Пређи на садржај

Папа Гргур VII

С Википедије, слободне енциклопедије
Гргур VII
Гргур VII
Лични подаци
Пуно имеХилдебранд
Датум рођењаоко 1020.
Место рођењаСована,
Датум смрти25. мај 1085.
Место смртиСалерно,
Папа
Редослед85.
Понтификат22. април 1073 — 25. мај 1085.
ПретходникАлександар II
НаследникВиктор III

Гргур VII (Сована, тада Соана, око 1020 — Салерно, 25. мај 1085), познат и као Хилдебранд из Соане је био папа од 22. априла 1073. године, па све до своје смрти. Један је од великих папа обнављача, а посебно је познат по борби за инвеституру, због чега се сукобио са царем Хенриком IV. Познат је по својим тежњама да централизује папску власт у Риму, сужавањем надлежности епископа, реформисањем свештенства и забрањивањем лаицима да врше службу у цркви. Иницирао је реформе на синодима у Летену (1074—1075) инсистирајући на моралном препороду цркве, забрани брака за свештенике и спречавању трговине црквеним положајима и звањима. Извршио је јак утицај у домену канонског права. Блаженим га је 1584. године прогласио папа Гргур XIII, а светим 1728. папа Бенедикт XIII[1].

Његово гесло је било Reformatio in capite et in membris.

Животопис

[уреди | уреди извор]

Ране године

[уреди | уреди извор]

Хилдебранд се родио у Соани (данашњој Совани), градићу у јужној Тоскани, а припадао је племићкој породици Алдобрандезчи. Оданде је послат у Рим где је његов ујак био опат у опатији св. Марије на брду Авентину. То је искуство значајно допринело обликовању Хилдебрандовог карактера. Могуће је да му је један од учитеља био и папа Гргур VI.

Kad je car Хајнрих III збацио папу Гргура VI, Хилдебранд је с Гргуром отишао у прогонство у Немачку, што је такође извршило знатан утицај на његово образовање. Наставио је студије у Келну, а у Рим се вратио с папом Лавом IX, под чијим је водством први пут ушао у црквену службу и постао подђакон.

Након смрти Лава IX, Хилдебранд је послан као изасланик на немачки двор како би повео преговоре о избору новог папе. Тамо је подстакао цара да подржи Гебарда који ће постати папа Виктор II (1055-1057) и поверити Хилдебранду службу легата у Француској, где се бавио случајем Беренгара из Тура чији су погледи на еухаристију изазивали сукобе. Кад је 1057. изабран папа Стефан IX, без претходног договора с немачким двором, Хилдебранд и Анзелмо из Луке послани су у Немачку како би ишодили царско признање. Стефан је убрзо умро, а римска је аристокрација желела да поврати свој утицај на папе, те је 1058. журно изабрала за папу Ивана из Велетрија као Бенедикта X. Такав је поступак могао да изазове унутарцрквену кризу, али она је превладана управо захваљујући Хилдебранду, чијом је подршком 1059. на папинско престоље уместо Бенедикта изабран Никола II који је извршио снажан утицај на политику курије кроз две деценије свога понтификата. На југу Италије то је значило приближавање Норманима, а на северу противнемачком покрету патарена. Током његовог понтификата је ��онет и закон према којем папу бира кардиналски збор, чиме је смањен утицај римскога племства и немачкога двора. Након смрти Николе II и доласком папе Александра II (1061, учврстио се Хилдебрандов положај у курији будући да је папа често избивао из Рима. Хилдебранд је знао да добро искористити опште политичке прилике, посебно у Немачкој, за јачање папинства.

Избор за папу

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Избор за папу 1073

Након смрти Александра II (21. априла 1073), током његова спровода у Латеранској базилици, народ је узвикнуо: „Хилдебранда за папу! Блажени Патар изабрао је Хилдебранда архиђакона!“ Његово одбијање било је узалудно, те је касније тога дана доведен у цркву св. Петра, где је на канонски начин изабран за папу. Свештеничко заређење примио је тек 22. маја 1073, а за бискупа је посвећен 30. 6. Начин његова избора често је довођен у питање, али тек много година након што се то догодило, под утицајем верских и посебно политичких сукоба. Ипак, битан пропис о избору папе није поштован, онај који се односи на тражење мишљења цара Светог римског царства.

У декрету о избору Хилдебранда за папу о њему се каже да је:[2]

побожан човек, обдарен људским и божанским знањем, истакнути љубитељ једнакости и правде, чврст у супротностима и умерен у пробицима, човек, према речима апостоловим, доброг понашања, без мане, скроман, трезан, чист, гостољубив, који добро влада својим домом; човек који је од детињства великодушно дарован овој Мајци Цркви и који је заслугама свога живота већ био уздигнут на архиђаконску част. Стога изабиремо нашег архиђакона Хилдебранда да буде папа и наследник апостолов, и да одсад и довека носи име Гргур.

— 22. априла 1073.

Средиште црквено-политичких занимања Гргура VII био је однос према немачким крајевима. Након смрти Хајнриха III битно је смањује моћ немачких владара, а његов се син Хајнрих IV суочавао с озбиљним тешкоћама унутар свога царства. Уз то, папи је у прилог ишла и чињеница да је 1073. године Хајнрих био тек неискусни двадесеттрогодишњак.

Кроз године које су следиле Хајнрих је због побуне Саса био присиљен да успостави пријатељске односе с папом, те је 1074. године у присутности папинских легата извршио покајање у Нирнбергу, због одржавања пријатељства с члановима свога већа које је Гргур VII био изопштио. Хајнрих је том приликом дао заклетву оданости папи и обећао своју помоћ у обнови Цркве. Такав је став, међутим, Хајнрих напустио чим је покорио Сасе у битки код Хомбурга, 9. 6. 1075, те је желео да поврати своја владарска права у северној Италији.

Стога је послао грофа Еберхарда у Ломбардију да се супротстави патаренима, именовао Тедалда надбискупом Милана, те је покушао да успостави односе се норманским војводом Робертом Гвискаром. Гргур VII одговорио је оштрим писмом датираним 8. децембра 1075, у којем је, уз остало, оптужио Хајнрих да је прекршио своју реч, те да и даље потпомаже изопћене већнике. Уз писмо, папа је цару послао и усмену поруку у којој му је запретио изопћењем из Цркве и одузимањем царске круне. Истовремено, на Божић 1075. године, Ценције Франгипан отео је папу за време поноћне мисе у цркви св. Марије Велике. Међутим, већ га је следећег дана, на инсистирање народа, ослободио га је. Папа је осумњичио цара да стоји иза ове уроте, а цели се догађај обично наводи као почетак борбе за инвеституру.

Сукоб с царем

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Борба за инвеституру

Папине опомене разљутиле су Хајнриха и његов двор, те је цар на брзину сазвао државни и црквени Сабор у Вормсу који се састао 24. 1. 1076. Папа је међу високим немачким клером имао бројне непријатеље, а придружио им се и кардинал Хју Кандидус који је претходно подржавао Гргура, али му је постао непријатељ након што га је папа сменио због симоније. Присутни бискупи прихватили су Хјуове оптужбе против папе и отказали послушност, а Хајнрих је прогласио да је папа збачен, те је од Римљана тражио да изаберу новог папу.

Сабор је послао двојицу бискупа у Италију где су ишодили сличан документ од ломбардијских бискупа на синоди у Пјаченци. Као изасланик у Рим је послан Роланд из Парме који је пред синодом окупљеном у Латеранској базилици прогласио да је папа смењен, што је након првотног чуђења изазвало снажно одбијање окупљених, те је сам папа спасио изасланика од линча.

Sledećeg dana papa je svečano izop[tio Хајнрихa IV, одузео му краљевско достојанство и ослободио његове поданике присега које су му дали. Колики ће бити утицај ове одлуке зависило је од Хајнрихових поданика, посебно од немачких кнежева и осталим великаша. Тадашњи извори говоре о снажном дојму што га је, како у Италији, тако и у Немачкој, оставило изопћење цара. У Немачкој је Гргур VII задобивао све више наклоности, а великаши су искористили прилику да се отму краљевској власти под кринком послушности папи. Кад је Хајнрих сазвао племиће на благдан Духова да донесу мере против Гргура VII, појавило их се тек неколико, а Саси су се поновно побунили.

Титулисање краља Словена

[уреди | уреди извор]

Значајан је и по томе што су за време његовог понтификата, Срби добили свог првог краља. Преко бискупа Петра, дукљанско-барског црквеног поглавара, папа је имао комуникацију са краљем Михаилом Војислављевићем (око 1050 — 1081). У писму из јануара 1078. године папа Гргур Седми је дукљанског владара титулисао као краља Словена (Michaeli Sclavorum regi).

Смрт

[уреди | уреди извор]

Папа Гргур VII је умро у егзилу у Салерну; епитаф на његовом саркофагу у градској катедрали каже: „Волео сам правду и мрзео безакоње; зато умирем у изгнанству.“[3][4][5]

Оставштина

[уреди | уреди извор]

Гргура VII је папа Гргур XIII прогласио блаженим 1584. године, а канонизовао га је 24. маја 1728. папа Бенедикт XIII.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Thomas Oestreich, „Pope St. Gregory VII“, Catholic Encyclopedia, New York 1913.
  2. ^ Mansi, Conciliorum Collectio, XX, 60.
  3. ^ Fr. Paolo O. Pirlo, SHMI (1997). „St. Gregory VII”. My First Book of Saints. Sons of Holy Mary Immaculate - Quality Catholic Publications. стр. 105. ISBN 978-971-91595-4-4. 
  4. ^ Butler, Alban (25. 5. 1866). „Saint Gregory VII., Pope and Confessor. Volume V: The Lives of the Saints”. www.bartleby.com. Приступљено 5. 4. 2019. 
  5. ^ Latin epitaph: Dilexi iustitiam et odivi iniquitatem propterea morior in exilio. This is a reworking of the well-known Ps. 44.8 Dilexísti justítiam, et odísti iniquitátem : proptérea unxit te Deus, Deus tuus, óleo lætítiæ præ consórtibus tuis. Together with Ps 44. 2, Eructávit cor meum verbum bonum : dico ego ópers mea Regi, it forms the Introit of the former of the two Masses of the Common of a virgin not a martyr. The grammatical variation on 'Thou didst love justice and hate iniquity', the original of which was said in apostrophe to the canonised virgin not a martyr, whose feast is being celebrated. Gregory (or his eulogizers), therefore, was likely quoting from a familiar liturgical text. See also: Hübinger, Paul Egon (2013) [1973]. Die letzten Worte Papst Gregors VII : 164. Sitzung am 20. Januar 1971 in Düsseldorf. Rheinish-Westfälisch Akademie der Wissenschaften, Geisteswissenschaften. Vorträge, G 185. Springer-Verlag. ISBN 978-3-322-98884-3. 
  6. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Oestreich, Thomas (1913). „Pope St. Gregory VII”. Ур.: Херберман, Чарлс. Католичка енциклопедија. Њујорк: Роберт Еплтон. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Група аутора:Историјски лексикон Црне Горе, књига 3, - „Daily Press-Вијести“, 2006.
  • Cowdrey, H. E. J. (1998). Pope Gregory VII, 1073-1085. Oxford: Clarendon Press. ISBN 9780191584596. 
  • Paul von Bernried, Canon of Regensburg, "S. Gregorii VII Vita," J.P. Migne (ed.), Patrologiae Cursus Completus Series Latina Tomus CXLVIII: Sancti Gregorii VII Epistolae et Diplomata Pontificia (Paris 1878), 39–104.
  • Bonizo of Sutri, "Liber ad amicum", in Philippus Jaffé (editor) Bibliotheca rerum Germanicarum Tomus II: Monumenta Gregoriana (Berolini 1865), pp. 577–689.
  • Watterich, Johann M., ур. (1862). Pontificum Romanorum Vitae ab aequalibus conscriptae Tomus I. Leipzig: Wilhelm Engelmann. 
  • Macdonald, Allan John (1932). Hildebrand: A Life of Gregory VII. London: Methuen. 
  • Mathew, Arnold Harris (2013) [1910]. The Life and Times of Hildebrand, Pope Gregory VII. St. Gabriel Theological Press. 
  • Emerton, Ephraim (1932). The correspondence of Pope Gregory VII: Selected letters from the Registrum. New York: Columbia University Press. ISBN 9780231096270. OCLC 1471578. 
  • Kuttner, S. (1947). 'Liber Canonicus: a note on the Dictatus Papae', Studi Gregoriani 2 (1947), 387–401.
  • Capitani, O. "Esiste un' «età gregoriana» ? Considerazioni sulle tendenze di una storiografia medievistica," Rivista di storia e letteratura religiosa 1 (1965), pp. 454–481.
  • Capitani, O. (1966). Immunità vescovili ed ecclesiologia in età "pregregoriana" e "gregoriana". L'avvio alla "Restaurazione, Spoleto.
  • Robinson, Ian Stuart. (1978). Authority and Resistance in the Investiture Contest: the Polemical Literature of the Late Eleventh Century. Manchester University Press. 
  • Gatto, L (1968). Bonizo di Sutri ed il suo Liber ad Amicum.  Pescara.
  • Knox, Ronald (1972). "Finding the Law: Developments in Canon Law during the Gregorian Reform," Studi Gregoriani 9 (1972) 419–466.
  • Gilchrist, J. T. (1972). "The Reception of Pope Gregory VII into the Canon Law (1073–1141)." Zeitschrift für Rechtsgeschichte: Kanonistische Abteilung, 59 (1973), 35–82.
  • Capitani, O. (1984). L'Italia medievale nei secoli di trapasso: la riforma della Chiesa (1012–1122). Bologna.
  • Fuhrmann, H. (1989). "Papst Gregor VII. und das Kirchenrecht. Zum Problem des Dictatus papae," Studi Gregoriani XIII, pp. 123–149, 281–320.
  • Golinelli, Paolo (1991). Matilde e i Canossa nel cuore del Medioevo. Milano: Mursia. .
  • Leyser, Karl (1994). Communications and Power in Medieval Europe: The Gregorian Revolution and BeyondНеопходна слободна регистрација. London: The Hambledon Press. ISBN 978-0826430281. 
  • Capitani, Ovidio (2000), "Gregorio VII, santo," in Enciclopedia dei Papi. Roma: Istituto della Enciclopedia italiana.
  • Förster, Thomas (2011). Bonizo von Sutri als gregorianischer Geschichtsschreiber. Hannover: Hahnsche Buchhandlung. . Monumenta Germaniae Historica. Studien und Texte, 53.
  • Robinson, I. S. (2003). Henry IV of Germany 1056-1106 (revised изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521545907. 
  • Capitani, Ovidio; (ed. Pio Berardo) (2015). Gregorio VII : il papa epitome della chiesa di Roma. Spoleto : Centro Italiano di Studi sull'Alto Medioevo.
  • Wickham, Chris (2015). Medieval Rome. Stability and Crisis of a City, 900–1150. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199684960. 
  • Villegas-Aristizábal, Lucas (21. 1. 2018). „Pope Gregory VII and Count Eblous II of Roucy’s Proto-Crusade in Iberia c. 1073”. Medieval History Journal: 1—24. doi:10.1177/0971945817750508. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Папа Гргур VII на Викимедијиној остави.


Папе
1073 — 1085
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Гргур_VII&oldid=28860406”