Пређи на садржај

Никола Мандић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Мандић
Датум рођења(1869-01-20)20. јануар 1869.
Место рођењаТравник, Османско царство
Датум смрти7. јун 1945.(1945-06-07) (76 год.)
Место смртиЗагреб, ДФ Југославија

Никола Мандић (Травник, 20. јануар 1869 — Загреб, 7. јун 1945) био је хрватски политичар и адвокат, други и посљедни премијер Владе Независне Државе Хрватске.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Никола Мандић је рођен 20. јануара 1869. године у Травнику. Гимназију је завршио у Сарајеву. Докторирао је право у Бечу 1894. године.[1] Ради као судски службеник, а затим као адвокат у Сарајеву. Још као млади адвокат био је предсједник Хрватског пјевачког друштва „Требевић”.[2] Један је од оснивача и предсједник политичке странке Хрватска народна заједница у БиХ 1907. године. Изабран је у Земаљски сабор Босне и Херцеговине 1910. године, а 1911. постао његов је предсједник. Истовремено је и замјеник начелника Сарајева, а од године 1914. године, Краљевом одлуком, замјеник земаљског поглавара БиХ. Оснивач је и први предсједник Хрватске централне банке и подружнице Пољопривредне банке у Сарајеву. [1]

Године 1920. изабран је за народног посланика у Уставотворној народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на изборној листи Хрватске тежачке странке. У Уставотворној скупштини се противио усвајању Видовданског устава и напустио је.[1]

У прве двије године постојања Независне Државе Хрватске, није се политички ангажовао. Током тих првих година НДХ, био је државни секретар у пензији, адвокат и предсједник Адвокатске коморе у Сарајеву. Онда га је 2. септембра 1943. године Анте Павелић именовао на дужност предсједника Владе НДХ. На том положају о��таје до краја, мијењајући три пута састав владе. Након што је преузео дужност предсједника владе укључује се у већ започете преговоре с представницима Хрватске сељачке странке о карактеру и саставу „нагодбене” владе гдје се залаже за коалициону владу, насупрот Аугусту Кошутићу који је био за надстраначку (чиновничку) владу и то без усташа. Преговори су завршили неуспјехом.[1]

У мају 1945. повлачи се у Аустрију гдје га са групом других високих дужносника НДХ заробљавају Британци. Био је у групи од 130 чланова Владе НДХ које је Британска војна полиција ухапсила у Тирахер Бергеру. Никола Мандић је са Јулијем Маканцем и Павлом Цанкијем пребачен 17. маја из логора Шпитал на жељезничку станицу Розенбах, гдје је из Волфзберга пристигао и вицеадмирал Никола Штајфл, те су одатле заједно изручени властима комунистичке Југославије.[3] Војни суд 2. армије, у Загребу 6. јуна, осудио га је на смрт.[1]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Dizdar et al. 1997, стр. 253.
  2. ^ Gross, Mirjana (1966—1967). „Hrvatska politika u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1914.” (PDF). Historijski zbornik (на језику: хрватски) (1—4): 9—68. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 02. 2015. г. Приступљено 30. 1. 2019. 
  3. ^ Grahek Ravančić, Martina (16. 11. 2009). „Izručenja i sudbine zarobljenika smještenih u savezničkim logorima u svibnju 1945.”. Časopis za suvremenu povijest (на језику: хрватски). 41 (2): 391—416. ISSN 0590-9597. Приступљено 30. 1. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Мандић&oldid=28912183”