Портал:Историја/Биографија 2013.

• Портал:Историја/Биографија 2008.
• Портал:Историја/Биографија 2009.
• Портал:Историја/Биографија 2010.
• Портал:Историја/Биографија 2011.
• Портал:Историја/Биографија 2012.

Живот Исуса Христа, како је представљен у Новом завету.

Нови завет почиње радосном вешћу Архангела Гаврила деви Марији да ће она родити спаситеља, сина Божјег, Христа (тај догађај се слави 25 марта/ 7 априла, Благовести).

Римски цар Август је хтео да преброји народ у своме царству, те заповеди да се сви људи попишу. Због тога је свако морао да иде у онај град из кога је пореклом. Тако света дева и Јосиф кренуше из Назарета, у коме су живели, у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху из племена Давидова. Када су стигли било је већ касно те потражише преноћиште, али нису могли да нађу слободно место, ни у гостионицама, нити у кућама, јер су све биле пуне људи којих много дође у Витлејем на попис. Зато се они склонише у једну пастирску пећину. И ту се роди Исус Христос, син Божји. Света Дева га пови и стави у јасле. Тиме се испуни реч пророкова. (Рођење сина Божјег или Божић, слави се сваке године, и то три дана од 25. децембра (код католика) и 7. јануара (код православаца). Тада се поздрављамо речима : “Мир Божји! Христос се роди!”).

У близини пећине пастири су чували своја стада, одједном међу њих стаде анђео, и обасја их небеска светлост, они се уплашише. Анђео им рече:“не бојте се; јер гле јављам вам велику радост која ће бити свему народу, зато што вам се данас родио спаситељ у Давидовом граду, који је Христос Господ. И ово вам је знак, наћи ће те дете повијено у пелене где лежи у јаслама.” (Лука 2;10,11,12). Док им је он ово говорио појави се још много анђела који хваљаше Бога речима: “слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божјој вољи.” (Лука 2;14). Када су се анђели вратили на небо пастири похиташе ка пећини, и у њој затекоше Јосифа и свету деву Марију и дете у јаслама. Тад се поклонише Исусу, и испричаше шта им се догодило, шта су им анђели рекли о том детету.

...даље...
уреди

Портал:Историја/Биографија 2 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 3 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 4 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 5 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 6 2013
уреди

Ђорђе Петровић Карађорђе, (16. новембра 1762, Вишевац - 14. јул 1817., Радовање), вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра (по старом календару 3. новембра) 1762. године (по неким подацима 1752.) у Вишевцу у Османском царству (данас Србија) на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Тврди се највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године. Имао је два сина, Алексу и Александра.

...даље...
уреди

Портал:Историја/Биографија 8 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 9 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 10 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 11 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 12 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 13 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 14 2013
уреди

Портал:Историја/Биографија 15 2013
уреди

Марија или Мерјем (јудео-арамејски: מרים, Мирјам у значењу сјајна, изванредна) из Назарета, у Галилеји, је мајка Исуса Христа. Претпоставља се да је рођена 20. године пре нове ере, од родитеља Јоакима и Ане. У време Исусовог зачећа била је девица, удата за Јосифа из куће Давидове. Према хришћанском предању, дете је било зачето посредством Светог Духа и Марија је остала девица и након порођаја.

...даље...
уреди

Вилијам Шекспир (енгл. William Shakespeare, крштен 26. априла 1564, умро 23. априла 1616) био је енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа. Опус његових дела која су сачувана до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне и неколико других поема. Његови позоришни комади су преведени на многе живе језике и приказују се свуда у свету чешће него било који други.

Шекспир је рођен и одрастао у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, венчао се са Ен Хатавеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузан и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви ��уди“. Вратио се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава је остало о Шекспировом приватном животу, те постоје многобројна нагађања око његове сексуалности, верских убеђења и да ли су дела која му се приписују стварно његова.

Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су настали „Хамлет“, „Краљ Лир“ или „Магбет“, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику. У свом позном периоду писао је трагикомедије и сарађивао са осталим драмским писцима. Многа од његових дела су била објављена још за његовог живота у издањима различитог квалитета и тачности. Године 1623. двојица његових колега објавила су „Први фолио“, збирку његових драмских дела која су укључивала све осим две драме које су у новије време признате као Шекспирове.

Шекспир је био угледан песник и позоришни писац још за живота, али његова репутација није достигла данашње размере пре 19. века. Романтичари су нарочито истицали Шекспирову генијалност, а викторијанци су га славили готово као идола. Од 20. века, Шекспирова дела се стално приказују у различитим културним и политичким контекстима широм света.

...даље...
уреди

Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Савезништвом са Византијом покушао је да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био познат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи.

Јован Владимир је сахрањен у Преспи. Недуго по смрти признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. Све до данашњег доба многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су га погубили. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. На иконама се обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.

даље...
уреди

Марија Терезија (њем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; 13. мај 1717 — 29. новембар 1780) је била једини женски владар хабзбуршких посједа и посљедњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаченце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, њемачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.

Постала је владарка после смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско насљеђе.

Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. Реформисала је образовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. вијека њен су режим сматрали нетолерантним и празновјерним. За владавину Марије Терезије својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је језуитима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против вјештица ставила је под своју контролу, што је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовјековног крвавог наслеђа. Настојала је под притиском новога доба спријечити прекомјерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових обавеза према господарима, тако да феудалац није више смио да тражи од својих поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу школску обавезу, тако да су сва дјеца од 6—14 година морала ићи у школу. Подстицала је развој мануфактура у Аустрији. ...даље...
уреди

Марко Мрњавчевић (око 1335 — 1395) био је de jure српски краљ од 1371. до 1395, док је de facto владао само територијом у западној Македонији са центром у Прилепу, познатом као Прилепско краљевство. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко. Његов отац, Краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обиљежена слабљењем централне власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи бездјетног Уроша на српском пријестолу.

У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два мјесеца касније умро је Цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.

Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима. ...даље...
уреди

Портал:Историја/Биографија 21 2013
уреди

Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или ел Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; рођен 14. јуна 1928. у месту Росарио, у Аргентини, убијен 9. октобра 1967. у селу Ла Игера, у боливијској провинцији Ваље Гранде) је био марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац.

Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956–1959), као члан покрета „26. јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне службе и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као лик борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама, он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.

Часопис „Тајм“ прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре (десно), коју је начинио Алберто „Корда“ Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.

...даље...
уреди

Шарл Андре Жозеф Мари де Гол (фр. Charles André Joseph Marie de Gaulle; 22. новембар 1890 — 9. новембар 1970) је био француски војни заповедник и државник.

Пре Другог светског рата, де Гол је био познат као заговорник сконцетрисане употребе оклопних и ваздухопловних снага. Током Другог светског рата је постао бригадни генерал, а затим вођа владе Слободне Француске у егзилу. Између 1944. и 1946, након ослобођења Француске од немачке окупације, био је на челу француске привремене владе.

Позван да формира владу након Алжирског пуча из 1958, подстакнуо је доношење новог устава и био је први председник Пете Републике, а на том месту је остао до 1969. Његова политичка идеологија је позната под именом голизам, и она је имала велики утицај на потоњу политику Француске. …даље…
уреди

Анелис „Ана“ Мари Франк (хол. и нем. Annelies Marie Frank; 12. јун 1929, Франкфурт на Мајни) — једна од најпознатијих јеврејских жртава Холокауста. За време скривања од нациста написала је Дневник Ане Франк.

Рођена је у Франкфурту на Мајни у Немачкој, али је већи део живота провела у Амстердаму. Била је држављанин Немачке до 1941, када јој је одузето држављанство по Нирнбершким законима. Постала је позната после смрти, захваљујући објављивању њеног дневника. У њему је описала живот током скривања за време нацистичке окупације у Другом светском рату.

Анина породица се 1933. преселила у Холандију коју је Нацистичка Немачка окупирала 1940. Када су 1942. године прогони Јевреја постали учесталији, Франкови су се сакрили у тајне просторије у пословној згради Ота Франка — Тајно скровиште. Након две године њихово склониште је откривено на основу дојаве, а Франкови, Ван Пелсови и Фриц Пфефер депортовани су у логоре. Ана је умрла седам месеци касније од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзену, неколико дана после смрти своје сестре Марго.

Анин отац, Ото Франк, који је једини преживео рат, вратио се у Амстердам и пронашао дневник своје ћерке. Дневник, у коме је Ана бележила своје мисли од 12. јуна 1942. до 1. августа 1944, објављен је 1947. године у оригиналној и делимично скраћеној верзији на холандском језику. …даље…
уреди

Брунхилда од Аустразије је била краљица франачке Аустразије и визиготска принцеза (Толедо, 543. — Ренев, 613), кћерка визиготског краља Атанагилда и његове жене Госвинте. Удала се за франачког краља Аустразије, Зигеберта I, сина франачког краља, Хлотара I. Учествовала је у сукобима и ратовима против Неустрије, изазваним убиством њене сестре, Галсвинте, жене Хилпериха I, неустријског краља. Била је регент Аустразије и Бургундије. Иако с почетка њене владавине позната као либерална владарка и велики политичар, Брунхилда је касније постала синоним суровости и шкртости.

...даље...
уреди

Месроп Маштоц (јерм. Մեսրոպ Մաշտոց) био је јерменски лингвиста, творац јерменског писма, просветитељ, мисионар, преводилац Библије на јерменски језик, зачетник школства и педагошке мисли међу Јерменима, теолог и светитељ Јерменске апостолске цркве и Јерменске католичке цркве. Рођен је у селу Хачик у провинцији Тарон, близу језера Ван 361. или 362. године, а умро 17. фебруара 440. године у Ечмијадзину.

Заједно са својим ктитором, тадашњим католикосом Јерменске апостолске цркве Исаком Партевом превео је на јерменски језик Библију и многе друге верске књиге. Захваљујући Месропу Маштоцу јерменски народ је поново обновио своју националну књижевну и образовну делатност, а сам јерменски језик је по први пут (404) проглашен као национални језик свих Јермена. Током своје мисионарске и просветитељске делатности активно је радио на ширењу и јачању хришћанске вере међу Јерменима и другим народима на Кавказу, отварао је бројне школе у свим деловима земље, и беспоштедно се борио против паганских учења и јереси.

Месроп Маштоц се са правом може сматрати оцем јерменске писмености и оцем јерменске нације. Јер писмо које је Маштоц створио постало је камен темељац јерменске апостолске цркве која је кроз векове туђинске владавине одржавала национални идентитет јерменског народа.

Месроп Маштоц се сматра и првим лингвистом и творцем неког писма који је историјска личност и чија делатност се не везује за митологију и усмена предања.

Многи лингвисти му дају велики значај и у стварању грузијског и агванског писма.

Јерменска апостолска црква празнује 17. фебруар као дан сећања на Месропа Маштоца. Црквена поезија коју је писао (шаракани) и данас је у основи богослужења у јерменској апостолској цркви.

У његову част институт за проучавање древних списа Матенадаран из Јеревана носи његово име, а сваки град у Јерменији има по једну улицу са његовим именом. Све јерменске школе прослављају Светог Месропа Маштоца као свог заштитника.

даље
уреди

Портал:Историја/Биографија 27 2013
уреди

Ана Болен (енгл. Anne Boleyn; између 1501. и 1507 — 19. мај 1536), прва маркиза од Пембрука и краљица Енглеске, била је друга супруга енглеског краља Хенрија VIII Тјудора и по многима, најутицајнија краљица у историји Велике Британије.

Ана је рођена у аристократској породици која је имала велику моћ на двору. Захваљујући врхунском образовању које је примила на школовању у Француској, на двору надвојвоткиње Маргарите од Аустрије, беспрекорним манирима и природном шарму, лако је освојила краља Хенрија VIII Тјудора и постала прво његова љубавница, а потом се 28. маја 1533. и удала за њега, чиме је постала краљица Енглеске. Боленова је захваљујући Хенријевој слепој љубави успела да своју породицу учини најмоћнијом у краљевству, али не и да краљу подари тако жељеног мушког потомка. Након што је родила будућу славну краљицу Елизабету I, а потом једва преживела бројне побачаје, краљ ју је презрео, а ускоро и заменио другом женом, исто као што је и Катарину Арагонску заменио њоме. Заправо, Ана није доживела да види венчање своје наследнице са својим мужем — погубљена је 19. маја 1536, неколико часова пре него што се Хенри венчао са Џејн Симор. Смртна пресуда је донета јер је наводно било утврђено да се краљица бавила вештичарењем, као и да је починила инцест.

Иако није била славна и поштована владарка попут своје кћерке, Ана је била веома утицајна и моћна. У историји је упамћена као жена одговорна за раскид Британског краљевства са Католичком црквом и увођење протестантизма у Енглеску. Док су је католици проклињали као срамоту за католицизам, протестанти су је славили као мученицу и борца за чисту Енглеску. Ипак, памти се и у бољем светлу: као особа која је на хладан британски двор донела дух ренесансе, француску моду и либерална схватања.

...даље...
уреди

Стефан Немања или Стеван Немања (1113 — 13. фебруар 1199, владао (1166) 1168 — 25. март 1196) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199. године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Н��ретљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155—1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).
уреди

Констанције I Хлор (31. март око 250 — 25. јул 306) је био један од тетрарха, цар-савладар на Западу Римског царства oд 293. до 306. Потекао је из Илирика по свему судећи од незнатних родитеља.

Посветивши се каријери, Констанције је постао намесник Далмације, а затим и преторијски префект Галије. Могуће је да се вођен амбицијом развео од прве супруге Јелене, ћерке гостионичара и оженио Максимијановом пасторком Теодором. У цезара је уведен 293, а на управу су му поверене Галија и Британија. У ствари, морао је прво да се обрачуна са узурпаторима Караузијем и Алектом који су господарили његовим доменом; за то му је требало је три године.

Када су 305. абдицирали Диоклецијан и Максимијан, у складу са процедуром Галерију и Констанцију су додељена овлашћења августа. Међутим, убрзо по повлачењу старије двојице показало се да је нарушен склад. Иако млађи, Галерије је изгледа био у предности чим је могао да одреди цезаре. Штавише, Констанцијев син Константин налазио се на његовом двору као талац. Тек је навала варвара у Британији омогућила Констанцију повратак његовог сина, и тако су њих двојица 306. одбили Пикте и Скоте.

Српски византолог Радивој Радић га укратко оцењује овако: „Премда је био значајна историјска личност, касније је упамћен пре свега као отац Константина Великог.

...даље...
уреди

Ладислав Посмрче (нем. Ladislaus Postumus, мађ. V. László, чеш. Ladislav Pohrobek; Комарно, 22. фебруар 1440 — Праг, 23. новембар 1457) био је аустријски војвода (од 1440), краљ Угарске (као Ладислав V, од 1444) и краљ Чешке (Ладислав I од 1453. године) из династије Хабзбурга.

Ладислав, назван Посмрче пошто је рођен после смрти свог оца Алберта II Немачког, крунисан је за краља Угарске већ у трећем месецу живота. Његова мајка Елизабета Луксембуршка покушала је да му сачува престо, иако је већина племства изабрала за краља другог кандидата, краља Пољске Владислава III Јагелонца. Пошто се Елизабета са сином повукла у Беч, после њене смрти Ладиславов заштитник био је аустријски војвода и цар Светог римског царства Фридрих III Хабзбуршки. Када је Владислав III страдао у борби са Османлијама код Варне 1444, угарско племство је позвало малог Ладислава назад у земљу.

Како је Фридрих оклевао да испуни захтеве Мађара, Угарском је као краљевски регент од 1446. до 1452. године управљао прослављени војсковођа и великаш Јанош Хуњади. Млади краљ је 1453. најзад посетио Чешку и Угарску, где се око њега окупљало племство незадовљно Хуњадијевом доминацијом. Током Ладиславове владавине врхунац борби са Турцима била је успешна одбрана Београда 1456. после које је умро Хуњади. Његов старији син Ладислав је, како би задржао очев привилегован положај, у Београду убио свог главног противника Улриха II Цељског, краљевог рођака и заштитника, али га је затим Ладислав Посмрче осудио на смрт и погубио. Од новог сукоба у Угарској Ладислав V се склонио у Праг где је 1457. и преминуо у седамнаестој години, по свему судећи од леукемије.

...даље...
уреди

Ђура Хорватовић (Нова Градишка, 17. јануар 1835 — Београд, 28. фебруар 1895) је био српски генерал и министар војни.

Из аустријске војске у чину поручника, прешао је у српску војску 1862. Истакао се у Првом српско-турском рату 1876—77, у којем је као потпуковник командовао Књажевачком војском. Унапређен је у чин пуковника и преузео команду над 4. корпусом, чијим је делом у боју код Шуматовца напао десно крило турске војске и допринео победи српске војске. У Другом српско-турском рату 1877—78 командовао је Тимочким кором, с којим је 24. децембра 1877. године заузео Белу Паланку, а четири дана касније у садејству са Шумадијским кором и Пирот. У периоду од 1881—85 био је посланик у Петрограду, а затим командант активне војске и њен министар 1886—87.

...даље...
уреди

Степа Степановић (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) је био српски војсковођа и војвода.

Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и чиме је омогућио је победу Срба у тој бици Церске битке. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Умро је 1929. године и сахрањен на гробљу у Чачку. Његов споменик је оскрнављен септембра 2012. године када је откинут ловоров венац од месинга.

...даље...
уреди

Рајнхард Тристан Еуген Хајдрих (нем. Reinhard Tristan Eugen Heydrich; Хале, 7. март 1904 — Праг, 4. јун 1942) био је СС-обергрупенфирер, шеф Главног безбедносног уреда Трећег рајха, и гувернер Чешке и Моравске. Најпознатији надимак био му је Прашки касапин.

Историчари га сматрају једном од најмрачнијих личности у нацистичкој врхушци; Адолф Хитлер га је назвао „човеком са гвозденим срцем“. Био је оснивач и шеф Зихерхајтдинста (СД), обавештајне организације која је била задужена за проналажење и неутрализацију отпора Нацистичкој партији помоћу хапшења, депортација и убистава. Учествовао је у организацији Кристалне ноћи, серије координисаних напада на Јевреје широм Нацистичке Немачке и делова Аустрије између 9. и 10. новембра. Напади, које су извели СА јуришници и цивили, били су увертира за Холокауст. По доласку у Праг, Хајдрих је покушавао да елиминише опозицију нацистичкој окупацији сузбијајући чешку културу и депортујући и убијајући чланове чешког покрета отпора.

Опште прихваћено мишљење је да је Хајдрих био један од архитеката Холокауста тиме што је водио конференцију у Ванзеу која је направила планове за истребљивање свих европских Јевреја. Године 1942. Хајдриха су у операцији Антропоид убили чехословачки партизани који су радили за британски СОЕ на шта је Хитлер узвратио убиством 1.300 Чеха у селу Лидице.

…даље…
уреди

Петар Бојовић (Мишевићи, 4. јул/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.

Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се је српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у марту 1921. године. Следеће 1922. је пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

даље
уреди

Клеомен III (старогрчки Κλεομένης ο Γ') (око 260. п. н. е. - 219. п. н. е.) био је 31. по реду спартански краљ из краљевске породице Агијада, који је владао Спартом од 235. п. н. е. до 222. п. н. е. Клеомен III је остао упамћен по покушају да поврати Спарти снагу и моћ у хеленском свету, коју је изгубила током тебанске и касније македонске доминације. Клеомен је наставио стопама убијеног Агиса IV, упркос томе што се његов отац Леонида II оштро супростављао Агисовим реформама. Клеомен је међутим наставио промене у спартанском систему, отклонио своје непријатеље, повратио Спарти Ликургову агогу и водио је ратове против Ахајског савеза који је тада био водећа сила у јужној Грчкој. У првим ратним годинама Клеомен је имао много успеха, поразивши више путе Ахајски савез, међутим на крају су га у бици код Селасије, 222. п. н. е. поразиле комбиноване македонско-ахајске снаге под командом краља Македоније, Антигона III Досона. Клеомен је после тог пораза побегао у Птолемејски Египат код краља Птолемеја III Еуергета. Након убиства Еуергета, Клеомен је дошао у сукоб са новим египатским краљем, Птолемејом IV Филопатором, да би убрзо окончао свој живот самоубиством. Клеомен се данас сматра најважнијим спартанским краљем после пропасти спартанске владавине над Грчком, и човеком који је за неколико година повратио Лаконску државу на стазе старе славе. Клеомен се сматра највећим револуционаром старог века и човеком који се одлучно сукобио са дуготрајном декаденцијом своје државе, као и декаденцијом хеленског света.

...даље...
уреди

Барбароса Хајрудин-паша (тур. Barbaros Hayreddin Paşa или Hızır Hayreddin Paşa), који се у литератури може наћи још и под именом Барбароса Хајрудин-реиз, јер је носио титулу реиза пре него је постао паша и капетан флоте Османског царства и под именом или Khair ad-Din خير الدين, што преведено са арапског гласи Божанство вере(ислама), које му је дао султан Сулејман Величанствени лично, био је један од најпознатијих турских гусара и адмирала, прави поморски геније који је доминирао читавим Медитераном позног среднњег века. Рођен је на острву Мидили (данашњем Лезбосу) 1478. године под именом Yakupoğlu Hızır Hayreddin, а умро у Истанбулу 4. јула 1546. године. У Европи је познатији као Барбароса, јер је надимак његовог брата на којег је веома личио био Баба Орук, што је Европљанима звучало попут Барбароса, а притом је и имао и црвену браду.

даље...
уреди

Портал:Историја/Биографија 38 2013
уреди

Гамал Абдел Насер (арап. جمال عبد الناصر Gamāl ʿAbd an-Nāsir; Александрија, 15. јануар 1918 — Каиро, 28. септембар 1970) је био египатски официр и предсједник.

Рођен је у Александрији, а 1938. завршио је Краљевску војну академију. Био је официр у египатској војсци. Његов политички успон почео је у јулу 1952. године војним ударом којим је збачен краљ Фарук I. Након укидања монархије 1953. и успоставе једностраначке републике коју је у почетку водио генерал Мухамад Нагиб, 1954. Насер је преузео власт. Успешно је водио преговоре с Британцима око повлачења из Египта, окончавајући тако њихову вишедеценијску контролу над Египтом. Насер је 1956. изабран за египатског председника, а исте године је донио одлуку о национализацији Суецког канала. Године 1958. настојао је конкретизовати своје замисли о арапском јединству формирајући федерацију Египта и Сирије - Уједињену Арапску Републику - под његовим предсједавањем. Но, УАР је доживио крах након војног удара у Сирији. Насер је удаљио Египат од западних земаља, а прославио се концептом арапског социјализма и национализацијом финансијских институција, чиме се требала финансирати индустријализација земље. Неко је време био најутицајнији лидер арапског света. Напад Израела на Египат 1967. у Шестодневном рату и тежак египатски пораз до којег је дошло разлог су због којег је Насер дао оставку исте године. На захтев јавности вратио се на дужност, али никада није успио вратити углед панарапског лидера какав је имао до рата. Умро је 1970. године у Каиру.

...даље...
уреди

Ернандо де Сото (шп. Hernando de Soto, Херез де лос Кабаљерос, Бадахоз 1496. или 1500 — 21. мај 1542, Мисисипи у Арканзасу) је био шпански морепловац, истраживач и конкистадор. Имао је значајну улогу у освајању Панаме, Никарагве и Перуа заједно са Франсиском Пизаром. Његов највећи подухват је експедиција у Северну Америку, данашње САД, где је отишао у потрагу за Елдорадом.

Де Сотови родитељи су били припадници нижег племства из Екстремадуре, сиромашне области из које су млади људи одлазили како би негде другде стекли богаство. После открића нове земље на западу, гласине о њеном сјају и богаству су биле превише примамљиве. Де Сото је испловио у Нови свет 1514. са првим гувернером Панаме Педром Аријасом де Авилом.

Његова храброст, непоколебљива оданост и лукави планови за уцењивање домородачких села ради откупа заробљених поглавица су постали де Сотово обележје током покоравања Средње Америке. Такође је стекао славу као одличан коњаник, ратник и командант, али је упамћен и по својој изузетној бруталности.

...даље...
уреди

Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus, грч. Ἰουστινιανός; 482 — 14. новембар 565), познат и као Јустинијан Велики, био је византијски цар од 527. до 565. године.

Његову владавину обиљежила је амбициозна, али само дјелимично остварена „обнова Царства” (лат. renovatio imperii). Ова амбиција изражена је дјелимичним опоравком територија угушеног Западног римскoг царства. Његов генерал, Велизар, брзо је освојио Вандалско краљевство у сјеверној Африци. Касније су Велизар, Нарзес и други генерали освојили Остроготско краљевство, вратили контролу над Далмацијом, Сицилијом, Италијом и Римом након више од пола вијека владавине Острогота. Преторски префект Либерије вратио је југ Пиринејског полуострва, успостављајући провинцију Спанију. Ови походи су поново успоставили римску контролу над западним Средоземљем, повећавајући годишњи приход Царства за преко милион солида. Током своје владавине, Јустинијан је такође потчинио Зане, народ на источној обали Црног мора који никада раније није био под римском влашћу. Водио је борбе са Сасанидским царством на истоку за вријеме владавине Кавада I, а касније поново за вријеме Хозроја I; овај други сукоб је дјелимично покренут због његових амбиција на западу.

Још резонантнији аспект његовог насљеђа било је једнообразно преписивање римског права — Јустинијанов зборник — које је и даље основна грађанског права у многим модерним државама. Његова владавина такође је означила процват византијске културе, а његов програм изградње дао је дјело попут Аја Софије. У Православној цркви је канонизован као „Свети цар Јустинијан”. Због својих рестаураторских активности, Јустинијан се некад означава као „посљедњи Римљанин” (лат. Ultimus Romanorum) у историографији средином 20. вијека

...даље...
уреди

Абрахам Линколн (енгл. Abraham Lincoln; Кентаки, 12. фебруар 1809 — Вашингтон, 15. април 1865) је био шеснаести председник САД.

Рођен је у сиромашној фамилији, а у младости је добио дозволу да се у држави Илиноис бави адвокатуром, иако није имао завршену ни основну школу. Политиком се бавио од 1832. а 1856. прикључио се републиканској странци, основаној зато да би се супротставила ширењу ропства међу новоприкљученим државама САД.

Године 1860. његов избор за председника САД је потакнуо јужне робовласничке државе САД да започну процес отцепљења и створе Конфедеративне Америчке Државе. Линколнова влада у Вашингтону није признала новостворену конфедерацију тако да је у пролеће 1861. дошло до избијања Америчког грађанског рата.

Иако се није истакао као посебно талентован ратни вођа нити је, све до пред сам крај, имао успеха у избору генерала Уније, Линколн је имао кључну улогу у победи Уније. Док је на почетку, из политичких разлога, као циљ рата навео очување Уније, године 1862. је донео проглас о укидању ропства, чиме је Унија стекла симпатије светске јавности. Истовремено је без много обзира кршио и мимолизао многе уставне одредбе о људским правима и слободама како би сузбио јужњачку пету колону. Његов мандат је значајан по целом низу реформи које су ојачале позиције федералне власти на рачун федералних држава.

Неколико месеци након што је Линколн победио на изборима 1864. године, Конфедерација је присиљена на капитулацију и рат је завршен победом Уније. Неколико дана касније, 15. априла 1865. Линколн је убијен у позоришту као жртва фанатичног јужњачког глумца Џона Вилкса Бута.

...даље...
уреди

Никола П. Пашић (Зајечар, 19/31. децембар 1845 – Београд, 10. децембар 1926) је био српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке.

Пашић се школовао у Швајцарској, где је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Био је велики противник краља Милана Обреновића. После неуспешна Тимочке буне емигриграо је у Бугарску, а у Србију се вратио тек након што је помилован после абдикације краља Милана. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио након доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је премијер Србије у 4 наврата. Током његових мандата Србија изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату. У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао ма мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је премијер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

...даље...
уреди

Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253. — Неродимље, 29. октобар 1321.) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316). Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбин�� Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем', а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).

...даље...
уреди

Портал:Историја/Биографија 45 2013
уреди

Константин Велики (лат. Constantinus Magnus; 27. фебруара око 272, Наис — 22. маја 337, Никомедија), римски цар (324–337) највише познат по томе што је издао Милански едикт 313, којим је проглашена верска толеранција у читавом Царству.

Изашао је као победник из грађанског рата у који је Рим запао после Галеријеве смрти. Током своје тридесетогодишње владавине успешно се борио против Франака, Алемана, Визигота и Сармата, успевши чак да поново насели делове Дакије који су напуштени током претходног столећа.

Спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Подизањем царске резиденције на месту некадашње грчке колоније Визант којој је дао име Нови Рим, ударио је темеље будућем Византијском царству.

...даље...
уреди

Портал:Историја/Биографија 47 2013
уреди

уреди

Франсиско Франко (шп. Generalissimo Francisco Franco; пуно име: Francisco Paulino Hermenegildo Teódulo Franco y Bahamonde; Ферол, 4. децембар 1892 — Мадрид, 20. новембар 1975) је био диктатор и шеф шпанске државе (у неким деловима Шпаније од 1936, а на целој територији од 1939) све до смрти 1975. године. Познат под надимком „Вођа Шпаније“ (шп. Caudillo de España), службено: „Вођа Шпаније по милости Божијој” (шп. Caudillo de España por la gracia de Dios), председавао је ауторитарном владом Шпаније после Шпанског грађанског рата.

Рођен је у градићу Ферол, у морнаричкој породици и сам је желео да ступи у морнарицу али се ипак укључио у пешадију. У војсци је брзо напредовао и са 32 године постао је најмлађи генерал у Европи. Постао је директор Војне академије у Сарагоси, након чијег затварања је дошао у сукоб са републиканским властима. Истакао се гушењем левичарских устанака у Шпанији 1934.

Након што је 1936. владу формирао левичарски Народни фронт, дошло је до немира широм земље. Франко се придружио групи официра који су се спремали да изврше војни пуч и преузму власт. Пуч који је требао бити извршен 18. јула није успео и прерастао је у Шпански грађански рат. Франко је успео да се наметне као вођа по��уњеника и да добије помоћ Трећег Рајха и Италије. После три године Франкови националисти су добили рат. Франко је завео диктатуру, прогласио монархију а себе именовао за регента.

Током Другог светског рата Шпанија је остала неутрална, иако је слала добровољачке одреде на источни фронт. После пораза сила Осовине у Другом светском рату Франко се окренуо Америци, са којом је успоставио војни и трговински савез.

Франко је успео да задржи власт спровођењем строгих мера: сузбијао је политичке противнике увођењем цензуре, затворске казне са принудним радом, затварањем у концентрационе логоре, смртном казном. Била је забрањена употреба мањинских језика и обичаја, а Католичка црква је добила статус државне религије.

…даље…
уреди

Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) је био српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897 — 1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Умро је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Један од водећих српских интелектуалаца званично је рехабилитован тек 2007. године.

...даље...
уреди

Хенри VIII (енгл. Henry VIII of England; 28. јун 1491 — 28. јануар 1547), владао је Енглеском и Ирском од 1509. до 28. јануара 1547. када је умро. Наследио је свог оца Хенрија VII, оснивача династије Тјудор којој он припада. Познат је због тога што се шест пута женио и реформације енглеске цркве. Када му папа, под утицајем католичких краљева, није дозволио да се разведе од своје прве жене Каталине од Арагона, (ћерке Фернанда и Изабеле, Католичких краљева) да би се оженио својом љубавницом Ен Болин, прекинуо је све везе са Ватиканом и Римом и Законом о супремацији 1534. године прогласио се за врховног владара енглеске цркве и самим тим енглеска црква је сврстана у протестантске, касније названа англиканска. Такође је ујединио Енглеску и Велс у једну територију, тј. државу 1543. године. Иако је био ожењен шест пута имао је само троје деце – кћерку Марију, касније енглеску краљицу Марију I познату као Крвава Марија (1553—1558), из првог брака; затим, другу кћерку, такође, потоњу славну краљицу Елизабету I (1558—1603) и сина наследника Едварда VI (1547—1553) из трећег брака са Џејн Симор. Описан је као стасит, атлетски грађен човек, риђе браде и изузетних листова, човек од стила; уживао је у јелу, познат као коцкар, али врстан спортиста – тенисер, мачевалац.

...даље...
уреди

Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (Крушевац, 1377 – Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427) је био син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са мађарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Отоманској империји, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

...даље...
уреди