Пређи на садржај

Лаура Барна

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Лаура Барна
Лаура Барна, српска књижевница и историчар уметности
Лични подаци
Датум рођења(1964-02-06)6. фебруар 1964. (60 год.)
Место рођењаЈазово, СФРЈ
Књижевни рад
Најважнија делаДијалог о камену (приче), Црно тело (роман), Уметност нема дефиницију (есеји), Моја последња главобоља(роман), Четири елемента (роман за децу), Ђорђонеова клетва(роман), Пад клавира(роман), Црвени пресек(роман), Југо увек окреће на буру(роман).
НаградеНаграда Мирослав Дерета,2007; Награда Милутин Ускоковића, 2008; Награда Српске академије наука и уметности "Бранко Ћопић", 2009; Награда Димитрије Митриновић, 2009.

Лаура Барна (Јазово, 6. фебруар 1964) српска је књижевница и историчарка уметности.[1][2] Пише прозу (романе, приповетке, есеје) и стручне радове из историје уметности, које објављује у домаћој и иностраној књижевној периодици. Њена дела су превођена на мађарски, словачки, пољски и енглески. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Београду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Школовала се у Херцег Новом, Сплиту и Београду. Од 1995. године објављује приче, есеје, студије, ликовне критике и стручне радове из историје уметности у домаћој и иностраној књижевној периодици, а пише и рецензије и предговоре (преко 300 публикованих радова). Приче, есеји, као и ликовне критике заступљени су у домаћим и иностраним часописима, антологијама, зборницима, алманасима и годишњацима. Роман Црвени пресек (2015) преведен је на мађарски језик[3].

У сарадњи са Градском општином Савски венац и Кућом краља Петра I од 2009. године уређује и води књижевне и културолошке трибине у оквиру ауторског пројекта Исидора нас слуша. Кроз овај пројекат представљени су најзначајнији и најактуелнији српски писци и уметници, као и добитници престижних српских и међународних награда и признања.

Учествовала је у организацији многих ликовних изложби, од којих је најзначајнија Мода српске елите (1804–1918), у сарадњи са Кућом краља Петра I и Центром за истраживање дигиталне културе.

Аутор је изложбе Исидора одржане почетком 2016. године у Кући краља Петра I[4], где су први пут од књижевничине смрти изнесени њени лични предмети из Легата „Исидора Секулић“ који се чува у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду, и у виду књижевничине реконструисане радне собе, након педесет и осам година, представљени на увид широј јавности.

Као познавала�� лика и дела Исидоре Секулић учествовала је у снимању филма о њеном животу, раду и сапутницима. У продукцији ТВ МАГ из Обреновца и Библиотеке “Влада Аксентијевић” из Обреновца, филм „Исидора“ приказује се уз ауторкино предавање о великој књижевници у библиотекама и школама широм Србије и Републике Српске. Једна је од чланова жирија за идејно решење споменика Исидори Секулић, а који је заслугом Фонда Исидора Секулић и ГО Савски венац постављен на Топчидерском брду.

У сарадњи са Фондом „Лаза Костић“ из Новог Сада и Центром за предавачку делатност Задужбине Илије М. Коларца, у Коларчевој задужбини отворила је серију предавања Великани науке у лимбу заборава, где је одржала предавање Кућа памти – Веселин Чајкановић (1881–1946).

У сарадњи са словачким месечником за књижевност и културу Нови живот, водила је разговор о идентитету и укрштају нација са словачком филозофкињом и списатељицом Етелом Фаркашовом, што је уз два репрезентативна њена есеја објављено паралелно на српском и словачком језику.

Живи и ради у Београду као слободни уметник и лектор за српски језик.

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Књижевност

  • Протовир, археолошки роман, „Арс Либри“, Београд, и „Бесједа“, Бања Лука, 2003.
  • Невоље господина Т. или сутерен (роман), „Народна књига“ - „Алфа“, Београд, 2005.
  • Црно тело (роман), „Дерета“, Београд, 2007; друго, допуњено и прерађено издање: Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Дијалог о камену (збирка прича), Друштв�� љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“, Београд, 2008.
  • Моја последња главобоља (романсирана биографија Исидоре Секулић), Завод за уџбенике, Београд, 2008.
  • Четири елемента (роман за децу), Завод за уџбенике, Београд, 2009.
  • Санаторијум под белим (роман), „Дерета“, Београд, 2009.
  • Тамо нека занимања, парадокси једења времена (збирка прича), „Бесједа“, Бања Лука, 2010.
  • Ђорђеонеова клетва (роман), Завод за уџбенике, Београд, 2011.
  • Пад клавира (роман), Завод за уџбенике, Београд, 2012[5][6].
  • Црвени пресек (роман), Службени гласник, 2015.
  • Југо увек окреће на буру (роман), Лагуна, Београд, 2018.
  • Музеј не ради (збирка прича), Задужбина Владета Јеротић и Арс Либри, Београд, 2020.

Историја уметности

  • Девет средњовековних манастира у Босни (монографија), „Луча“, Суботица, 2006/2007.
  • Уметност нема дефиницију (есеји), „Унус Мундус“, Ниш, 2007.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Лаура Барна Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2014) (биографија), Арт-анима, сајт посвећен фантастичној књижевности
  2. ^ Лаура Барна[мртва веза] (биографија), Књижара.ком
  3. ^ „Мађарско издање романа Црвени пресек Лауре Барне”. Кривак. Приступљено 20. 12. 2019. 
  4. ^ „Ekskluzivno u Kući kralja Petra: Izložba "Isidora"”. www.kucakraljapetra.rs. Приступљено 20. 12. 2019. 
  5. ^ „PAD I USPENJE KLAVIRA”. www.art-anima.com. Архивирано из оригинала 20. 12. 2019. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  6. ^ „KAKO UBITI KLAVIR I UPOKOJITI ENPIRA – novi prilozi za Istoriju intelektualnog nespokoja”. www.art-anima.com. Архивирано из оригинала 20. 12. 2019. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  7. ^ Црно тело, Домаћа књижара
  8. ^ З. Р. „Ћопићева награда Барни и Алексићу“, Политика, Београд, 24. април 2009.
  9. ^ О лауреату: Лаура Барна, „Арс лонга“, фонд за очување лепих уметности, Београд

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лаура_Барна&oldid=28678075”