Протекторат
| Део серије о политици | ||||||||||
| Основни облици владавине | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Структура моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Извор моћи | ||||||||||
|
||||||||||
| Идеологија моћи | ||||||||||
|
||||||||||
 Политика | ||||||||||
Протекторат је израз којим означава однос двију држава у којој једна држава другој, обично војнички, економски или на неки други начин слабијој, води спољне послове и одбрану, односно пружа "заштиту";[1] заштићена држава, пак, у потпуности или у већој мјери задржава аутономију и/ли сувереност у унутрашњим питањима.[2][3][4] У замену, протекторат обично прихвата одређене обавезе у зависности од услова њиховог уређења.[4] Обично се протекторати успостављају de jure уговором.[2][3] Под одређеним условима — као у случају Египта под британском влашћу (1882–1914) — држава се такође може означити као де факто протекторат или прикривени протекторат.[5][6][7]
Протекторат се разликује од колоније јер има локалне владаре, није директно поседован и ретко доживљава колонизацију од стране државе сузерена.[8][9] Држава која је под заштитом друге државе, а задржава своју „међународну личност“ назива се „заштићеном државом“, а не протекторатом.[10][а]
Израз, који потиче од латинске ријечи протегере ("заштитити") је традиционално описивао односе између двију држава, а који се заснивао на споразуму или као посљедица освајања. У 19. вијеку се под изразом протекторат почела подразумијевати и подручја Азије, Африке и Океаније на којима су тадашње колонијалне силе успостављале власт једнострано их проглашавајући подручјима "под својом заштитом". Израз протекторат је због потоње праксе стекао пежоративно значење, односно због формализације неравноправног односа двије државе га се сматра супротним начелу о праву на самоодређење. Након првог свјетског рата је, пак, Лига народа успоставила властите протекторате у облику мандатних подручја, а након другог свјетског рата су УН успоставили старатељска подручја која функционишу као протекторати.
На подручју Србије се према резолуцији 1244 и Косово сматра својеврсним протекторатом.
Историја
[уреди | уреди извор]Протекторати су једно од најстаријих обележја међународних односа, које датира још од Римског царства. Civitates foederatae су били градови који су били подређени Риму због својих спољних односа. У средњем веку, Андора је била протекторат Француске и Шпаније. Модерни концепти протектората осмишљени су у деветнаестом веку.[11]
Типологија
[уреди | уреди извор]Спољни послови
[уреди | уреди извор]У пракси, протекторат често има директне спољне односе само са заштитником, и на њега преноси управљање свим својим важнијим међународним пословима.[12][4][2][3] Слично томе, протекторат ретко самостално предузима војну акцију, већ се за своју одбрану ослања на заштитника. Ово се разликује од анексије по томе што заштитник нема формалну моћ да контролише унутрашње послове протектората.
Протекторати се разликују од мандата Лиге народа и њених наследника, поверилачких територија Уједињених нација, чију администрацију, у различитом степену, надгледа међународна заједница. Протекторат формално улази у заштиту кроз билатерални споразум са заштитником, док међународним мандатом управља тело које представља светску заједницу, са или без де факто административне моћи.
Заштићена држава
[уреди | уреди извор]Заштићена држава има облик заштите где наставља да задржава „међународни идентитет“ и ужива договорени опсег независности у вођењу своје спољне политике.[10][13]
Из политичких и прагматичних разлога, однос заштите се обично не рекламира, већ се описује еуфемизмима као што је „независна држава са посебним уговорним односима“ са државом која је штити.[14] Заштићена држава се појављује на светским мапама као и свака друга независна држава.[а]
Међународна управа државе се такође може сматрати интернационализованим обликом заштите, где је заштитник међународна организација, а не држава.[15]
Колонијална заштита
[уреди | уреди извор]Више региона — као што су колонија и протекторат Нигерије,[16][17][18] колонија и протекторат Лагос[19][20] и слични — били су предмет колонијалне заштите.[21][22] Услови заштите су генерално знатно мање издашни за подручја колонијалне заштите. Протекторат је често био сведен на де факто стање слично колонији, али са претходно постојећом матичном државом која је и даље била агент индиректне владавине. Повремено, протекторат је успостављан другим обликом индиректне владавине: овлашћена компанија, која постаје де факто држава у својој европској матичној држави (али географски преко океана), којој је дозвољено да буде независна земља са сопственом спољном политиком и генерално сопственим оружаним снагама.
Пријатељска заштита
[уреди | уреди извор]У амикалној заштити — као што је случај са Сједињеним Државама Јонских острва од стране Британије — услови су често веома повољни за протекторат.[23][24] Политички интерес заштитника је често моралан (питање прихваћене моралне обавезе, престижа, идеологије, унутрашње популарности или династичких, историјских или етнокултурних веза). Такође, интерес заштитника је у супротстављању супарничкој или непријатељској сили — као што је спречавање ривала да добије или задржи контролу над подручјима од стратешког значаја. Ово може укључивати веома слаб протекторат који предаје контролу над својим спољним односима, али можда не представља никакву стварну жртву, јер протекторат можда не би могао да их користи на сличан начин без снаге заштитника.
Пријатељска заштита је често била проширена од стране великих сила и на друге хришћанске (уопштено европске) државе, и на државе без великог значаја. После 1815. године, нехришћанске државе (као што је кинеска династија Ћинг) такође су пружале амикалну заштиту другим, много слабијим државама.
У модерним временима, облик амикалне заштите може се посматрати као важна или дефинишућа карактеристика микростања. Према дефиницији коју је предложио Думиенски (2014): „микродржаве су модерне заштићене државе, односно суверене државе које су биле у стању да једнострано пренесу одређене атрибуте суверенитета већим силама у замену за бенигну заштиту своје политичке и економске одрживости од својих географских или демографских ограничења“.[25]
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Armitage, John (1952). Britannica Book of the Year 1952: Events of 1951. London: Encyclopædia Britannica Ltd. стр. 456.
- ^ а б в Fuess, Albrecht (1. 1. 2005). „Was Cyprus a Mamluk protectorate? Mamluk policies toward Cyprus between 1426 and 1517”. Journal of Cyprus Studies (на језику: енглески). 11 (28–29): 11—29. ISSN 1303-2925. Приступљено 24. 10. 2020.
- ^ а б в Reisman, W. (1. 1. 1989). „Reflections on State Responsibility for Violations of Explicit Protectorate, Mandate, and Trusteeship Obligations”. Michigan Journal of International Law. 10 (1): 231—240. ISSN 1052-2867. Приступљено 24. 10. 2020.
- ^ а б в Bojkov, Victor D. „Democracy in Bosnia and Herzegovina: Post-1995 political system and its functioning” (PDF). Southeast European Politics 4.1: 41—67. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 03. 2022. г. Приступљено 18. 01. 2022.
- ^ Leys, Colin (2014). „The British ruling class”. Socialist Register (на језику: енглески). 50. ISSN 0081-0606. Приступљено 23. 10. 2020.
- ^ Kirkwood, Patrick M. (21. 7. 2016). „"Lord Cromer's Shadow": Political Anglo-Saxonism and the Egyptian Protectorate as a Model in the American Philippines”. Journal of World History (на језику: енглески). 27 (1): 1—26. ISSN 1527-8050. S2CID 148316956. doi:10.1353/jwh.2016.0085. Приступљено 23. 10. 2020.
- ^ Rubenson, Sven (1966). „Professor Giglio, Antonelli and Article XVII of the Treaty of Wichale”. The Journal of African History. 7 (3): 445—457. ISSN 0021-8537. JSTOR 180113. S2CID 162713931. doi:10.1017/S0021853700006526. Приступљено 24. 10. 2020.
- ^ Archer, Francis Bisset (1967). The Gambia Colony and Protectorate: An Official Handbook (на језику: енглески). Psychology Press. ISBN 978-0-7146-1139-6.
- ^ Johnston, Alex. (1905). „The Colonization of British East Africa”. Journal of the Royal African Society. 5 (17): 28—37. ISSN 0368-4016. JSTOR 715150. Приступљено 24. 10. 2020.
- ^ а б Meijknecht, Towards International Personality (2001), стр. 42.
- ^ Willigen, Peacebuilding and International Administration (2013), стр. 16.
- ^ Yoon, Jong-pil (17. 8. 2020). „Establishing expansion as a legal right: an analysis of French colonial discourse surrounding protectorate treaties”. History of European Ideas. 46 (6): 811—826. ISSN 0191-6599. S2CID 214425740. doi:10.1080/01916599.2020.1722725. Приступљено 24. 10. 2020.
- ^ Willigen, Peacebuilding and International Administration 2013, стр. 16: "First, protected states are entities which still have substantial authority in their internal affairs, retain some control over their foreign policy, and establish their relation to the protecting state on a treaty or another legal instrument. Protected states still have qualifications of statehood."
- ^ Onley, The Raj Reconsidered (2009), стр. 50.
- ^ Willigen, Peacebuilding and International Administration (2013), стр. 16–17.
- ^ „The Nigeria (Constitution) Order in Council, 1954” (PDF). стр. 16. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2019. г. Приступљено 28. 07. 2022.
- ^ Awa, Eme O. (1964). Federal Government in Nigeria
. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. стр. 21.
- ^ Awa, Eme O. (1964). Federal Government in Nigeria. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. стр. 130.
- ^ „LAGOS”. www.hubert-herald.nl.
- ^ „Lagos”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 2. 2022.
- ^ Onah, Emmanuel Ikechi (9. 1. 2020). „Nigeria: A Country Profile”. Journal of International Studies (на језику: енглески). 10: 151—162. ISSN 2289-666X. Приступљено 21. 9. 2021.
- ^ Moloney, Alfred (1890). „Notes on Yoruba and the Colony and Protectorate of Lagos, West Africa”. Proceedings of the Royal Geographical Society and Monthly Record of Geography. 12 (10): 596—614. ISSN 0266-626X. JSTOR 1801424. doi:10.2307/1801424. Приступљено 21. 9. 2021.
- ^ Wick, Alexis (2016), The Red Sea: In Search of Lost Space, Univ of California Press, стр. 133—, ISBN 978-0-520-28592-7
- ^ Αλιβιζάτου, Αικατερίνη (12. 3. 2019). „Use of GIS in analyzing archaeological sites: the case study of Mycenaean Cephalonia, Greece”. University of Peloponnese (на језику: енглески). Приступљено 2. 7. 2022.
- ^ Dumieński, Zbigniew (2014). Microstates as Modern Protected States: Towards a New Definition of Micro-Statehood (PDF) (Извештај). Occasional Paper. Centre for Small State Studies. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2014. г. Приступљено 2. 7. 2022.
Литература
[уреди | уреди извор]- Onley, James (март 2009), „The Raj Reconsidered: British India's Informal Empire and Spheres of Influence in Asia and Africa” (PDF), Asian Affairs, 11 (1), Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2022. г., Приступљено 28. 07. 2022
- Meijknecht, Anna (2001), Towards International Personality: The Position of Minorities and Indigenous Peoples in International Law, Intersentia NV, ISBN 978-90-5095-166-1
- Willigen, Niels van (2013), Peacebuilding and International Administration: The Cases of Bosnia and Herzegovina and Kosovo, Routledge, ISBN 978-1-134-11718-5
- Larousse, Pierre; Paul Augé; Claude Augé (1925). Nouveau Petit Larousse Illustré: Dictionnaire Encyclopédique. Larousse.
- Afeadie, Philip Atsu. "The Hidden Hand of Overrule: Political Agents and the Establishment of British Colonial Rule in Northern Nigeria, 1886–1914". PhD dissertation accepted at the Graduate Programme in History, York University, Ontario. September 1996.
- Asiegbu, Johnson U. J. Nigeria and its British Invaders, 1851–1920: A Thematic Documentary History. New York & Enugu: Nok Publishers International, (1984) ISBN 0-88357-101-3
- Ayandele, Emmanuel Ayankanmi. The missionary impact on modern Nigeria, 1842-1914: A political and social analysis (London: Longmans, 1966).
- Burns, Alan C. History of Nigeria (3rd ed. London, 1942) online free.
- Carland, John M. The Colonial Office and Nigeria, 1898–1914. Hoover Institution Press, (1985) ISBN 0-8179-8141-1
- Dike, K. O. "John Beecroft, 1790—1854: Her Brittanic Majesty's Consul to the Bights of Benin and Biafra 1849—1854" Journal of the Historical Society of Nigeria 1#1 (1956), pp. 5–14, online
- Fafunwa, A. Babs. History of education in Nigeria (Routledge, 2018).
- Falola, Toyin, & Matthew M. Heaton, A History of Nigeria (Cambridge UP, (2008) ISBN 978-0-521-68157-5 online free to borrow
- Falola, Toyin, Ann Genova, and Matthew M. Heaton. Historical dictionary of Nigeria (Rowman & Littlefield, 2018).
- Isichei, Elizabeth. A History of Nigeria. (Longman, Inc., 1983). ISBN 0-582-64331-7
- Mordi, Emmanuel Nwafor. "Nigerian Forces Comforts Fund, 1940–1947: 'The Responsibility of the Nigerian Government to Provide Funds for the Welfare of Its Soldiers'." Itinerario 43.3 (2019): 516–542.
- Pétré-Grenouilleau, Olivier (ed.). From Slave Trade to Empire: Europe and the colonisation of Black Africa 1780s–1880s. Abingdon, UK, and New York: Routledge, (2004) ISBN 0-714-65691-7
- Tamuno, T. N. The Evolution of the Nigerian State: The Southern Phase, 1898–1914. New York: Humanities Press, 1972. ISBN 391002325 неважећи ISBN
- Tamuno, T. N. (1970). "Separatist Agitations in Nigeria Since 1914." The Journal of Modern African Studies, 8(04), 563. . doi:10.1017/s0022278x00023909. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Green, Toby (2020). A Fistful of Shells: West Africa from the Rise of the Slave Trade to the Age of Revolution. New York City: Penguin Random House. ISBN 978-0-141-97766-9.
