Стеван Боднаров
Стеван Боднаров | |
---|---|
Стеван Боднаров 1989. године | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 12. август 1905. |
Место рођења | Госпођинци, Аустроугарска монархија |
Датум смрти | 20. мај 1993.87 год.) ( |
Место смрти | Београд, СР Југославија |
Стеван Боднаров (Госпођинци, 12. август 1905 — Београд, 20. мај 1993) био је српски и југословенски вајар и сликар.
Биографија
[уреди | уреди извор]За време школовања напушта браварски занат и 1925. године ступа у Уметничку школу у Београду. Најпре је учио вајарство код Петра Палавичинија, а потом сликарство код Михаила Миловановића. Од 1930. године је имао излагања на пролећним и јесењим изложбама у Београду, а самостално излаже је излагао и 1933. у Београду и 1934. у Новом Саду.
Боравио је у Паризу од 1934. до 1935. и 1938. до 1939. године и тамо одржавао изложбе. За време Другог светског рата, због учествовања у Народноослобоидлачком покрету (НОП), од 1942. до 1944. је био затворен у Бањичком логору, а у пролеће 1944. године је отишао у партизане.
Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[1]
Боднаров је остао прилично доследан својим схватањима, заступајући реалистички стилски израз у вајарству и у сликарству. Бавио се последњих година минијатуром и у њу увео динамичнију фактуру. Као сликар највише се бавио сликањем портрета и градова.
Био је члан Савеза комуниста, а после Социјалистичке партије Србије. Биран је за члана Савета СР Србије и члана Савета САП Војводине.
Он је био један је од оснивача и активиста Фондације „Солидарност Србије”.[2]
Умро је 20. маја 1993. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
За свој рад више пута је награђиван. Добитник је Награде Владе НР Србије 1947. године, Награде „4. јули��� 1973. године, Седмојулске награде СР Србије 1973. године, Награде „Божидар Валтровић“ 1984. године, нагрде СУБНОР-а Војводине „Јован Поповић“ 1988. и Вукове награде 1988. године. Носилац је Ордена рада са црвеном заставом и Ордена заслуга за народ са сребрним венцем.
У сећање на његов рад организују се ликовне колоније у Госпођинцима под називом „Сусрет код Боднарова”.[3]
Стваралаштво
[уреди | уреди извор]Главни сликарски радови су му:
- Аутопортрет (1932, Музеј Матице српске)
- Циганка (1936)
- Пејзаж из Пудараца (1936)
Главни вајарски радови су му:
- попрсја Пјера Крижанића и Цуце Сокић у Музеју у Скопљу,
- попрсје Исмета Мујезиновића у Народном музеју у Београду,
- попрсје Димитрија Туцовића постављено на трг Славија у Београду
- споменик Јанку Чмелику у Старој Пазови, 1948. године
- споменик стрељаним у Јајинцима, 1951. године
- споменик палим борцима у Кули, 1951. године
- споменик палим борцима у Бијелом Пољу, 1952. године
Аутор је и попрсја Иве Лоле Рибара, Ивана Милутиновића и Ђуре Ђаковића на Гробници народних хероја на Калемегдану.
Галерија
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26.
- ^ „FONDACIJA SOLIDARNOST SRBIJE”. www.solidarnostsrbije.org. Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Likovna kolonija „Susret kod Bodnarova””. www.biznis.vesti.rs (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-28.
Литература
[уреди | уреди извор]- Енциклопедија Југославије (књига прва). „Југославенски лексикографски завод“, Загреб 1980. година.