Севастократор
Севастократор (грч. σεβαστοκράτωρ) је била висока византијска титула, која је уведена крајем XI века и била намењена за блиске чланове цареве породице. Поред Византије, коришћена је у Бугарској (током XIII и XIV века) и Србији (у доба Царства).[1][2]
Титула севастократора у Византији
[уреди | уреди извор]
Титулу севастократора створио је цар Алексије I Комнин (1081—1118), спајањем титула севаст (август или узвишени) и кратор (владар), на почетку своје владавине и доделио је свом брату Исаку[а]. Титула севастократора је спадала међу највише у Царству, иза звања цара (цара савладара) и деспота, а изнад звања цезара и у доба Комнина је додељивана најближим царским сродницима, превасходно његовој браћи и синовима. Ова титула је, као царском зету, додељена Стефану Немањићу (велики жупан 1196—1217, краљ (1217—1228) после брака са Евдокијом, а употреба ове титуле настављена је и након првог пада Цариграда, 1204. године. Коришћена је у Латинском царству, а никејски цареви су је додељивали неким полузависним магнатима.
Боја севастократорског достојанства била је плава и сваки носилац ове титуле имао је право да документе потписује плавим мастилом и да свој печат ставља на плаву свилену врпцу. Од одеће, он је носио плаве ципеле, али је могао да носи црвену одежду, као и црвену и златну коронету.
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Стварањем и додељивањем ове титуле, Алексије је свог брата ставио испред свог зета Нићифора Мелисина коме је, у доба грађанског рата, обећао, а касније и доделио, титулу цезара.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ферјанчић 1968, стр. 141-192.
- ^ Ферјанчић 1971, стр. 255-269.
Литература
[уреди | уреди извор]- Рајичић, Миодраг (1953). „Севастократор Дејан”. Историски гласник. 6 (3-4): 17—28.
- Ферјанчић, Божидар (1968). „Севастократори у Византији”. Зборник радова Византолошког института. 11: 141—192.
- Ферјанчић, Божидар (1970). „Севастократори и кесари у Српском царству”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 255—269.