Милица Рибникар
| Милица Рибникар | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. април 1931. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 1. март 2002. (70 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Југославија |
| Уметнички рад | |
| Регија | Вајарство |
Милица Рибникар (Београд, 18. април 1931 — Београд, 1. март 2002) била je српска вајарка и сликарка.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођена је 18. априла 1931. у Београду[2] као једно од троје деце Владислава С. Рибникара.[3] Завршила је Академију ликовних уметности у Београду 1951. и Мајсторску радионицу Томе Росандића 1955. године.[2]
Учествовала је на колективним изложбама Удружења ликовних уметника Србије, у Салону 54 и 56 у Ријеци,[2] Трећој изложби сликарства и вајарства Савеза ликовних уметника Југославије у Дубровнику од 1. августа до 1. септембра 1951, изложби „Салон '54: изложба сувременог сликарства и кипарства ФНРЈ” у Ријеци од 7. до 30. марта 1954, Првом бијеналу медитеранских земаља у Александрији од 26. јула до 15. септембра 1955, изложби „Послератна вајарска генерација Србије 1945—1955” у галерији Дома војске у Београду од 25. септембра до 20. октобра 1955, изложби младих југословенских уметника у Милану од 26. априла до 10. маја 1956, изложби „Савремена српска скулптура” у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” од 12. до 28. јануара 1957,[4] Првом бијеналу младих југословенских уметника у Галерији ликовних уметности у Ријеци од 18. јуна до августа 1960, изложби „Двадесет година београдске скулптуре 1944—1964” у галерији Културног центра Београд у октобру 1964. и „Изложба скулптура: дела аутора из збирке” у Галерији ликовне уметности поклон збирке Рајка Маузића у априлу 1992. године.[1]
Самостално је излагала са изложбом „Милица Рибникар: скулптуре, слике, пастели, колажи” у Галерији ликовне уметности поклон збирке Рајка Маузића од 29. априла до јуна 1996.[1] Урадила је већи број рељефа, женских актова, портрета, фигурина и јавних споменика.[3] Године 1953. је добила прву награду на интерном конкурсу за фигуру Јована Стерије Поповића за Стеријино позорје.[3]
Према њеном решењу је 1977. подигнута Скадарлијска чесма, а била је и коаутор идејног пројекта ТВ куле на Иришком венцу.[3] Аутор је великог броја портрета, углавном уметника, њених колега и пријатеља међу којима су Марио Маскарели, Петар Омчикус, Изет Хајдархоџић, Јованка Бјегојевић и Александар Јоксимовић.[3] Њене скулптуре се налазе у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду, Музеју „Политике”, Галерији ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића и Народном музеју на Цетињу.[3]
Већи број њених дела се налазио у приватним збиркама Катарине Амброзић, Душана Ристића, Васка Попе, Јаре Рибникар, Миле Меденице и породица из Београда, Новог Сада, Дубровника, Сарајева и Сплита.[3]
Била је удата за Угљешу Богуновића.[3] Преминула је 1. марта 2002. у Београду.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г „Milica Ribnikar”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 2021-11-15. Приступљено 2023-12-01.
- ^ а б в Савремена српска скулптура. Београд: Удружење ликовних уметника Србије. 1957.
- ^ а б в г д ђ е ж „Сећање на ауторку једне Стеријине фигуре”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2023-12-01.
- ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26.
