан.[11][12][13] Ова сазнања сугеришу да би Фобос могао имати знатне резерве леда. Спектрална посматрања указују да површинском слоју реголита недостаје хидратација[14][15], али се не искључује постојање леда испод реголита.[16]

Још је давно предвиђено постојање прстенова од фине прашине као производа Фобоса и Дејмоса, међутим, посматрања још нису успела да докажу њихово постојање.[17] Скорашње слике Марсовог глобалног геометара указују на то да је Фобос покривен слојем ситнозрног реголита, у дебљини од најмање 100 m; нагађа се да је наведени слој настао ударцем других тела у Фобос, али није јасно како је материјал остао задржан на телу које готово да нема гравитације.[18]

Сателит је изрован кратерима.[19] Најзначајнија површинска структура јесте кратер Стикни, именован по супрузи Асафа Хола, Анђелини Стикни Хол. Као и код кратера Хершел на Мимасу, ударац који је створио Стикни готово је преполовио Фобос.[20] Многи канали и трагови прекривају чудно обликовану површину. Канали су обично дубоки до 30 m, широки 100 до 200 m, те дуги до 20 km. Претпоставља се да су настали кад и кратер Стикни. Анализа резултата летелице Марс експрес, међутим, открива да ови жлебови нису радијални у односу на Стикни, већ су усмерени на водећи врх Фобоса (тачка која није далеко од Стикнија). Претпоставке неких истраживача указују да су ови канали могли бити створени материјалима избаченим с Марсове површине ударима метеорита који су погађали Фобос. Канали су тада обликовани као ланци кратера који су исчезавали како се обликовао највиши врх Фобоса. Били су груписани у 12 или више старосних категорија, указујући на најмање 12 удара небеских тела на површину Марса.

За јединствени метеорит Кајдун сматра се да је био део Фобоса, али је ово тешко потврдити с обзиром на то да је познато мало детаља о саставу месеца.[21][22]

Именоване геолошке структуре

[уреди | уреди извор]
Слика у лажним бојама кратера Стикни, снимљено са Марсовог извиђачког орбитера.
Неки од именованих кратера на Фобосу: C = Кластрил; D = Дранло; F = Флимнап; L = Лимток; R = Релдресал; S = Стикни; Sk = Скајреш. Грилдриг је на хоризонту испод Скајреша и Флимнапа.

Геолошке структуре на Фобосу именоване су по астрономима који су истраживали Фобос, те по именима људи и места из Свифтових Гуливерових путовања.[23] Једини именовани гребен на Фобосу јесте Кеплер Дорсум, именован по астроному Јохану Кеплеру. Испод је неколико именованих кратера.[24]

Кратер Именован по Координате
Кластрил лик из Гуливерових путовања 60 °C - 91°З
Даре Хајнрих Даре, астроном 39°Ј - 179°З
Дранло лик из Гуливерових путовања 36,5 °C - 92°З
Флимнап лик из Гуливерових путовања 60 °C - 350°З
Грилдриг лик из Гуливерових путовања 81 °C - 195°З
Гуливер главни лик из Гуливерових путовања 62 °C - 163°З
Хол Асаф Хол, открио Фобос 80°Ј - 210°З
Лимтолс лик из Гуливерових путовања 11°Ј - 54°З
Релдресал лик из Гуливерових путовања 41 °C - 39°З
Рош Едуард Рош, астроном 53 °C - 183°З
Шарплес Беван Шарплес, астроном 27,5°Ј - 154°З
Скајреш лик из Гуливерових путовања 52,5 °C - 320°З
Стикни Анђелин Стикни, супруга Асафа Хола 1 °C - 49°З
Тод Дејвид Пек Тод, астроном 9°Ј - 153°З
Вендел Оливер Вендел, астроном 1°Ј - 132°З

Орбита

[уреди | уреди извор]

Фобос кружи око Марса орбитом испод синхроне. Потребно му је свега 7 сати и 39,2 минута да обиђе око планете, док Марсова ротација траје 24 сата 39 минута и 35,244 секунде. Због тога, са аспекта посматрача на Марсу, Фобос излази на западу и залази на истоку и то два пута дневно (сваких 11 сати и 6 минута). Просечна орбитална брзина је 2,138 km/s. Фобос је најближи матичној планети од свих сателита у Сунчевом систему. Његова путања је удаљена од Марса свега 5.989 km. Управо ове чињенице одређују коначну судбину Фобоса. Под снажним утицајем Марсове гравитације, сателит се приближава планети око 1,8 cm годишње (2 метра сваких 100 година), због чега се све брже креће. Процењује се да је Фобос потрошио већину свог животног века, и да ће за 30 – 50 милиона година или пасти на матичну планету или се претворити у прстен, на исти начин на који су настали и Сатурнови прстенови.[25][26]

Рељеф

[уреди | уреди извор]

Најуочљивији је кратер Стикни пречника 10 km из којег се шире ланци малих кратера који се поново спајају на супротној страни сателита. Сматра се да су мањи кратери настали од крхотина удара који је створио кратер Стикни. Најдубљи су око кратера Стикни (90 m) и ширине до 700 m, док су остали ланци кратера дубине 10-20 m и ширине 100-200 m. Ударац који је претрпео Фобос скоро да је разбио сателит.

Атмосфера

[уреди | уреди извор]

Фобос нема атмосферу.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Mars: Moons: Phobos”. NASA Solar System Exploration. 30. 9. 2003. Архивирано из оригинала 19. 10. 2013. г. Приступљено 2. 12. 2013. 
  2. ^ „Mars' Moons”. 
  3. ^ „Planetary Satellite Physical Parameters”. JPL (Solar System Dynamics). 13. 7. 2006. Приступљено 29. 1. 2008. 
  4. ^ „Notes: The Satellites of Mars”. The Observatory. 1 (6): 181—185. 20. 9. 1877. Bibcode:1877Obs.....1..181. Приступљено 4. 2. 2009. 
  5. ^ Hall, A. (17. 10. 1877). „Observations of the Satellites of Mars”. 91 (2161). Astronomische Nachrichten: 11/12—13/14. Приступљено 4. 2. 2009. 
  6. ^ Morley, T. A. (1. 2. 1989). „A Catalogue of Ground-Based Astrometric Observations of the Martian Satellites, 1877-1982”. Astronomy and Astrophysics Supplement Series (ISSN 0365-0138). 77 (2): 209—226.  Спољашња веза у |journal= (помоћ) (Table II, p. 220: first observation of Phobos on August 18, 1877.38498)
  7. ^ Madan, H. G. (4. 10. 1877). „Letters to the Editor: The Satellites of Mars”. Nature. Macmillan Journals ltd. 16 (414): 475. Bibcode:1877Natur..16R.475M. doi:10.1038/016475b0. 
  8. ^ Hall, A. (14. 3. 1878). „Names of the Satellites of Mars”. Astronomische Nachrichten. 92 (2187): 47—48. Bibcode:1878AN...92.47H Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). doi:10.1002/asna.18780920304. 
  9. ^ „New Views of Martian Moons”. 
  10. ^ Lewis, J. S. (2004). Physics and Chemistry of the Solar System. Elsevier Academic Press. стр. 425. ISBN 978-0-12-446744-6. 
  11. ^ „Porosity of Small Bodies and a Reassesment of Ida's Density”. Архивирано из оригинала 26. 9. 2007. г. Приступљено 6. 6. 2019. „When the error bars are taken into account, only one of these, Phobos, has a porosity below 0.2...” 
  12. ^ „Close Inspection for Phobos”. „It is light, with a density less than twice that of water, and orbits just 5989 km above the Martian surface.” 
  13. ^ W., Busch M.; et al. (2007). „Arecibo Radar Observations of Phobos and Deimos”. Icarus. 186 (2): 581—584. Bibcode:2007Icar..186..581B. doi:10.1016/j.icarus.2006.11.003. 
  14. ^ L., Murchie S.; Erard, S.; Langevin, Y.; Britt, D. T.; Bibring, J. P.; Mustard, J. F. (1991). „Disk-resolved Spectral Reflectance Properties of Phobos from 0.3-3.2 microns: Preliminary Integrated Results from PhobosH 2”. Abstracts of the Lunar and Planetary Science Conference. 22: 943. 
  15. ^ S., Rivkin A.; et al. (1. 3. 2002). „Near-Infrared Spectrophotometry of Phobos and Deimos”. Icarus. 156 (1): 64. Bibcode:2002Icar..156...64R. doi:10.1006/icar.2001.6767. 
  16. ^ Fanale, Fraser P., "Water regime of Phobos" (1991)
  17. ^ R., Showalter M.; Hamilton, D. P.; Nicholson, P. D. (2006). „A Deep Search for Martian Dust Rings and Inner Moons Using the Hubble Space Telescope” (PDF). Planetary and Space Science. 54 (9-10): 844—854. Bibcode:2006P&SS...54..844S. doi:10.1016/j.pss.2006.05.009. 
  18. ^ Britt, Robert Roy (13. 3. 2001). „Forgotten Moons: Phobos and Deimos Eat Mars' Dust”. space.com. Архивирано из оригинала 19. 6. 2001. г. Приступљено 12. 5. 2010. 
  19. ^ „Phobos”. Архивирано из оригинала 22. 04. 2009. г. Приступљено 06. 06. 2019. 
  20. ^ „Stickney Crater-Phobos”. „One of the most striking features of Phobos, aside from its irregular shape, is its giant crater Stickney. Because Phobos is only 28 by 20 kilometers (17 by 12 miles), the moon must have been nearly shattered from the force of the impact that caused the giant crater. Grooves that extend across the surface from Stickney appear to be surface fractures caused by the impact.” 
  21. ^ Ivanov, Andrei V. (1. 3. 2004). „Is the Kaidun Meteorite a Sample from Phobos?”. Solar System Research. 38 (2): 97—107. Bibcode:2004SoSyR..38...97I. doi:10.1023/B:SOLS.0000022821.22821.84. 
  22. ^ Andrei, Ivanov; Michael Zolensky (2003). „The Kaidun Meteorite: Where Did It Come From?” (PDF). Lunar and Planetary Science. 34. „The currently available data on the lithologic composition of the Kaidun meteorite– primarily the composition of the main portion of the meteorite, corresponding to CR2 carbonaceous chondrites and the presence of clasts of deeply differentiated rock – provide weighty support for considering the meteorite’s parent body to be a carbonaceous chondrite satellite of a large differentiated planet. The only possible candidates in the modern solar system are Phobos and Deimos, the moons of Mars.” 
  23. ^ Gazetteer of Planetary Nomenclature USGS Astrogeology Research Program, Categories
  24. ^ Gazetteer of Planetary Nomenclature USGS Astrogeology Research Program, Craters
  25. ^ „Mars’ Moon Phobos is Slowly Falling Apart” (на језику: (језик: енглески)). НАСА. 10. 11. 2015. Приступљено 11. 11. 2015. „Марсов сателит Фобос се полако распада” 
  26. ^ Redd, Nola Taylor (23. 11. 2015). „Mars May Become a Ringed Planet Someday” (на језику: (језик: енглески)). Space.com. Приступљено 24. 11. 2015. „Марс ће у будућности можда постати планета са прстеновима” 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фобос&oldid=28382553”