Устанак Богдана Хмељницког
| Устанак Богдана Хмељницког | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.png) Богдан Хмељницки и Тухај-беј под Лавовом, слика Јана Матејка (1885). | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
|
Козачки хетманат Кримски канат Руско царство | Пољско-Литванска унија | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
| Богдан Хмељницки | Стефан Чарњецки | ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
око 60.000 козака 200.000 устаника 4.000 Татара | око 24.000 војника и 50.000 властеле | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| тешки | тешки | ||||||||
Устанак Богдана Хмељницког био је ослободилачки рат украјинских козака и кметова против Пољско-литванске уније средином 17. века.
Увод
[уреди | уреди извор]Уједињење Пољске и Литваније, Лублинском унијом из 1569, ставило је већи део Украјине и Белорусије, насељене православним народом и слободним козацима, под власт католичке Пољске, што је у време Сигисмунда III довело до масовног преласка православне властеле у Белорусији и Украјини у католичку веру, док је православље постало вера нижих класа.[1]
Пољски великаши, купујући земљу у Украјини, настојали су да преведу слободне сељаке и козаке у кметове, док је католичка црква постепено ограничавала верске слободе, које су Лублинском унијом биле гарантоване православнима[2], и крајем 16. века створила унијатски покрет, који је агресивно наметан нижим класама. Пољска држава оставила је слободу само редовним козацима, који су служили у краљевској војсци, и чији је број одлукама Сејма стално смањиван.
Национално, верско и социјално угњетавање довело је до низа козачких устанака 1628—1638, које је пољска властела угушила у крви. У склопу пољских репресалија према слободним козацима, православни властелин и пуковник редовних козака Богдан Хмељницки је 1648. изгубио своје имање и побегао у Запорошку Сичу, козачку републику на Дњепру.[1]
Запорошка Сича
[уреди | уреди извор]Запорошка Сича на Дњепру, формирана крајем 16. века на граници Пољско-литванске уније и Османског царства, била је од оснивања савезник Пољско-литванске уније у борби против Татара, Турака и Руског царства. Власт у Сичи припадала је козачкој Ради (скупштини свих козака) и изабраном хетману, кога је потврђивао пољски краљ.
Устанак
[уреди | уреди извор]
Козачке победе
[уреди | уреди извор]У пролеће 1648. Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке Сиче. Он је одмах склопио савез са кримским Татарима и објавио рат пољској властели у Украјини, изјављујући при томе верност пољском краљу. Маја 1648. са 8.000 козака и 4.000 татара однео је победе над пољском армијом код Жутих Вода и Корсуња.[3]
Ширење устанка
[уреди | уреди извор]После тих победа, устанак против Пољака захватио је целу Украјину, а козачка војска ојачана је десетинама хиљада побуњених сељака, које је водио Максим Кшивонос. Пољска армија поново је потучена у септембру 1648. код Пилаваца и побуњеници су у децембру 1648. заузели Кијев и ослободили готово читаву Украјину.
После неуспелих преговора, пољска армија је опседнута у Збаражу и потучена код Зборова 5. августа 1649, али је због издаје кримског хана, Хмељницки био принуђен на закључење мира, којим су козаци добили већа права али су остали под влашћу Пољске.[1]
Друга фаза устанка и савез са Русијом
[уреди | уреди извор]Пошто је ојачао и реорганизовао своју војску, Хмељницки је 1651. обновио рат против Пољске, али је потучен 29—30. јуна 1651. код Берестечка. У наставку рата Хмељницки је победио Пољаке код Батога јуна 1652, Монастиришча марта 1653. и Каменеца-Подољског новембра 1653.
Пошто није постигао одлучујуће резултате, Хмељницки се обратио за помоћ Руском царству, које је 1. октобра 1653. примило козаке под своју заштиту, а 18. јануара 1654. проглашено је припајање Украјине Русији. То је био узрок пољско-руском рату (1654—1667), у коме је већина украјинских козака учествовала на страни Русије.[3]
Последице
[уреди | уреди извор]Покољ властеле и Јевреја
[уреди | уреди извор]Након битке код Пилаваца цела Украјина се дигла на устанак, чиме је престала било каква пољска власт у Украјини. Огроман број сељака придружио се козацима, и уз помоћ татарских савезника, опустошио земљу огњем и мачем. Властела, и рутенска и пољска, убијана је заједно са католичким свештенством и монахињама, а Јевреји су масакрирани на хиљаде. Хиљаде заробљеника Татари су продали у ропство, док је набијање заробљеника на колац постало нормална појава на обе сукобљене стране.[4]
Пустошење Украјине и куга
[уреди | уреди извор]Хмељницки је изгубио контролу над устанком, и никакав споразум није могао повратити пољску власт у Украјини. Епидемија куге која је уследила увећала је ратна разарања. [4]
Потоп
[уреди | уреди извор]Неспособност Пољско-Литванске републике да угуши устанак сопствених кметова у Украјини показала је суседима њену војну слабост, и посредно је довела до катастрофалног Пољско-Шведског рата (1655—1660).[4]
Територијалне промене
[уреди | уреди извор]Рат са Русијом настављен је све до 1667. : миром у Андрусову Пољска је уступила Русији Смоленск, Кијев и Украјину источно од Дњепра.
Уговорима у Оливи и Андрусову Пољско-литванска унија изгубила је петину територије, док су људски и материјални губици били огромни, а равнотежа снага у источној Европи окренула се у корист Русије.[5]
У пољској култури
[уреди | уреди извор]Овај устанак је детаљно описан у роману „Огњем и мачем” пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[6]
Пољски филм „Огњем и мачем” снимљен је 1999.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Fajfrić 2008, стр. 258–267
- ^ Дјурант 2004, стр. 439–440.
- ^ а б Гажевић 1970, стр. 481
- ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
- ^ Živojinović 2000, стр. 320–321.
- ^ Henrik 1989
- ^ Hoffman, Jerzy (8. 2. 1999), With Fire and Sword, Izabella Scorupco, Michal Zebrowski, Aleksandr Domogarov, Приступљено 22. 4. 2018
Литература
[уреди | уреди извор]- Гажевић, Никола, ур. (1970—1976). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 481.
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. стр. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Војна енциклопедија, том 3. стр. 481 COBISS.SR 3980808
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. preveo Nikola Nikolić). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
