Комунистичка партија Украјине
Комунистичка партија Украјине Комуністична партія України | |
|---|---|
 | |
| Генерални секретар | Петро Симоненко |
| Други секретар | Игор Алексејев |
| Основана | УССР — 18. априла 1918. Украјина — 19. јун 1993 |
| Седиште | Кијев Украјина |
| Омладински огранак | Лењински комсомол Украјине |
| Број чланова (2012) | 115.000[1] |
| Идеологија | Комунизам, марксизам-лењинизам, Леви популизам |
| Политичка позиција | левица |
| Религија | атеизам, православље |
| Међународно чланство | Савез комунистичких партија - Комунистичка партија Совјетског Савеза |
| Боје | црвена |
| Химна | Интернационала на руском ,Хор и оркестар Совјетског радија |
| Врховна рада | 0 / 450 [2] |
| Веб-сајт | |
| http://www.kpu.net.ua/ | |
Комунистичка партија Украјине (укр. Комуністична партія України) је ванпарламентарна политичка партија у Украјини. Основана је 18. априла 1918. године. Од тада до 1952. је носила име Комунистичка партија (бољшевика) Украјине. Нова влада независне Украјине забранила је њено деловање 1991, а делатност партије је обновљена 1993. године. Њен садашњи вођа је Петро Симоненко. Украјинска власт 24. јула 2014. године распустила је посланичку групу Комунистичке партије Украјине у Врховној ради, која по образложењу Украјинских власти подржава сепаратисте на истоку Украјине, званични став руководства Комунистичке партије Украјине је, да је чин Украјинске власти нелегалан, нелегитиман и незаконит.[3][4][5]
Историја
[уреди | уреди извор]Комунистичка партија Украјине основана је 18. априла 1918. године у Таганрогу. Њено прво име било је Комунистичка партија (бољшевика) Украјине, све до 13. октобра 1952. године. Као таква је деловала све до 30. августа 1991. године, када је забрањена након неуспешног државног удара совјетских официра 22. августа.
Дана 29. октобра 1991, Александар Мороз организовао је Конгрес на којем је позвао чланове тада забрањене Комунистичке партије Украјине да приступе Социјалистичкој партији.
Први конгрес КП Украјине након легализације био је одржан 19. јуна 1993. године у Доњецку. На овом конгресу је обновљено деловање старе партије. За првог секретара био је изабран Петро Симоненко.
Забрана деловања
[уреди | уреди извор]Током евромајданских протеста 2013–2014, партија је гласала за антипротестне законе. Међутим, гласала је и за смену председника Виктора Јануковича са функције у Револуцији достојанства. Током руско-украјинског сукоба који је уследио, Служба безбедности Украјине је саопштила да та партија активно помаже проруским сепаратистима и руским проксимним снагама, што је негирала.[6] Регионалне партијске ћелије су формирале просепаратистичку Комунистичку партију Доњецке Народне Републике. У мају 2015. Украјина је забранила совјетске комунистичке симболе.[7] Због ових закона и подршке Комунистичке партије Донбас сепаратистима, странци је забрањено да учествује на изборима.[8][9] У децембру 2015. године, Комунистичка партија је забрањена, због акција „у циљу нарушавања суверенитета и територијалног интегритета Украјине, сарадње са руским проки снагама и изазивања етничке мржње“.[10][11] Странка је уложила жалбу на забрану Европском суду за људска права и разним украјинским судовима и учествовала је на неким изборима придруживши се кровним групама и кандидујући се као независни кандидати.[12][13] Централна изборна комисија Украјине забранила је Симоненкову кандидатуру за украјинске председничке изборе 2019. године.[14]
Званичници странке су наводно подржали руску инвазију на Украјину 2022. године.[15] Као резултат тога, његова забрана је потврђена и држава је запленила његову имовину у јулу 2022. године.[16]
У октобру 2022. године, Симоненко је учествовао на Међународном скупу комунистичких и радничких партија у Хавани на Куби. Током говора, он је окривио САД и Уједињено Краљевство за рат и рекао да желе да „искористе Украјину против Русије и Тајван против Кине“.[17]
Циљеви партије
[уреди | уреди извор]Тренутна политика и циљеви Комунистичке партије Украјине су:
- Додељивање руском језику статус другог службеног језика у Украјини[18]
- Борба против олигарха који су „опљачкали“ украјински народ[18]
- Национализација стратешки важних предузећа[18]
- Представљање забране продаје земљишта за пољопривредно обрађивање[18]
- Трошкови за основне намирнице не би смели да прелазе 10% прихода сваке украјинске породице[18]
- Заустављање рехабилитације колаборатора са фашизмом и вођа националистичких организација[18]
- Придруживање Украјине Евроазијској економској унији[18]
Изборни резултати
[уреди | уреди извор]
На парламентарним изборима одржанима 29. марта 1998. године, партија је освојила 24,65% гласова[19] и 123 посланичка места, што ју је чинило најјачом партијом у Врховној ради. Партија је изгубила добар део популарности након тзв. Наранџасте револуције. На парламентарним изборима 2006, број места КП Украјине у парламенту пао је са 66 на 21 од њих 450.[19]
Дана 11. марта 2010, партија је ушла у Прву Азаровљеву владу, заједно са Блоком Литвин и Партијом региона.[20]
Партија је на парламентарним изборима 2012. године освојила 13,76% гласова, односно 32 посланичка места у Врховној ради. Партија је на овим изборима освојила милион и по гласова више него на претходним. Независна посланица у Врховној ради, Оксана Калетњик, приступила је комунистичким мандатарима 12. децембра 2012. године[21]. На парламентарним изборима 2014 године, освојили су 3,88% што није било довољно да пређу цензус.
| Председнички избори од 1994. | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Кандидат | Број гласова | % | |||||
| 1994. | ||||||||
| 1999. | ||||||||
| 2004. | ||||||||
| 2010. | ||||||||
| Парламентарни избори од 1994. | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Број гласова | % | Број мандата | |||||
| 1994. | ||||||||
| 1998. | ||||||||
| 2002. | ||||||||
| 2006. | ||||||||
| 2007. | ||||||||
| 2012. | ||||||||
| 2014. | ||||||||
Вође КП Украјине
[уреди | уреди извор]
- Секретари Централног комитета:
- — од априла до маја 1918. године
- Георги Пјатаков — од 12. јула до 9. септембра 1918. године
- Серафима Гопнер — од 9. септембра до 23. октобра 1918.
- Емануел Квиринг — од 23. октобра 1918. до 30. маја 1919.
- Станислав Косиор — од 30. маја до 10. децембра 1919. године
- Николај Николајев — од 23. марта до 25. марта 1920
- Станислав Косиор — од 25. марта до 23. новембра 1920. године
- Први секретар Централног комитета:
- Вјачеслав Молотов — од 23. новембра 1920. до 22. марта 1921. године
- Скретар Политбироа Централног комитета
- Феликс Кон — од 22. марта до 15. децембра 1921. године
- Први секретар Комунистичке партије:
- Дмитриј Мануиљски — од 15. децембра 1921. до 10. априла 1923. године
- Емануел Квиринг — од 10. децембра 1923. до 20. марта 1925.
- Генерални секретар Комунистичке партије:
- Емануел Квиринг — од 20. марта до 7. априла 1925.
- Лазар Каганович — од 7. априла 1925. до 14. јула 1928
- Станислав Косиор — од 14. јула 1928. до 23. јануара 1934.
- Први секретар Централног комитета:
- Станислав Косиор — од 23. јануара 1934. до 27. јануара 1938. године
- Никита Хрушчов — од 27. јануара 1938. до 3. марта 1947. године
- Лазар Каганович — од 3. марта до 26. децембра 1947. године
- Никита Хрушчов — од 26. децембра до 16. децембра 1949. године
- Леонид Мелников — од 16. децембра до 4. јуна 1953. године
- Алексеј Кириченко — од 4. јуна 1953. до 25. децембра 1957. године
- Николај Подгорњи — од 26. децембра 1957. до 2. јула 1963. године
- Петро Шелест — од 2. јула 1963. до 25. маја 1972. године
- Владимир Шербицки — од 25. маја 1972. до 28. септембра 1989. године
- Владимир Ивашко — од 28. септембра 1989. до 22. јуна 1990. године
- Станислав Гуренко — од 22. јуна 1990. до 1. септембра 1991. године
- Петро Симоненко — од 19. јуна 1993. године
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Рабочая газета — Коммунисты готовятся к съезду”. Архивирано из оригинала 14. 04. 2022. г. Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ (језик: украјински) Депутатські фракції Архивирано на сајту Wayback Machine (15. октобар 2010), Verkhovna Rada
- ^ Турчинов распустил фракцию КПУ в Верховной Раде
- ^ Ukrajina raspustila poslaničku grupu komunista koja podržava separatiste
- ^ Raspuštena poslanička grupa komunista u Ukrajini | Najnovije vesti — Srbija danas
- ^ „Ukraine Communists deny financing terrorism, accuse Security Service chief of lying”. Kyiv Post. Приступљено 26. 8. 2014.
- ^ „Ukraine bans Soviet symbols and criminalises sympathy for communism”. The Guardian. 21. 5. 2015. Приступљено 30. 6. 2015.
- ^ Ukraine's Justice Ministry outlaws Communists from elections, Kyiv Post (24 July 2015).
- ^ Justice Ministry bans three communist parties from taking part in election process as they violate Ukrainian law – minister, Interfax-Ukraine (24 July 2015)
- ^ „Court rules complete ban of Communist Party of Ukraine”. www.unian.info.
- ^ „Ukraine bans Communist party for 'promoting separatism'”. the Guardian. 17. 12. 2015.
- ^ „The European Court has begun consideration of a complaint against the KPU's ban”. Ukrainska Pravda. 30. 12. 2016.
- ^ „Ukraine court bans Communist Party”. Daily News & Analysis (на језику: енглески). 17. 12. 2015.
- ^ [ttps://www.pravda.com.ua/news/2019/02/8/7206166/ „ЦВК відмовила у реєстрації майже півсотні “кандидатів” у президенти”]. Українська правда (на језику: украјински). 8. 2. 2019. Приступљено 23. 12. 2024.
- ^ Roschina, Olena (11. 8. 2023). „Ukraine's Security Service serves leader of banned Communist party with notice of suspicion and describes his escape to Russia”. Ukrainska Pravda (на језику: енглески).
- ^ Коваленко, Александр (12. 5. 2022). „А куда пропал Петр Симоненко? Оккупанты помогли ему выехать — Блоги | OBOZ.UA”. OBOZREVATEL (на језику: руски). Приступљено 23. 12. 2024.
- ^ „Ucraina: parla il Segretario del PC dell'Ucraina” (на језику: италијански). Communist Refoundation Party. 16. 11. 2022. Приступљено 24. 7. 2023.[мртва веза]
- ^ а б в г д ђ е Communists call for halt to cooperation with IMF, Kyiv Post (7 November 2011)
- ^ а б Комуністична партія України, Database DATA
- ^ Ukrainian parliament creates new coalition, Kyiv Post (March 11, 2010)
- ^ (језик: украјински) Калетнік прийшла до комуністів, оскільки не хоче бути "інгредієнтом" Kaletnik came to the Communists because they do not want to be "ingredient", Ukrayinska Pravda (12. 12. 2012)
Види још
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
