Пређи на садржај

Славко Матковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Славко Матковић
Датум рођења(1948-05-15)15. мај 1948.
Место рођењаСуботицаФНРЈ
Датум смрти2. новембар 1994.(1994-11-02) (46 год.)
Место смртиСуботицаСРЈ

Славко Матковић био је југословенски и српски авангардни уметник. а бавио се концептуалном уметношћу, визуелно-поетским истраживањима, експерименталним филмом, интервенцијама у простору, перформансом, телесним акцијама, сиромашном уметношћу, селотејп текстовима, инсталацијама, (концептуалним) сликарством, менталним скулптурама, ауторским стрипом, књижевношћу, поезијом и мејл артом.[1] По сматрању историчара уметности Небојше Миленковића, био је један од најзначајнијих иноватора и експериментатора у српској и југословенској уметности 20. века.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родио се и живот провео у Суботици, где је завршио основну, средњу и вишу школу.

Писао је песме и прозу, а бавио се и сликарством у различитим формама; распон уметничког стваратељства и захвата му је био врло широк. У својим песмама користио је модерни песнички израз и облик[2], а бавио се и визуелном, конкретном и типографском поезијом[3].

Уз ово, бавио се и ауторским филмом, перформансом, концептуалном уметношћу, интервенцијама у простору и на сопственом телу, "arte poveera", мејл-артом, стрипом (у часопису "Uj Symposium" је објављивао сигналистичке стрипове 1971.972.) итд. Ни мултимедијална уметност му није била непозната.

Бавио се и теоријом уметности. Због тог свог широког уметничког распона, "најизразитији је представник стратегије уметничког номадизма"[3]) у србијанској уметности у 20. веку, а један је од значајних представника експеримента у југословенској уметности 1970-их година.

У свом ликовном стваралаштву, оставио је траг и као утемељитељ авангардне уметничке скупине "Bosch+Bosch" 27. августа 1969. године (чланови су били, уз Матковића, и Балинт Сомбати, Ласло Салма и Ласло Керкеш)[4].

Године 1972. је покренуо часопис Контактор 972, чији је био и уредник. Две године после, заједно с Балинтом Сомбатијем, покренуо је Wоw, међународну ревију за уметност.

Заједно с Петром Вуковим, заслужан је за спашавање од заборава суботичког дела животописа познате филмске сценаристкиње и новинарке Илоне Филоп. Матковић и Вуков су истраживали живот и рад ове уметнице, а биобиблиографске податке је Матковић открио годину дана пре своје смрти, и то на основу Илониног писма Јоси Шокчићу из 1953. године).[5]

Аутор је већег броја књига и графичких свезака.

  • 5112/а, визуелна поезија (у сарадњи с Ласлом Салмом), 1971.
  • Књига, визуелна поезија, 1979.
  • Селотејп текстови, визуелна поезија, 1987.
  • Цветови сазнања, песме, 1973.
  • Ми смо мали шашави потрошачи, песме, 1976.
  • Антиграф, песме, 1983.
  • Фотобиографија, песме, 1985.

Ушао је и у међународну антологију поезије "West-East", антологију Милана Живановића "Сто година сто песника - Војводина 20. век". Нека дела су му преведена и на мађарски језик, а превео их је бачки хрватски књижевник Матија Молцер.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Slavko Matković, Umetnik (1948—1994)
  2. ^ Класје наших равни Лазар Разора: Suvremena književnost Hrvata u Vojvodini - gledana iz još jednog počela, br.1-2/2002.
  3. ^ а б Музеј савремене ликовне уметности Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2008) Ретроспективна изложба
  4. ^ Vjesnik[мртва веза] Izazovi avangarde u regiji, 10. ožujka 2005.
  5. ^ Суботичке Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2008) Суботичанке које су задужиле овај град, 7. марта 2008.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Nebojša Milenković, Ich bin Künstler Slavko Matković, Museum of Contemporary art / Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад, 2005